Javni sektor i pravosuđe su crne rupe Srbije. Po funkcionalnosti institucija Srbija je na 105 mestu na svetu (od 137 zemalja), a na trećem mestu, ali otpozadi, po efikasnosti pravosuđa (od 49 zemalja članica Saveta Evrope). O tome su na tribini u Užicu, koju su organizovali Forum ZFD, Peščanik i list Užička nedelja, govorili Vesna Rakić Vodinelić, Mijat Lakićević i Zlatko Minić. 

Profesorka prava i predsednica Saveta Nove stranke Vesna Rakić Vodinelić istakla je da „ne samo da mi danas ne znamo koliko tačno ljudi radi u javnoj upravi i javnim preduzećima, već ne znamo ni čime država Srbija sve raspolaže“:

- Ova država ne zna kolika je njena imovina, A ne zna ne zato što nije u prilici to da sazna – ona ima mehanizme to da sazna – nego zato što neće da to sazna. Mi ne znamo šta imamo. Ja sam uverena da u Užicu građani nemaju pojma koje zgrade pripadaju Republici, koje zgrade pripadaju gradu, koje zgrade pripadaju fizičkim licima? Ako se radi o nečemu što pripada gradu – ko time upravlja, kako upravlja, da li ostvaruje neku dobit – mi o tome pojma nemamo.

Dakle, ne znamo ništa o ljudstvu, ne znamo ništa o materijalu, a ne znamo ništa zato što je država tako ustrojena da nas sprečava da to saznamo. Zašto nas ona sprečava da to saznamo? Pa zato da bi mogla da manipuliše, kako ljudstvom, tako i materijalom. Zašto je to postalo moguće u ovoj zemlji? Kako je to postao moguće kraj svih onih kontrolnih mehanizama koje imamo? Od njih bi svakako najozbiljniji mehanizam trebalo da bude pravosuđe, koje se sastoji iz suda, tužilaštva, i pomoćnih organa, kao što je advokatura, kao što su vansudski izvršitelji, i imamo odista – sa stanovišta toga kako glase norme, kako glase zakoni – dobro ustrojene nezavisne institucije, kao što su Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kao što je Zaštitnik građana, Poverenica za ravnopravnost, Regulatorno telo za elektronske medije…

Dakle, imamo mnogo institucija, neke od njih regulisane zakonima koji su ocenjeni – evo, to važi recimo za Poverenika za informacije od javnog značaja – kao najbolji na svetu – najbolji na svetu! A ovde zaista više ništa ne funkcioniše. Pravosuđe je rak-rana ovoga društva, toliko je metastaziralo da je pitanje šta će sve biti potrebno da se svede na jedan najobičniji, normalan pravosudni aparat. Čini mi se da je trenutno najveći problem sa tužiocima i tužilaštvom Srbije. Da li znate kako se zovu užički osnovni i viši javni tužitelj i tužiteljka? Da li znate koliko ih ima? Da li neko od vas, ko se bavi novinarstvom, prati razne postupke koji se ovde odvijaju? Ne prati. Dakle, stvar je ipak dvostrana.

Nije lako od podanika postati građanin. Nije lako, zato što vas država sprečava, ali nije lako i zbog toga što sami nismo učinili dovoljno da se na takvo mesto plasiramo. Ja mislim da je to dvosmeran proces. Isto tako kao što mi imamo vrhovnog sudiju u ovoj zemlji, koji se zove Aleksandar Vučić, koji ako presudi: dete treba da ide kod majke – dete ide kod majke, i sudska presuda koja je dodelila dete ocu, doduše u ovom konkretnom slučaju neopravdano, biva oborena. Dakle, on obara sudske presude. Njegov brat vodi jedan najobičniji postupak pred Privrednim sudom, pod najneverovatnijim privilegijama, u pogledu vremena koje se za to iskoristi, u pogledu dobijanja tog spora pod vrlo spornim okolnostima; u pogledu, recimo, tvrdnje da su njemu ukrali identitet, a u samoj presudi, koja je doneta u njegovu korist, piše da postoje dve lične karte od kojih nijedna nije falsifikat, obe sa njegovim imenom, i sa različitim jedinstvenim matičnim brojem. To piše u presudi. Ja sam tu presudu čitala. Ono što te mehanizme čini nemoćnima jeste autoritarna vlast, ali i njihova unutrašnja neotpornost koja se vuče još od pre Drugog svetskog rata.

Kada su državni činovnici u pitanju, i kada je u pitanju javna uprava, da li odista mislite da će kursevima koje sprovodi neko ko ništa ne zna o ovoj zemlji, je l’ tako, nekako uspeti da edukuje javne službenike? Ja sam to probala da radim. Radila sam jedno vreme u Institutu za uporedno pravo. Početkom 2000-ih godina smo napravili pokušaj edukacije službenika u javnoj upravi. Oni su se ponašali kao đaci kada učitelj ne dođe u školu. Niko nije došao na tu edukaciju. Jednostavno, problem ovog društva je u toj neprijateljskoj državi, koja nije u stanju da motiviše svoje građane da veruju u nju, da pokušaju da uspostave neki dijalog sa građanima, a sa druge strane, suviše smo navikli na tu podaničku ulogu. I ono što ja mislim da bi mogao da bude recept za ovo društvo, jeste okupljanje ljudi u malim sredinama, ljudi koji su vezani istim problemima, i čini mi se da je to neki način da od ove neprijateljske države napravimo državu koja će makar tako interesno organizovane grupe naučiti da poštuju – istakla je Rakić Vodinelić.

Ona je dodala i da je Srbija, od 49 zemalja Saveta Evrope, osma po broju sudija na 100.000 stanovnika, ali da je na 46. mestu po njihovoj efikansosti, objasnivši da je to posledica loše organizacije i nespremnosti sudija da se suoče sa odgovornošću sopstvene profesije:

- Sa tolikim brojem sudija i tolikim brojem tužilaca, vi imate jedno od najneefikasnijih pravosuđa u Evropi. Dakle, tu se ne radi o neznanju ili o lenjosti. Tu je stvar u nedostatku organizacije i u nespremnosti da se suočite sa odgovornošću „biti sudija“. Videli ste da je jedna od devijacija pravosuđa u ovoj zemlji zastarevanje krivičnog progona. Naravno, to zastarevanje krivičnog progona ni prema kome od nas neće nastupiti. Ali će nastupiti ako ste vladika, ako ste predsednica skupštine, ako ste sin bivšeg predsednika Srbije, ako ste njegova žena, ako ste brat sadašnjeg predsednika Srbije… To je ta privilegovana elita koju na nedostojan način štiti jedan deo pravosuđa u ovoj zemlji.

Znate, niti je ovo srednji vek, niti su oni neki nasledni vitezovi, niti su išta bolji od ljudi koji žive u ovoj zemlji; niti imaju bilo kakve zasluge za ovu zemlju. Da se razumemo, koje zasluge za ovu zemlju ima guvernerka, koje zasluge imaju pojedini ministri? Oni nas vređaju, podsmevaju nam se, drže nas budalama i običnim čoporom. Tako da, to zavisi u vrlo velikoj meri od nas, a ne samo od njih. Ako to shvatimo, možda ćemo neko dete zadržati ovde.

Ja sam čula da je u Užicu osnovano jedno novo javno preduzeće i jedna institucija kulture. Da li vam je bolje nego što vam je bilo pre osnivanja tih institucija? Je l’ vam bolje ili nije? Da li uopšte znate da su te institucije osnovane? Znate li koji je rezultat osnivanja tih institucija, bar prema onome što sam ja čula? 20 zaposlenih više, na nekoj vrsti budžeta; dakle, 20 zaposlenih, koje mi svi zajedno treba da izdržavamo. E, pa ako to dozvoljavamo, ako o tome ćutimo… što bi rekao Peščanik: Ako vam je dobro, onda ništa. Nije nam dobro, i mora da bude svašta. Oni moraju da znaju da nam nije dobro, zašto nam nije dobro i moraju da znaju šta od njih tražimo. A ne znaju.

Preuzeto sa: Peščanik