Savet za nacionalnu bezbednost Srbije je, povodom surovog ubistva Olivera Ivanovića održao sednicu, a potom je predsednik Republike govorio na konferenciji za novinare. Ubistvo Ivanovića okvalifikovao je kao teroristički akt i odmah izjavio „da će se država Srbija u skladu sa tim prema tom aktu i odnositi“ (N1 info, 16.1.2018). Počeo je tiho i polako, mentalno sklopljenih vrhova prstiju, što je bilo očekivano i primereno značaju koji je sam on pridao ovom ubistvu, održavši hitnu sednicu bezbednosnog Saveta. Teroristički akt se u običnom govoru shvata kao smišljeno nasilje prema civilima radi postizanja određenih političkih ili religioznih ciljeva i šire – određenih ideoloških ciljeva, a sračunato je na izazivanje i širenje straha. Takav značaj je ovom ubistvu očigledno pridao i Vučić, naročito u delu govora kojim – na svoj način – izražava saučešće zbog ubistva Olivera Ivanovića: „Ubijen je čovek koji je roditelj, suprug i koji nikada nije pozivao na sukob Srba i Albanaca. Bez obzira na političke razlike, lično upućujem saučešće porodici Ivanovića i svim Srbima. To je napad na porodicu Ivanović, Sever Kosova i Srbe u celini“. O ovom uslovnom izražavanju saučešća („bez obzira na političke razlike“, a političke razlike su za Vučića osnovni, takoreći životni kriterijum) trebalo bi još koješta napisati. Za sada – samo ovoliko.

Usredsređujem se na deo izlaganja koji se tiče poimanja terorističkog akta. Da je predsednik imao u vidu upravo uobičajeni pojam, vidi se iz reči da on Ivanovićevo ubistvo smatra napadom na Srbe „u celini“. Dakle, moglo bi se reći da se ima u vidu akt političkog terorizma, kako su brojni analitičari ovo ubistvo do sada kvalifikovali.

U pretežnom delu izlaganja, posle ovih osnovnih kvalifikacija, ton je i dalje smiren, ali sadržina nije lišena pretnji. Iako je rekao da ne može da spekuliše o mogućem izvršiocu i inspiratorima, ipak je naznačio neke kriminalističke verzije, inspirisane političkom korišću: „Mislim da je svakome sve jasno, i kome bi na Kosovu odgovaralo, kome u međunarodnoj zajednici, kome na Kosovu ne bi, a kome bi odgovaralo ili ne bi u Beogradu“. Ovaj odgovor na novinarsko pitanje i dalje potvrđuje početnu tezu da je u pitanju akt političkog terorizma, jer se jedna od kriminalističkih verzija kad se radi o političkom ubistvu formira prema mogućoj političkoj probitačnosti. Ali, to nije posao predsednika Republike. Kriminalističke verzije treba da formira neko drugi, jer – da ne posežem sad za vladavinom prava i podelom državnih vlasti – laičkim kriminalističkim verzijama na konferencijama za novinare nije ni mesto ni vreme. Očekivalo se da govori o političkim posledicama ovog tragičnog čina. Pored toga, nije svakome sve jasno: ovde još ništa nije ni jasno ni očigledno. A kad bi svima sve bilo jasno, čemu bi onda imala da služi istraga i odlučan zahtev Srbije da sprovodi istragu na teritoriji koja je, kako reče predsednik „van njene jurisdikcije“. Nastavivši, međutim, istom linijom, govornik je neke druge verzije odlučno odbacio. Rekao je da je „posao“ Albanaca da optužuju Srbiju za sve, i da to rade „već mnogo vremena“. A onda je, čak i u ovoj prilici, uz prigodno povišenje tona, usledila politička pretnja: „Ali, ne razumem one odavde koji misle da je to prilika, pošto ih niko neće ni za šta, svi znaju kakvi su lopovi. Da se okliznu, oni bi rekli Vučić je kriv. Svaki dan govore da sam ja izdajnik, je l’ to nije meta na čelu ili petostruki aršini?“ Onima koji u Srbiji rade protiv interesa zemlje može da kaže samo „bednici jedni, jadnici jedni“. Da li će taj jad i beda obuhvatiti i one u Srbiji koji bi imali da sprovode krivičnu istragu (Tužilaštvo za organizovani kriminal i policija), da li će ova ocena uticati na formulisanje svih mogućih kriminalističkih verzija ovog zločina? Po dosadašnjem toku stvari, nažalost, hoće. Bilo je toga još: „Oni koji su opljačkali i upropastili državu i sve rade protiv Srbije, i danas koriste u svoje svrhe i ubistvo Olivera Ivanovića i lažu i izmišljaju. Sram vas bilo. To je malo reći za to kakvu štetu pravite svojoj državi i šta radite protiv svoje države“, poručio je naš kralj Sunce, ne uviđajući, možda, da čini upravo ono što prebacuje „pljačkašima“ i „upropastiteljima“.

I tako je ova konferencija za novinare tekla na način na koji smo svi navikli: malo smirenosti i patosa, malo nedorečenih informacija, malo saučešća, malo neizbežnih pretnji ovdašnjim političkim protivnicima, malo poruka organima gonjenja. Sve dok mu – kakva neobična drskost na jednoj konferenciji za novinare! – novinarka nije postavila specifično pitanje o tome da li postoji veza između paljenja automobila Olivera Ivanovića i ubistva. Odgovora, razume se nije bilo, ali je bilo agresivnog tumačenja pitanja, kojim je Vučić najzad stresao sa sebe dotadašnji patos i zamišljenu državničku smirenost. I postao sličniji sam sebi čak i u jednoj ovakvoj prilici. Ali, iako je u tome sve bilo uvredljivo, akcenat je na nečemu drugom: „Ali, ne pitate vi to. Pitate jer biste hteli da kažete kako tu ima nekoga iz politike. Nema iz politike, a ako ima, nemojte da brinete, odgovaraće, samo nemojte vaše sumnje da iznosite kao činjenice. Tri puta sam vam odgovorio i rekao da to ne znam, niti je moguće da znam. Niste to tražili, nije vam to ni trebalo, nego nešto drugo. Svi ovi Lekić, Janjić, Đilas…“ Dakle, reče Vučić, u ovom aktu terorizma nema politike, a ako je ipak ima, odgovaraće. Nema politike u aktu političkog terorizma? Oksimoron? Ne, hteo je da kaže da u ovom aktu nema njegove politike i njegovih političara. A to ga niko nije pitao. Ipak, politike njegovih je bilo. Nije bilo davno, pa smo kako Vučić reče, svi zapamtili reči Marka Đurića: „Svaki glas za Olivera Ivanovića i bilo koga ko nije na Srpskoj listi je glas protiv interesa srpskog naroda i glas za razbijanje srpskog jedinstva u pokrajini“. Dakle, glasati za Olivera Ivanovića isto kao i ubiti Olivera Ivanovića je protiv interesa srpskog naroda! To više nije nikakva politička relativizacija, to je pravi pravcati užas. Niko od onih koje je Vučić izrično pomenuo nije optuživao Vučića i njegove za ubistvo, ali jeste za stvaranje atmosfere u kojoj je tako nešto postalo moguće. Za kreiranje takve atmosfere, ne samo u Kosovskoj Mitrovici, politički se odgovara. Od jednog predsednika Republike se očekuje odgovor na to, a ne agresivno tumačenje novinarskog pitanja, ma kako ga to pitanje silno nerviralo.

I tako se jedna konferencija za novinare od koje su se očekivali pre svega pijetet i odgovor na zatrovanu političku atmosferu, pretvorila u nedostojni svadljivi incident.

Umesto šefa države, pijetet su iskazali građani Srbije, gotovo u svim gradovima. Nisam poznavala Olivera Ivanovića, ali sam pratila njegov politički rad i suđenje. Pored nesumnjive političke hrabrosti i trezvenosti, jasne reči i upornog nastojanja na razgovoru i mirnom rešenju brojnih sporova na Kosovu, isijavao je na ekranu, a sigurno još više uživo, životnu energiju i vedrinu. Jedan tako živ čovek, čiji život nije bio nimalo lak, surovo je pogubljen. Živost spram bezdušnog i naprasnog kraja – to je okupilo građane Srbije, gotovo isto kao kada je ubijen Zoran Đinđić. Možda i sramota zbog incidentne konferencije za novinare predsednika koji bi trebalo da bude naš, svih nas, uključujući i Olivera Ivanovića. Možda i sramota zbog toga što je javni servis – RTS – kraj svih živih političara u Srbiji, našao da o ubistvu Olivera Ivanovića razgovara baš sa Markom Đurićem.

Da se još jednom pozovem na Vučića – svi su videli i čuli njegovu konferenciju za novinare, svi sve o njoj znaju. Zato je ovaj napis možda nepotreban. Ipak, nudim ga javnosti, među njima i onim političarima iz vladajuće ekipe koji nisu mogli da zadrže suze. Možda kao podstrek Rasimu Ljajiću da javno kaže da se smrt ne sme pretvarati u medijski incident.

Autorka: prof. dr Vesna Rakić - Vodinelić, predsednica Saveta Nove stranke