Rakić Vodinelić za Novi magazin: Tužioci radije biraju kompromis nego otpor

Rakić Vodinelić za Novi magazin: Tužioci radije biraju kompromis nego otpor

Kako se u aktuelnom izboru tužilaca iskazuje pritisak izvršne vlasti na sudsku, po čemu se vidi sve manja dostupnost pravosuđa građanima i sve manja briga za ljudska prava, Vesna Rakić Vodinelić objašnjava u razgovoru sa Jelkom Jovanović.

Profesorku pravnih nauka i članicu Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije Vesnu Rakić Vodinelić javnost prepoznaje, pre svega, kao oštru kritičarku reforme pravosuđa i pravosudnog sistema i zagovornicu zaštite ljudskih prava. Istina, Vesna Rakić Vodinelić je i predsednica Saveta Nove stranke, ali njen fokus je i dalje na pitanjima kojima je posvetila profesionalnu karijeru.

 

Vaša stroga ocena reforme pravosuđa sprovedene 2010. je poznata. Kakva je ocena reforme reforme?

- Ista, ništa se tu nije promenilo. I jedno i drugo obeležava evidentan uticaj političke vlasti, tu pre svega mislim na izvršnu vlast i Vladu, na rad Državnog veća tužilaca, možda sad u većoj meri nego što je to bilo pre i u odgovarajućoj meri na Visoki savet sudstva. Evidentna je i podložnost profesije, sudija i tužilaca, takvom uticaju, nepružanje jasnog otpora. A i ako se otpor pruži, cela stvar se završava nekim disciplinskim postupkom protiv “nepokornog” sudije ili tužioca.

 

Nedavno ste analizirali aktuelni izbor tužioca za organizovani kriminal, sa jasnom porukom da ima niz manjkavosti.

- Taj je slučaj privukao pažnju ne samo zbog čaršijske priče o bliskosti jednog od kandidata sa direktorom BIA-e. Šta je upalo u oči, ako se pažljivo gledaju informacije na sajtu Državnog veća tužilaca: sadašnji tužilac za organizovani kriminal i novi kandidat imaju isti broj poena, po 70. Sadašnji tužilac je 50 poena dobio kao ocenu dosadašnjeg tužilačkog rada, a 20 poena za usmenu prezentaciju; drugi kandidat je dobio bodove u istoj srazmeri, ali nije tužilac, već advokat, i morao je da polaže test i na testu je dobio maksimalan broj poena. Radi se o testu za tužioca za organizovani kriminal koji je morao biti komplikovan zbog specifičnih prava i mogućnosti. Ništa ne bi bilo neobično da ta ista osoba istovremeno nije konkurisala za jedno od viših tužilaštava u Srbiji i na tom testu je dobila – 30 poena. Postavlja se pitanje kako je tako nešto moguće? Teorijski je moguće, ali ko god se bavi ocenjivanjem bilo koga zna da su male šanse da se sa velikim uspehom položi teži test nego lakši. To je nekako i zdravorazumska stvar.

Ovaj rezultat, povezan sa vrlo upornim pričama koje kruže pravosuđem – da je test za tužioca za organizovani kriminal unapred otkriven – morali su dati povoda Državnom veću tužilaca da preispita postupak koji je prethodio utvrđivanju liste kandidata za ovu visoku tužilačku poziciju u Srbiji, ali Veće to nije učinilo. Pred Vladu su stigla dva kandidata i ona mora da predloži jednog. Videćemo koga će izabrati, ali vrlo je velika šteta što DTV nema kuraži da iskoristi neka od prava koja im zakon daje i da ono, pre svega, utiče na to ko će biti ti visoki tužioci. Moglo je, recimo, samo Veće da se opredeli za jednog kandidata, naravno rizikujući da Vlada vrati predlog – ima na to pravo, ali na taj način bi to pravosudno telo, u kojem preovlađuju ljudi od profesije, iskazalo svoj stav. Nisu iskoristili šansu, verujem zbog toga što nisu spremni da se izlože političkom pritisku, suprotstave mu se, pa se radije povinuju ovakvim kompromisima.

 

Kako vam se čini završnica, ko će biti izabran?

- Ne znam, ali nije to težak posao, Vlada će svakako voditi računa o tome ima li istine u pričama da je kandidat iz Čačka prijatelj sa direktorom BIA-e i pokazaće malo više verodostojnosti ako se opredeli za sadašnjeg tužioca, s obzirom na rezultate testa. S tim što ni on nije pokazao potrebnu dozu otpornosti prema izvršnoj vlasti, bar sudeći prema onome što vidimo iz medija.

 

Predstavlja li tok izbora pritisak na kandidate i može li se odraziti na njihov rad?

- Možemo samo pretpostaviti kako će divno uticati.

Važno je znati da su tužioci dobili mnogo veći značaj nego što su imali ranije, jer je uvedena tužilačka istraga, istragom i predistražnim postupkom rukovode javni tužioci i njihovi zamenici. To znači da njima pripadaju mnoga od ovlašćenja koja je nekada imao sud, pa bi i položaj tužilaca morao biti znatno nezavisniji nego što je bio pre. Očigledno je, međutim, da se naši javni tužioci nisu dovoljno obučili za novu ulogu, da ih nema dovoljno za takvu ulogu. Treće je taj pojačan politički uticaj izvršne vlasti na rad tužilaca; predstavnici izvršne vlasti, a tu pre svega mislim na premijera, neskriveno – za razliku od ranijih koji su to činili skrivenije – objavljuju ko će biti lišen slobode, protiv koga će se i koji postupci voditi

Taj politički uticaj omogućen je i propisima, pošto se javni tužioci biraju na predlog Vlade, koja je imanentno politički organ, a bira ih Narodna skupština.

 

Imunitet i praksa

Političari osim posebne pozicije imaju i poseban imunitet. Ima naznaka da bi mogao biti ukinut.

- Imunitet je institut koji dugo postoji, obuhvata predsednika, članove vlade, poslanike, sudije i tužioce. Nije problem u samom imunitetu, to je značajna ustanova koja je čuvala slobodu političkog izražavanja u parlamentu; problem je zloupotreba. Recimo, prilično se zloupotrebljava kada je reč o krivičnom gonjenju.

Treba pogledati i praksu parlamenta, što možemo zahvaljujući direktnim prenosima; predstavnici opozicije su češće kažnjavani zbog navodnih uvreda nego članovi vladajuće koalicije, pa se postavlja pitanje da li svi poslanici jednako uživaju imunitet i kako se predsedavajući odnose prema poslanicima. Postoji evropski standard koji predsedavajućem nalaže da se ponaša nepristrasno, maltene kao sudija.

 

Za građane je najbitnije pitanje koliko im je pravda dostupna?

- Visina taksi najbolje svedoči o stepenu dostupnosti pravosuđa. Kad se govori o pravosuđu ovde se najčešće misli na krivične postupke, ali krivično pravosuđe u svakoj zemlji je 15-20 odsto, pa i kod nas, najveći procenat otpada na građansko pravosuđe, a veliki deo je izvršenja. To građansko pravosuđe postaje sve teže i teže dostupno, jer se svi ti nameti koje država prevaljuje na građane pojavljuju i u toku sudskih postupaka. Ako vodite neki ozbiljan postupak morate, pre svega, finansirati advokata jer ne možete to sami raditi. Mi nemamo zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, što je jedna od najvećih zamerki Evropske komisije, niti zakon o besplatnoj stručnoj pravnoj pomoći. Sve ovo samo po sebi je dokaz da pravosuđe nije svima jednako dostupno.

Drugi pokazatelj je visok postotak pritužbi koje je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu usvojio kada je reč o suđenju u razumnom roku. Ipak, za mene je najvažnija pravičnost, nepristrasnost, poštovanje procesnih radnji i zakona i na tome će morati mnogo da se radi.

Građani pravosuđe, pre svega sudije, opažaju kao treću po redu koruptivnu delatnost i na taj način pokazuju nepoverenje koje imaju u tu granu vlasti.

 

Često se u sličnim slučajevima donose suprotne presude. Iako kod nas nije precedentno pravo, šta nam ovo govori?

- Vrlo je važno znati da deklaracije nisu dovoljne za postojanje jednakosti pred zakonom – moramo dobiti presude koje nam to potvrđuju. U istim ili bitno sličnim situacijama ne sme se očekivati da bude donesena odluka različite sadržine, što se dešava. Deo može da potiče od razlika u tumačenju zakona, deo toga svakako potiče od pritiska na sudska veća.

Ono što je bitno, prema Ustavu i našim zakonima Vrhovni kasacioni sud se stara o ujednačenoj primeni i tumačenju prava, pa je meni neobičan najavljeni put ujednačavanja kroz jedan apelacioni sud, umesto sadašnja četiri. Apelacioni sud je, kako mu ime kaže, žalbeni, druga instanca. Za evropska prava je neuobičajeno ujednačavanje prakse preko žalbenog suda. Još od osnivanja francuskog kasacionog suda posle Francuske revolucije i nemačkog vrhovnog suda po ujedinjavaju Nemačke, ideja je da vrhovni sud koji ima nadležnost na celoj teritoriji države ujednačava pravo. To može činiti na više načina, preko vanrednih pravnih lekova ili zauzimanjem načelnih stavova. Postoje i zajedničke sednice apelacionih sudova, pa mi nije jasno čemu predlog o jednom i jesu li predlagači svesni reperkusija? Ako imate jedan apelacioni sud lakše je preko predsednika takvog suda uticati, nego ako imate četiri, što je bio razlog da se 2001. osnuju četiri suda.

Jedan apelacioni sud je i veća mogućnost za uticaj izvršne vlasti na izbor sudija, čime bi se omogućio lakši protok vanpravnih naređenja, tako da kažem, prema pravosuđu.

 

Sporna odbrana Gašića

- Mislim da su novinarke više izložene verbalnom nasilju nego bilo koja druga profesija, ali to je u sklopu odnosa vlasti oprema medijima; ova vlada pokazuje umešnost da inventivnije iskazuje nasilje prema ženama u toj profesiji nego prema muškarcima.

Za mene su veoma sporna neka obrazloženja u slučaju Gašić, a u javnosti nisu bila analizirana. Naime, mogli smo da čujemo zaista promptnu reakciju premijera na izjavu ministra odbrane i za tu promptnu reakciju zaslužio je i dobio pohvale. Međutim, kako je on to obrazložio? Između ostalog, da je otac ženskog deteta i da to ne može da dopusti. Da li je to značilo da bi tako nešto moglo da se dopusti da je premijer otac samo muške dece? Unošenje ličnih prilika u obrazloženje političkih odluka prvi u Evropi je počeo da radi Bler, pa možda je to učinak savetnika, a možda je to prosto njegov odnos prema stvarima.

Takođe, interesantno obrazloženje bilo je da Vučić još nije odlučio da li će Gašić podneti ostavku ili će biti smenjen. Znate, Vučić ne može da podnese ostavku umesto Gašića, ali to pokazuje odnos između premijera i njegovih ministara. Ostavka je jednostrani čin i Gašić, ako se već onoliko izvinjavao, morao je da izvuče zaključke, a logičan je ostavka. Ovako ispada da je Vučić vlasnik života ministara, o nama ostalima da ne govorimo, mi smo sitna boranija.

 

Nedavno ste izjavili da su političari zaštićeniji od građana i pred pravdom, a sve češće ih čujemo u ulozi – građana. Kako to tumačite?

- To je neobično, retko koji političar u Evropi sebi dozvoljava da ima svoje mišljenje kao građanin i pravo da ga iskaže javno. Kad pogledate presude u Strazburu videćete da su političari mnogo manje zaštićeni nego građani kada su negativne ocene, pa i grube uvrede, u pitanju. Političaru možete reći da je fašista, setite se šta je sve pisano o Kurtu Valdhajmu, koji je doduše imao veze sa nacistima, ali nije dobio zaštitu koju je tražio. Političaru možete reći da je lopov i ima malo šansi da se bori.

Kod nas je to dobilo suprotan tok, jer političari smatraju da ih treba štititi od difamiranja i uvredljivih kvalifikacija koje dobijaju kao političari, čak smatraju da imaju veća prava nego ostali građani.

E, sad, ja im ne bih uskraćivala to pravo, ali onda i mi imamo pravo na slobodu govora! Ali, sloboda govora građanina je ograničena, ne samo pravom, već i dostupnošću medija, nisu mediji isto dostupni Peri Periću i Tomislavu Nikoliću i onoliko koliko su strašno dostupni Aleksandru Vučiću. Građani svoj sud daju samo na izborima, zato im se u kampanjama svi umiljavaju.

Kod nas sloboda govora i medijske slobode nisu ograničene samo pravom, već i odnosom političara prema novinarima koji dolaze iz tzv. nepodobnih medija. Taj odnos je kulminirao povodom degutantnog vica ministra odbrane prema novinarki. Sigurno vam je poznato šta se dešava Oliveri Kovačević zbog izjave da treba da budu saslušani i novinari drugog tabloida.

 

U vašem fokusu su i ljudska prava; kako ih ocenjujete, posebno ako znamo da nas možete porediti i sa drugima i sa prethodnim vremenom?

- Mislim da se situacija sa ljudskim pravima poslednjih nekoliko godina u Srbiji pogoršala i konstantno se pogoršava desetak godina. Ljudska prava su ona koja pojedinac ističe prema državi, a sa druge strane imate državu čiji visoki funkcioneri dozvole sebi da u svojim vrlo učestalim javnim obraćanjima ne pomenu pojam ljudskih prava. Jesu pominjali vladavinu prava i pravnu državu, ali ljudska prava ne.

Ako pogledate pojedinačna ljudska prava videćete da nije ugroženo samo pravo na pristup pravosuđu, sloboda govora i sloboda informisanja, na šta je ukazala i Evropska komisija u svojim izveštajima. Sada ima najava da se dovodi u pitanje sloboda udruživanja, bar kada su u pitanju privredna društva, pošto se najavljuje zakon prema kojem će biti obavezno udruživanje u Privrednu komoru Srbije, što je potpuno suprotno slobodi trgovine i slobodnom tržištu koje se mora imati ako se hoće ići u Evropsku uniju. To će najviše pogoditi mala i srednja preduzeća. Takođe, postoje najave koje bi mogle rezultirati ograničenjem slobode okupljanja.

Evo, samo nekoliko nasumice odabranih ljudskih prava koja su političke prirode, jer se radi o pravima koja građani ističu ne prema drugim građanima, nego prema državi, pokazuju umanjivanje značaja ljudskih prava u Srbiji, što je suprotno verbalnim najavama da idemo u EU. Evropska unija, između ostalog, znači vladavinu prava, a vladavine prava nema bez ljudskih prava.

Važan pokazatelj stanja je i neizvršavanje presuda Suda u Strazburu, tu pre svega mislim na predmet Jovanović protiv države u slučaju ukradenih beba, gde je ugroženo pravo na porodični život. Kada je u pitanju pravo na ljudsko dostojanstvo, citiram jednu odluku Ustavnog suda Nemačke da su minimalni uslovi za ljudsko dostojanstvo tri obroka dnevno i krov nad glavom; ako pogledamo statistiku o siromaštvu videćemo da je ovde previše ljudi koji ne mogu da jedu tri puta dnevno i sve više i više onih koji ostaju bez krova nad glavom, što zbog nemogućnosti plaćanja kredita, što zbog dugova do guše, otkaza.

 

Vaše primedbe sugerišu da ćemo poglavlja 23 i 24 duže pregovarati?

- Ona će biti otvorena u ranoj fazi zbog loših iskustava koja je Evropska unija imala sa državama koje liče na našu, a sada su članice. Dakle, tu će proces biti otvoren u ranoj fazi, a biće zatvoren u završnoj; to je prilika na organe EU da vrše pritisak na Srbiju ne samo u donošenju pravnog okvira, nego i da ostvari faktičke rezultate u pogledu nezavisnosti pravosuđa, svođenja korupcije na podnošljivu društvenu meru, stvarne vladavine prava i stvarnog poštovanja ljudskih prava u Srbiji.

 

Utemeljivanje demokratije

Vratili ste se nedavno iz Strazbura. Sa kakvim impresijama dolazite?

- Strazbur je, kao i čitava Francuska, u vanrednom stanju, što se oseća i vidi na svakom koraku.

Međutim, iako je vanredno stanje, održana su dva kruga regionalnih izbora i, kao što je poznato, u prvom krugu je u velikom broju regiona Nacionalni front Mari Lepen dobio većinu glasova. Tu se pokazalo kakva je razlika između dobro utemeljene i novokomponovane demokratije: u svim slučajevima gde je Socijalistička partija Francuske dobila najmanji broj glasova – povukli su svoje liste i pozvali svoje birače da glasaju za bilo koga ko će sprečiti da Nacionalni front dođe na vlast u tim pokrajinama. U drugom krugu to je rezultiralo time da Front neće vršiti vlast ni u jednoj pokrajini.

To je u najvećoj meri rezultat te duboko ukorenjene demokratije u Francuskoj koja se uči i u školi, na jednoj strani, a na drugoj oprezno komponovanog sistema regionalnih izbora. Dakle, nema jednokružnog izbornog sistema, kao što mi imamo kada su u pitanju lokalni izbori, nego se izbori odvijaju u dva kruga i to daje mogućnost političkim strankama da se, prosto, žrtvuju da bi sprečile jednu antidemokratsku stranku da makar u jednom regionu dođe na vlast.

mm

Press služba

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori