Revolucija koja teče

Revolucija koja teče

Kroz nekoliko dana navršiće se tri decenije od završetka Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Tog 24. septembra 1987. mnogi su, a naročito uvek dobro obaveštena i zlurada beogradska čaršija, uglavnom odmahivali rukom i komentarisali da je to samo još jedan obračun unutar komunističke nomenklature i gola borba za funkcije između dve frakcije ljudi u sivim odelima.

Naravno, grdno su se prevarili. Bio je to istorijski događaj koji će zauvek promeniti ovu zemlju. Te večeri, tačno u 19.30, kada je Slobodan Milošević pobedonosno označio kraj zasedanja, širom su otvorena vrata Pandorine kutije iz koje su izletele ale i akrepi i prekrili Srbiju. Tog dana i u taj čas, zvanično je otpočela revolucija najgorih, revolucija ološa koja traje i danas. Ostaće zabeleženo da je od prvog metka koji je ispaljen mučki, iz potaje, nastradao Dragiša Buca Pavlović, dotadašnji predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i blizak saradnik Ivana Stambolića. Njegov pad označio je matricu po kojoj će se ta revolucija kasnije odvijati. Smenjen je čovek sa dva fakulteta (mašinskim i ekonomskim) i doktoratom sa političkih nauka (naravno govorimo o državnim fakultetima, jer tada nisu postojali „megableja“ univerziteti), obrazovani i talentovani političar liberalne orijentacije. Treba zapamtiti da je Buca Pavlović prvi podigao glas protiv narastajućeg ludila nacionalizma, prvi prozreo začetak tabloidizacije medija i prvi upozorio na opasnost koju sa sobom nosi sumanuti početak izgradnje kulta ličnosti. On je bio simbol jedne nove, moderne i vredne Srbije koja gleda napred i grabi prema Evropi. Zato je i morao biti sklonjen.

Ono što se kasnije dešavalo je već istorija, ali se u godinama koje su dolazile, a naročito u poslednjih pet, potvrdila teorija da se radi o klasičnoj revoluciji besprizornih, nemoralnih, lenjih i beskrajno bezobraznih, koji su potpuno preuzeli kontrolu nad ovim društvom. Zašto ovu pojavu uporno nazivam revolucijom? Po definiciji, revolucija je radikalna promena društvenih odnosa, odnosno, u političkom smislu, označava korenitu promenu društvenog uređenja. Ona ne mora biti izvedena oružjem, ali neka vrsta prisile uvek postoji. Desilo se to i ovde, prvo sa „mitinzima istine“, zatim potpunim preuzimanjem i zloupotrebom medija koji su pretvoreni u propagandni aparat i, konačno, upotrebom „meke“ ili, prilično često i „tvrde“ sile. Da se razumemo, ološ i bagra postoje svuda u svetu, u svakoj državi oni čine određeni procenat stanovništva, ali dok u srećnijim zemljama društvom rukovodi visoko obrazovana elita i radi u korist sistema, u Srbiji upravo oni sa suprotne strane spektra drže glavne poluge vlasti. 

Za razliku od drugih, svetskih revolucija koje su menjale društvena uređenja, ova koja se dešava u Srbiji ima svoje specifičnosti koje nisu zabeležene nikada u istoriji. Pored toga što je dugotrajna i permanentna, ona se odlikuje i time što su njeni glavni protagonisti, od kreatora i čelnih ljudi pa do pukih izvršilaca, predstavnici i savršeni primeri onog najgoreg što postoji u ovom narodu. U moralnom, etičkom, obrazovnom, kulturološkom i svakom drugom pogledu. Ovaj nalet besprizornih imao je kratku stanku (2000-2003. godine), ali su se revolucionari  brzo konsolidovali i krenuli u još žešću ofanzivu. Dok se za vreme Miloševića, tokom devedesetih godina, još nekako i mogao provući neki stručnjak koji zauzima rukovodeće mesto u sistemu ili na čelu nekog javnog preduzeća, novija generacija jurišnika, predvođena svojim najistaknutijim primerkom, Aleksandrom Vučićem, ne ostavlja ni promil mogućnosti za tako nešto. Od samog vrha države, pa na dole, sve do najniže i najnevažnije funkcije, dovode se egzemplari onog moralno najnižeg sloja koji gmiže po dnu društvenog taloga, krojeći sudbinu ove zemlje po svojoj meri.

Nameće se neodoljivi utisak da se nalazimo usred grandioznog, dobro osmišljenog i sprovedenog eksperimenta koji ima za cilj da na oglednom primeru pokaže kako funkcioniše društvo kojim vlada isključivo najgori ološ. Ne prosečni, ne slabo obrazovani, nego baš oni koji bi i rođenu majku prodali za ličnu korist, potpuno operisani od svake vrste skrupula. Upravo oni koji su izvučeni sa dna kace.

Ne znam kako je sa vama, ali ja se iskreno iznenadim svakog jutra kada vidim da još uvek funkcioniše elektro sistem, da imamo struju, tekuću vodu, da saobraćaj kako-tako funkcioniše i da život nekako ide dalje. Glavni kreatori, verovatno, sa zadovoljstvom gledaju i trljaju ruke imajući u vidu da ovaj socijalni hokus-pokus pokazuje kako je moguće da se sistem kotrlja i puzi uprkos svemu.

Nekako u isto vreme, kada je začeta ova srpska revolucija, u svetu je počela da se odigrava jedna druga vrsta prevrata. Naime, na svetlost dana izašao je jedan novi sistem na čijem je čelu stajala informatičko-tehnološka revolucija. Bio je to proces koji je svet uveo u postindustrijsko društvo, a pojava personalnih računara i njihova masovna upotreba, internet i mobilni telefoni, potpuno su promenili način komunikacije, poslovanja i život modernog čoveka.

Dok se svet bavio čipovima, terabajtima i laserima, mi smo se polako kuvali u prljavoj vodi sa laganim i postepenim povećavanjem temperature i navikavali na stvari koje bi nam, koliko do juče, bile nezamislive. Tako nam sada izgleda maltene normalno da malo-malo slušamo Vučića kako vrši samo-terapiju na nacionalnim televizijama i najstrašnije nas grdi kako smo lenji i bezobrazni, da Bata Gašić vodi tajnu službu, da oblik života koji se zove Marijan Rističević sedi u Skupštini, ili da onih nekoliko Vulina nose čizme i crnu uniformu dok obilaze postrojene jedinice.

A sve je moglo da bude mnogo drugačije da one septembarske večeri 1987. lopta nije pogodila prečku i otišla daleko u aut.

 

Autor: Nebojša Milosavljević

 

Nebojša Milosavljević

Rođen 1962. u Kruševcu. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 1988. godine i narednih nekoliko godina radio kao novinar u kući "Politika". Sredinom 1955. preselio se u Kanadu gde je, pored drugih poslova, nastavio da se bavi novinarskim i književnim radom. Od decembra 2013. godine živi u Beogradu. Član je Gradskog odbora Nove stranke Beograd.

Ostavi komentar

Zatvori