Saša Živić za Danas: AV imaginarijum

Saša Živić za Danas: AV imaginarijum

Imaginarijum nije termin koji je izmislio legendarni inovator i neumorni kulturni radnik Mitrović Željko, već njegov patron i duhovni otac Vučić Aleksandar…

Naime živimo u zemlji gde je navodno najveći rast famoznog bruto nacionalnog dohotka u Evropi a u centru Srbije, u Prokuplju, hranu gladnima deli Narodna kuhinja.

Gradimo kule na vodi a deset posto nas je na granici siromaštva.

Čak 700.000 ljudi!

Zaklinjemo se u decu a oko 155 hiljada mališana nema elementarne uslove za život!

„A svako od tuge za dan, kao vek čitav osta. I zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama, oj, Srbijo među ljudima na njivama“…

Oskar Davičo je vrištao, kako mi obični ljudi da preživimo ovaj imaginarijum?

Ova vlast čini zaista sve da više verujemo njoj nego sopstvenim očima.

Živimo u Nedođiji a Broj nula se zaista ponaša ko Petar Pan – odbija da odraste i ponaša se ozbiljno.

Duže od tri meseca sastavlja vladu, mada svi znamo da od Vlade ništa ne zavisi.

Ipak, zbog nekonstituisanja vlasti pate mnogi sistemi – evo u KC Niš predugo se čeka Direktor…

U ovom interegnumu vlada praznina.

Da, praznina kao omiljeni način vladanja Broja nula.

On obožava ništa i tako ga ravnomerno raspoređuje građanstvu (ako tako šta postoji u Srbiji).

Glasači su zadovoljni kada dobiju veliko ništa jer se boje da u rukama imaju nešto.

Ovako je sigurnije – ništa ravnomerno distribuira Broj nula već godinama.

Sa Vođom i ništa u rukama Srbi su zadovoljni.

Ima ko da razmišlja umesto njih.

Narod smo koji obožava vođu, a ne čita Domanovića. Nama je samo važno da svi ravnomerno dobijamo ništa.

Umesto da naša intelektualna elita bude aktivni kreator sistema, angažovana u istrajavanju na istini i pravdi, ona olako odustaje od bilo kakvog učešća u društvenom životu, posebno nerado kritičkog.

Nikada nije bilo posebno povoljno vreme da se u Srbiji osporava „prosvetljeni apsolutizam“ imanentan ovom društvu jako dugo, onoliko koliko doseže moje sećanje.

Najmanje je povoljno danas, kada se vlast ogoljeno poistovećuje sa Srbijom, proglašavajući svoju ideologiju društvenom, a svoje „uspehe“ državnim……

Bije Broj nula imaginarne bitke mada protivnike niko nije uspeo da vidi.

Nakon osam godina potpune vlasti po ko zna koji put kreće u bitku sa mafijom. U običnim zemljama, dva mandata su dovoljna da se podvuče crta i oceni šta je urađeno.

U čudesnoj Nedođiji poslovi „počinju“ tek trećeg mandata.

Da budem pošten ne znam demokratsku zemlju gde vlast nije ograničena na dva mandata.

Od neumrlog maršala do danas kod nas se stalno želi da vlada doživotno.

Lukašenko i Vladimir Vladimirovič na ideju o doživotnoj vlasti zadovoljno klimaju glavom…

Istini za volju bitka sa mafijom (prvo onom rečnom) započela je pompezno (a i kako bi drugačije?) još daleke 2013.godine.

Opet, 2016. godine režimska štampa uz talambase najavljuje oštru borbu protiv mafije („uz Euđenija Turka kao nosioca projekta, iz Italije stiže i jedan tužilac, a u srpskom stručnom miljeu ukazuju da bi ova bitka trebalo da u paketu sa kriminalcima obuhvati i političku mafiju, neretko u sprezi sa kriminogenim strukturama“).

Pamtimo kao psi.

Na Veterinarskom fakultetu u Beogradu kažu da „pri učenju ponavljanja određenih kratkotrajnih aktivnosti, psi će zaboraviti tu aktivnost za svega nekoliko desetina sekundi do pet minuta“.

Upravo toliko pamte i Srbi.

Stoga se i ne mogu učiti na vlastitim greškama jer ih se i ne sećaju.

Zbog toga mantra o nama kao nepogrešivom, „nebeskom“ narodu…

Uvek ćemo radije ispravljati Hrvate ili Albance nego sebe.

Studente učimo da budu bespogovorno poslušni i da robuju autoritetima ma koliko lažni bili – to Zapad naziva pristojnošću, From strahom od slobode.

Jedino u Srbiji se bojimo razmišljanja.

Ovaj se narod posprdno odnosi prema pameti.

Zato i prolaz kako prolazi.

Jedino se na ovim prostorima kao uvreda može čuti „ne filozofiraj“.

Tako od najranijih dana grdimo decu koja žele razmišljati.

Umesto da se svi bavimo filozofijom kao najboljim i najkraćim načinom da dođemo do istine, mi biramo da slušamo istine drugih.

Zato je sudbina na ovim prostorima ukleta rabota. Mudri ljudi govore zato što imaju nešto da kažu – budale zato što moraju nešto da kažu.

Jednom je veliki pronalazač radio-aparata, Guljelmo Markoni, proveo čitavu noć u laboratoriji, diskutujući sa prijateljem o najkomplikovanijim aspektima bežične komunikacije. Kada su pred jutro izašli napolje, Markoni je najednom izjavio: „Čitavog života se bavim ovim pitanjem, ali ima jedna stvar koju kod radio-aparata zaista ne mogu da shvatim.“

„Ima nešto što ti ne možeš da shvatiš?“, začuđeno je rekao njegov prijatelj. „A šta je to?“ „Pa, kako on uopšte radi?“, rekao je Markoni.

Broj nula nikada nije u nedoumici. Sipa istinu brzinom munje.

Mada želi da liči na Supermena, meni više liči na Grunfa iz Alana Forda.

Da li i Vama njegovo razmišljanje o načinu rešavanja kosovskog pitanja liči na legendarnu Grunfovu misao: „Bolje nešto od nečega nego ništa ni od čega.“

Šta raditi?

Pre svega ne pristati na objedinjavanje izbora pod istim datumom, ma koliko Broj Nula to opravdavao štednjom. Setimo se samo petog oktobra.

Predsednički izbori su prethodili parlamentarnim. Beogradski izbori moraju biti usamljeni.

Možda je kasno insistirati na promeni izbornog sistema, sa željom da glasamo za komšije a ne za partije, ali je potrebno i dalje insistirati.

CESID bez Marka Evet Efendije Blagojevića će pomoći.

Jačati strukovna udruženja i nevladin sektor kakav su „Ujedinjeni protiv kovida“.

Broj nula mora postati zajednička nula svih nas – ne sme ostati nula samo Stranke Najboljih Srba.

Mora dati ostavku na mesto Predsednika svih nula i postati građanin koji se ne kandiduje na izborima.

Ujediniti opoziciju u nekoliko kolona a tek mesec dana pred izbore obnarodovati ime predsedničkog kandidata, ne bi li ostavili što manje vremena za mudrovanje Krstić Nebojše i Marić Milomira i pljuvanje Vučićević J. Dragana i njegovog brata po duhu Spasić Sime.

Moramo poslušati i Alana Forda lično: „Ko spava, nije budan.“ Ne smemo spavati i imitirati SANU… Moramo se aktivno boriti protiv ove pošasti. Čini nam se da to nije lako i da neće biti moguće?

Setite se samo kako je legendarni Če Gevara išao u boj: „seamos realistas, hagamos lo imposible“…

Autor kolumne objavljene u dnevnom listu Danas je član Gradskog odbora Nove stranke Niš i redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu Saša Živić.

mm

Press služba

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori