Kao narod predugo bežimo od knjige.
Komunisti su zatvore smatrali svojim najvećim školama, mada je jednako poštovana bila i odrednica „pohađao Beogradski univerzitet“.
Smetali su im svi zaista obrazovani pojedinci, te su takve, poput Slobodana Jovanovića, nemilosrdno proterivali pod optužbama za ideološko skretanje i naravno nepatriotizam.
Koliko god da nisu puno uÄile, sve su se vlasti – od Broza do VuÄića bavile patriotizmom kao omiljenom lekcijom. Patriotizam je u Srbiji uvek podrazumevao ljubav prema vlasti.
Ima li opÅ¡tijeg mesta u naÅ¡em nacionalnom karakteru nego da volimo vlast? Bilo je izdajniÄki ne voleti Tita, jednako kao ne voleti MiloÅ¡evića, ili sada, ne daj Bože, ne voleti VuÄića.
Ova druÅ¡tvena patologija uslovljena je dugotrajno nedovoljnom prosvećenošću Srba. Odbijanje Srba da uÄe i da se samostalno brinu o sebi odgovor je na Adornovo pitanje „zaÅ¡to ÄoveÄanstvo tone u novu vrstu varvarstva umesto da preÄ‘e u stanje istinske ljudskosti“.
Kao narod malo promiÅ¡ljamo. UÄimo decu da se ne suprotstavljaju autoritetima – umesto da im govorimo da gledaju u zvezde, poželjnim naÄinom ponaÅ¡anja smatramo gledanje u noge, „u se i u svoje kljuse“. Godinama smo gradili konformistiÄko druÅ¡tvo i pod VuÄićem u tome dostigli vrhunac – ovde se stav da ste protiv vlasti ne smatra demokratskim pravom na sopstveno miÅ¡ljenje, već aktom veleizdaje.
ProvlaÄiće vas kroz tabloidnog „toplog zeca“, ljutiće se na vas VuÄićević Srditi Dragan sve pljuvajući u ekran da bi pojaÄao ekspresiju svog besa, sprdaće se sa vama Marić Milomir na svoj nonÅ¡alantno odurni i kvazimangupski naÄin, botovi će ubaciti „u treću“ ne bi li vam naÅ¡li mrlju u biografiji i proglasili za magarca ili provincijalca… UkljuÄiće se i državni aparat ne bi li prevenirao da istina nekako ipak izaÄ‘e na videlo.
U tom smislu vlast tri srpska suverena: Tita, MiloÅ¡evića i VuÄića se ne razlikuje preterano. U sve tri epohe nema graÄ‘anina već samo podanika. To da smo bili podaniÄko druÅ¡tvo „iza gvozdene zavese“ moglo je nekako i da se opravda (istina jako teÅ¡ko), ali to da smo podaniÄko druÅ¡tvo u 21. veku individualnih i graÄ‘anskih sloboda te veku masovnog prosvećivanja, nesumnjivi je „uspeh“ režima Aleksandra VuÄića.
Ovde ne samo da cirkuska SNS družina koja sebe smatra vlašću misli da je izdaja biti protiv VuÄića, već to smatra i zavidan broj Srba! I to je naÅ¡ najveći problem – ne autoritarna vlast, već autoritaran narod.
Decenijsko neuÄenje danas uzima veliki danak. Maksima „ne mogu me toliko malo platiti koliko mogu malo da radim“, nastala u Titovo doba, motivisana je Äinjenicom da je Josip Broz pružao lažnu sliku o „blagostanju naroda“, umnogome baziranom na nekritiÄki uzetim stranim kreditima, Äiji deo i dan-danas isplaćujemo.
MiloÅ¡ević je na priÄu o „švedskom standardu“ dodao iluziju o izuzetnosti „nebeskog“ naroda koja se u Srbiji, na tlu neprosvećenosti, primila izuzetno, te i danas naÅ¡i ljudi veruju da su izabrani i da predstavljaju savest ÄoveÄanstva. VuÄić u ovaj mozaik dodaje fikciju o uspeÅ¡nosti zemlje, Å¡to dodatno jaÄa uverenje da se ne moramo brinuti sami o sebi.
Velika većina Srba koja živi meseÄno sa manje od 400 evra veruje da je njihovo siromaÅ¡tvo deo svetske zavere i osvete za naÅ¡u izuzetnost pa glasajući za VuÄića daju podrÅ¡ku svom daljem sveukupnom propadanju. Jeste, pakuju mase u autobuse da aplaudiraju VuÄiću na bezmerno silnim mitinzima i sveÄanostima, ama ljudi to delom i žele.
Nije samo razlog u dobroj selekciji sendviÄa i sokova, već i u osećaju sigurnosti koju pruža vlast favorizujući naÅ¡e mediokritetstvo i neprosvećenost i prevodeći te neÄasne osobine u patriotizam, na zadovoljstvo Broja jedan.
ÄŒitajući knjigu „Istorija zapadne filozofije“ Bertranda Rasela na budvanskoj plaži da prekratim vreme i toplotu, Äuh kako mlada mama upozorava sina: „UÄi, a ne kao ovaj Äika pod stare dane.“ Kod nas odavno uÄi samo onaj koji mora – uÄenje je vezano iskljuÄivo za Å¡kolu i ima najpogrdniju moguću konotaciju. One koje vole da uÄe pežorativno nazivamo Å¡treberima, a decu joÅ¡ od najranijih dana vaspitavamo da ne budu pametna dobro poznatom srpskom pogrdom – „ne filozofiraj“.
Forsiramo dualno obrazovanje kao prosvetni ideal, bojeći se da neki mladi ne zaluta na fakultet i postane pretnja sistemu. Na fakultetu zagovaramo Bolonjsku deklaraciju, kao sistemski naÄin uproseÄavanja i zaglupljivanja studenata. A kada „nepatriote“ ipak zavrÅ¡e Å¡kole i specijalizacije, onda ih poÅ¡aljemo Nemcima, koji su uspeli u naumu da cene znanje. Briljantni doktori sa zavrÅ¡enim volonterskim specijalizacijama najbolji su primer Å¡ta država misli o Å¡kolovanju!
LJudima, od kojih je vlast dobila znaÄajne koliÄine para, nakon sticanja najviÅ¡ih kvalifikacija zatvara vrata prijema u srpske bolnice, a da to izgleda smeta samo potpisniku ovog teksta.
Kao država smo iz feudalnog, kmetskog ureÄ‘enja (dobro, kod Tita kmetovi su bili partijski sekretari, a kod MiloÅ¡evića su se nazivali predsednicima SPS odbora) odmah uskoÄili u neoliberalni kapitalizam, a da nikada nismo gajili graÄ‘ansko druÅ¡tvo i individualne vrednosti. Pobeda kolektivnog nad individualnim posledica je obrazovne zapuÅ¡tenosti naroda. Predugo već tragamo za mesijom koji će umesto nas reÅ¡avati životne probleme.
Kada se pojavi neko ko bi da menja naÅ¡ nacionalni karakter („ne pitaj Å¡ta Srbija može da uradi za tebe, već Å¡ta ti sam možeÅ¡ da uradiÅ¡ za sebe“ – parafraza dobro poznate Kenedijeve misli), mi ga odmah fiziÄki odstranimo, samo se menjaju Vujice Vulićevići…
Broj jedan najbolje razume „kolektivno nesvesno“ naÅ¡eg naroda. Naravno, nije on Jung, niti su Vulin ili Vesić iz neke Å¡kole psihoanalize, ali su najdrskiji u zloupotrebi naÅ¡eg neobrazovanja. Ono Å¡to govore ovi SNS kadrovi, misleći ljudi ne samo Å¡to nikada ne bi izgovorili, nego ih je sramota Äak i da to Äuju. Tako ministarka saobraćaja tvrdi da je istoÄni krak koridora 10 zavrÅ¡en joÅ¡ 2017. godine, ali je to naravno ne spreÄava da krajem 2019. doÄ‘e na sveÄano otvaranje.
A Broj jedan, da bi gomila pomislila da je lepo vaspitan (Srbi vole zarđale kašike ali navodno ne i svađe), na proslavu zove i Tadića. Naravno da mu se gadi, ali je spreman i to da otrpi, da bi zapuštena Srbija poverovala da je on onaj mitski Srbin prepun vrlina koji će ih spasiti. Takvog doduše nikada nisu sreli u životu, pa sada dopuštaju da ih prevoze autobusima ne bi ga videli i omirisali.
Uveravaju nas da je najveća jeres spaljivanje knjiga („faÅ¡izam“), mada Josif Brodski tvrdi da je to neÄitanje knjiga.
I evo gde nas je neÄitanje dovelo – do laži kao državne ideologije, koja prija zapuÅ¡tenoj Srbiji.
Stoga nije pitanje bojkot ili ne, nego Äitanje ili ne. Bez Äitanja mart ili septembar naredne godine jednako su besmisleni…
Autor kolumne objavljene u dnevnom listu Danas je Älan Gradskog odbora Nove stranke NiÅ¡ i redovni profesor Medicinskog fakulteta u NiÅ¡u SaÅ¡a Živić.
Leave a Reply