Saša Živić za Danas: Pravoslavlje volim više od popova

Saša Živić za Danas: Pravoslavlje volim više od popova

Ako verujete Erihu Fromu i uz to ga još čitate, stvari postaju jasne.

Ako verujete Aleksandru Vučiću i čitate Informer ili Srpski telegraf živećete u (blaženom?) neznanju.

U svom kapitalnom delu „Imati ili biti“ legendarni radikalni humanista tvrdi da je jedina stvarna dilema savremenog sveta upravo ta: imanje ili bivstvovanje.

Te da se u najvećem broju slučajeva odlučujemo za imanje.

U ovom delu From kaže: „imati predstavlja normalnu funkciju našeg života, da bismo živeli moramo imati stvari… u kulturi gde je vrhovni cilj imati, gde se za nekoga kaže da „vredi milion dolara“ kako može postojati alternativa imanju“?

Zaboravili su naši ljudi na bivstvovanje, na činjenicu da je biti, mnogo značajnije nego imati.

Kada to zaboravi običan čovek, možemo mu i oprostiti. Izmučen svakodnevnim brigama i slatkorečivošću Broja jedan pomisli da će mu ovaj obezbediti imanje, a time i večnu sreću.

Ali ako imanje nad bivstvovanjem slavi Srpska pravoslavna crkva onda se to teško može oprostiti. Pre svega stoga što je uticaj Srpske pravoslavne crkve na naše društvo i dalje jako veliki.

Nije samo problem u Broju jedan koji se o važnim državnim problemima savetuje sa poglavarom naše crkve. Mada smo navodno sekularna država, javnosti očigledno ne smeta ovaj paradoks.

Pitam Marić Milomira i Vučićević J. Dragana, koju bi količinu izbezumljenosti ubacili u svoje medije kada bi čuli da se o svojim odlukama Erdogan savetuje sa verskim poglavarom Turske Mehmedom Gomezom?

Verovatno bi tvrdili da je zadrt, ostrašćen i staromodan, mada bi urednici Informera ili Srpskog telegrafa, koji neprestano gostuju u jutarnjim programima Mitrović Željka ili Marić Milomira mogli i da ustvrde da počinje novi (verski) rat…

A koliko bi tek jedan Evropejac kalibra Krstić Nebojše morao da utroši prekora za versku zatucanost na primer predsednika Irana Hasana Rohanija ukoliko bi se on o politici savetovao sa iranskim verskim vođom ajatolahom Ali Hamneijem?

I koliko bi pričali o tome da to nervira, na primer, SAD?

A ubeđeni smo da su SAD blagonaklone kada Vučić ode u Sinod po konsultacije… O tempora, o mores…

Kada se Srpska pravoslavna crkva, po prvi put, iskreno pobunila?

Pa tek onda kada joj je režim Đukanović Mila (brata po uverenju Vučić Aleksandra) jednim nakaradnim i antidemokratskim zakonom u pitanju doveo imovinu!

Do tada ni reči… Kada se ugrožavala suština SPC, kao moralnog stuba društva, svakojakim gadostima po Pinku i Hepiju nisu rekli ni reči.

Kada je došlo do sočnog felacija u našem nesrećnom rijalitiju ćutali su horski i REM i SPC.

Kada je Marić Milomir vređao univerzitetskog profesora samo zato što je druge veroispovesti i što mu se njegovo prezime Sinani ne sviđa, gluvi i nemi ostali su tužilaštvo i SPC.

Kada „dostojni“ vlasnici i „urednici“ Informera i Srpskog telegrafa poliju po svima nama kofe duhovnih fekalija objavljujući detalje mučenja nesrećne Monike Karimanović, SPC zažmuri.

Nisu se osetili prozvanim ni po pitanju vršnjačkog nasilja, ni po pitanju učestalih samoubistava po čemu smo „poznati“ u Evropi…

Ništa ne narušava spokoj u Patrijaršiji, samo mogući gubitak imovine u Crnoj Gori. SPC obavlja molitve sa članstvom SNS kome je naređeno da najzad odu u crkvu bez ikakvih stranačkih obeležja (jezikom SNS to je „akcija“, jezikom SPC to je „moleban“).

Dakle, uči nas stvarnost, jedini način da SPC postane „duhovni vođa naroda“ jeste da joj se ugrozi imanje, dok za bivstvovanje „ne daje pet para“, ma koliko to nerviralo Eriha Froma i sledbenike.

Naša se crkva brine za svoje materijalne „svetinje“, a u isto vreme propoveda: „ne skupljajte sebi blago na zemlji gde ga izgriza moljac i rđa.

Gde lopovi prokopavaju zidove i kradu ga!

Nego skupljajte sebi blago na nebu, gde ga ni moljac ni rđa ne izgriza, gde lopovi ne prokopavaju zidove i ne kradu! Jer gde ti je blago, tu će ti biti i srce“ (Jevanđelje po Mateju, 6, 19- 21).

Ne zaboravlja SPC samo na svoje učenje, zaboravlja ona na humanizam kao ideju. Tako nas Buda podučava da ne smemo žudeti za imovinom, ako želimo da dostignemo najviši stadijum ljudskog razvoja.

Avaj, SPC očito nije ljubitelj Bude, ali ni istine – znam, mnogi će naći opravdanje za ponašanje naše crkve, izjednačavaće crkvene zgrade sa idejom, govoriće da ugrožavanje imovine u Crnoj Gori u stvari ugrožava nacionalni identitet Srba tamo (kao da je pre tog zakona bilo lako biti Srbin kod Mila)…

Ali svi misleći ljudi znaju da to nije tako. Da se razumemo, muka naša je u tome što pravoslavnu veru izjednačavamo sa Srpskom pravoslavnom crkvom! Kao što Broj jedan nije Srbija (mada bi to jako voleo), tako ni Irinej nije pravoslavlje.

Vrlo često u diskusijama sa mojim prijateljima, pravim popovima, teolozima, govorimo da je našoj crkvi potrebna reformacija i neki novi Martin Luter.

Predugo je naše sveštenstvo u zabludi (sa časnim izuzecima kakav je bio i Pavle – ostati upamćen kao Pavle, mnogo je više nego biti upamćen kao patrijarh), predugo naša crkva širi razorni nacionalizam, umesto potrebni duhovni ekumenizam. Pokušajte da sretnete Irineja ili da zakažete prijem bilo kod kog vladike…

Ima Boga, ali nema šanse.

Oboleli su oni odavno od gordosti, smatraju da poput pape ili kardinala imaju više vrlina nego im je potrebno… Nema još uvek SPC indulgenciju, makar ne zvaničnu, ali očekujem da samodovoljni popovi oktroišu i otkup grehova kao svoj zvanični stav… Vole popovi pare i ordenje, baš kao i njihov „dostojni“ Broj jedan, pa to ti je…

Naravno, to što mislim o SPC ne smeta mi da budem vernik.

Kao što mislim da volim Srbiju više od Broja jedan (a da to nije profesionalna obaveza, već potreba), tako mislim i da pravoslavlje volim više od naših dičnih popova.

Nije mi potrebna Crkva da propovedam i primerom širim vrednosti humanizma, duhovnog uzrastanja, milosrđa, porodice…

Pravoslavna crkva večito strahuje od „neprijatelja“: druge nacije, druge vere…

Ono što je Broju jedan opozicija, to su za SPC rimokatolici, pa ekumenizam često naziva jeresom.

Mene je pravoslavlje naučilo da krivca uporno tražim upravo u sebi a ne u okolini. Potrebno je da o sebi mislimo skromno, a o drugima dobro – po meni to je jedino ispravno pravoslavlje!

Zbog toga je i logično da ovakva naša SPC odlikuje Broja jedan: oboma su uvek krivi oni drugi.

Stoga se izvinjavam i SANU – u nebrizi o zdravlju srpskog duha opasno im konkuriše i SPC…

Izbori ili bojkot? Uskoro očekujem o tome stav SPC…

Autor kolumne objavljene u dnevnom listu Danas je član Gradskog odbora Nove stranke Niš i redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu Saša Živić.

mm

Press služba

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori