Odrastao sam uz Alana Forda, strip koji je bio popularniji u Jugoslaviji nego u Italiji, zemlji postanka. Da se razumemo, nije ni u Italiji bio loš strip – naprotiv.

Magnus i Bunker stvorili su istinsko remek-delo. Ipak, onaj začin koji je ovo remek-delo učinilo nezaboravnim je genijalni prevod i adaptacija pokojnog Nenada Briskija. Nenad je likovima ovog serijala udahnuo novi život, prepun parodije i satire, napravio melting pot Radoja Domanovića i slepstik komedije DŽerija Luisa. Briski je dodao ubitačnu iracionalnost koja je o ovim krajevima očigledno toliko prijala da su citati Alana Forda postali neizostavni deo današnje (sub)kulture.

I taman kada se poverovalo da je nadrealna farsa Alana Forda završena, pojavila se nova TNT družina i novi Broj jedan: SNS i Aleksandar Vučić. Mnogo šta je i u ovoj novoj farsi iracionalno, tako da se danas uspešno takmiči sa svojim slavnim pretkom. Na primer, skorašnja izjava Aleksandra Vulina „Vučić ne bi danas bio živ da su uspeli da mu zakolju babu“ potpuno je u rangu „bolje je biti bogat i zdrav, jer ako si bolestan džaba ti što si siromašan“, i po stepenu besmisla i po iracionalnosti… Likovi TNT nastavljaju da žive po scenariju Briskija. Tako Vulinova tetka, koja takođe nije zaklana, omogućila mu je da: „bolje živi 100 godina kao milioner nego sedam dana u bedi“. Šteta što je Roberto Ravioli, alias Magnus, umro, inače je mogao da nacrta Vulina kako čita Kapital na bazenu hotela Hayat! Što bi rekao Grunf, „bolje ispasti budala nego ispasti iz voza“.

Sve je iracionalno i paradoksalno u našoj domaćoj ekspozituri cvećare iz NJujorka: levičar (Aleksandar Vulin) glasa za kapitalistički zakon (o agencijskom zapošljavanju), četnički apologeta (Vuk Drašković) ne ide na Ravnu goru, kapitalista (Bogoljub Karić) pomaže pojedinačna gazdinstva u Srbiji a Vučić ta ista gazdinstva prodaje Arapima u bescenje, niški naprednjak Bojan Avramović tvrdi da su „Nišlije šteta za državu“… I? „Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo“ brane se iz domaćeg TNT-a. Stranice ovog legendarnog stripa kao da su ušle u statut SNS, pa iracionalnostima nikada kraja.

Imamo mnogo nacionalnih televizija, ali nemamo novinare, pa se na Pinku, Hepiju i srodnicima ponavljaju sve jedni te isti likovi. Često se pitam, kako se Dragomiri Anđelkovići, Dejani Miletići, Krstići, Raduni, Drecuni i ini jednom ne zapitaju: moram li baš svako jutro kod Milomira Mitrovića i Željka Marića? Da nisam dosadio Bogu, ako već mislim da nisam ljudima? Ne, oni otvoreno i slobodno kritikuju Fridom haus koji je ovu godinu Srbiju stavio u „delimično slobodnu zemlju“ baš zbog njih i takvih medija. I? Šta na to kažu Olivera Zekić i Grunf? Da se ne sekiramo jer je „bolje nešto od nečega nego ništa od ničega…“

Mi smo zemlja koja je zaposlila najviše medicinskog osoblja, „čak 14.000 u četiri klinička centra“ kako, ne trepnuvši, izjavi ministar zdravlja, iako se u svim nemačkim bolnicama govori isključivo srpskim jezikom. „Mi nemamo problem sa nedostatkom lekara i sestara“, tvrdi Lončar, a ne odgovara, na primer, na pitanje koliko ima hirurga u niškom kliničkom centru – „najmodernijoj bolnici na Balkanu“? Toliko da se ne mogu organizovati čak ni dežurstva. I? „Dole oni, živeo ja“ rekoše uglas Lončar i Alan Ford.

Da i dalje ne bi imali problem sa medicinskim kadrom u priznatoj visokoj medicinskoj školi u Ćupriji buduće medicinske sestre obrazuju poznati zdravstveni radnici i predavači, sasvim slučajno i TNT poslanici Martinović i Orlić…. Što rekoše u njujorškom TNT, „ulaz slobodan, izlaz se naplaćuje“…

Nama standard stalno raste i evo već sedmu godinu čekamo platu od 500 evra, mada skoro svi u regionu, pa i malena Crna Gora imaju veće plate nego mi (Srbija 470 evra, Crna Gora 516 evra). Čak nas je i jadna i podeljena Bosna i Hercegovina pretekla za dva evra mesečno! I? „Bolje biti bogat nego ne biti“ reče Alan Ford ili Siniša Mali, ne sećam se…

Naša privreda neprestano beleži epohalne uspehe a profesor ekonomije dr Milojko Arsić tvrdi da Srbija ima najmanji BDP u regionu, dok Fiskalni savet potvrdno klima glavom. Svetska banka čak (ona sa kojom je Vučić u takvim prijateljskim odnosima da to ni Nebojša Krstić ne može opisati) tvrdi da najveći privredni rast imaju Albanija i Kosovo, a da zbog slabe privrede Srbiji „neće biti bolje ni za 2-3 godine“. I? Naša TNT familija nas bodri: „ne predaj se nikada, osim kada moraš“…

Vučić i ministar Stefanović nemilice hapse (i „svoje“, da dokažu koliko su pravedni), a Fiskalni savet ocenjuje da nam je privredni rast tako mali zbog „visoke korupcije i zaostajanju po pitanju vladavine prava“. I? Ne napredujemo, u redu, ali u cvećari u Palmira Toljatija smireno kažu: „ko izgubi dobitak taj dobija gubitak“.

Mada smo ukinuli pruge (u poslednje vreme čak i železničke stanice), neprekidno smo u vozu za Evropu. Kada stižemo? Dobar savet Alana Forda zlata vredi te ga naš Broj jedan stalno primenjuje: „glasajte za mene – vama će biti isto, meni će biti bolje“…

Posrnuli obrazovni sistem leči se u Železari u Smederevu i Zastavi u Kragujevcu – napor lokalnog TNT-a da ogadi učenje deci i zaposli ih u fabrikama stvarajući od dece jeftinu radnu snagu pozdravljaju Kim DŽon Il i Bob Rok mišlju: „za domovinu bih dao sve, pa i nokat“…

Nekadašnji Šef TNT grupe u Skupštini Srbije, Zoran Babić, čiji je auto usmrtio nedužnu ženu, kaznu izdržava na suncu ne u Sopotu nego u Opatiji kako onomad reče lokalni Broj jedan. Zaslužena kazna – možete misliti koliko Babića bole opekotine od sunca? NJegov slučaj je takođe opisan u Alanu Fordu pod maksimom „bolje kukavički pobeći nego junački poginuti“!

Ni gol na fudbalskoj utakmici ne možete dati ako to ne odobri naš Broj jedan. „Sedeo sam sa predsednikom Crvene zvezde, i palo mi je na pamet da bi Aleksa Vukanović mogao da bude igrač odluke, pa sam rekao Zvezdanu Terziću da ga zove i da mu poruči da da gol“, rekao je Vučić a njegovu izuzetnost potvrdio Broj jedan iz Njujorka izrekom „ako kaniš pobediti, ne smeš izgubiti“…

Na moju žalost sve je ovde farsa, jedan veliki imaginarijum koji su napravili ne Željko Mitrović, već srpski TNT i Broj jedan, govoreći neprestano „ono što niko ne može, mogu i ja“.

Do najdubljih i najčistijih istina pre se dođe osećajem nego razmišljanjem – poručio je Anatol Frans. Što reče Grunf „nijedna bolest nije zdrava“…

Autor kolumne objavljene u dnevnom listu Danas je član Gradskog odbora Nove stranke Niš i redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu Saša Živić.