Počeću ovaj tekst malim pogledom u prošlost. Kraj prošle godine, obeležio je napad na jednog viđenijeg opozicionara na tribini u Kruševcu. Borkova glava, bila je okidač za jedan poprilično spontani skup protiv političkog nasilja koje je postalo tada čak i fizičko.

Neki hrabri mladi ljudi su izrazili želju da se organizuje skup na kome bi svi izneli svoj stav po pitanju razbijene glave. Tražili su pomoć i dobili je. I organizacionu i bezbednosnu i to da se pozovu ljudi i da se organizuju javne ličnosti. Tražili su i da se ne vidi da političke organizacije stoje operativno iza toga. I bi tako.

Da se prebacimo u sadašnjost. Godinu dana kasnije, tačnije šezdeset subota, saznali smo mnogo toga. Pokret koji se u međuvremenu od neformalne grupe studenata i mladih ljudi generalno, prerastao je u politički pokret. U pravom smislu te reči. Počeli su da se bave društvenim organizovanjem koje je ranije bilo svojstveno političkim organizacijama. Imaju svoje organe, donose odluke na tim organima i po svemu sudeći sve više liče na organizacije koje su neka vrsta prelaznog stadijuma od OCD-a ka klasičnoj političkoj organizaciji. Na istom organizacionom nivou su još neke organizacije, što iz neznanja što iz nedostatka sredstava da se registruju. No da se okanemo ovih trivijalnosti i tehnikalija, pa da se vratimo na političku temu.

Politički, pokušali su da nateraju, pritiscima, neke druge političke organizacije da se odrede po pitanju bojkota. Kada to nisu uspeli, odlučili su da se i oni uključe u političku trku, pod opravdanjem da se bore ne samo protiv njih, nego protiv svih. Otvorili su Pandorinu kutiju i rekli Bella omnea contra omnes! Njihova odluka je, nadam se, potpuno autonomna, doneta bez pritisaka. Nadam se tome i hoću da verujem u to. Naravno, odmah su se javili dežurni dušebrižnici koji su počeli da bacaju drvlje i kamenje na njih. Počeli su da se odriču svega što ima i najmanje veze sa protestima, da prodaju bedževe koje su do juče nosili. Mlade ljude koji imaju zablude i pogrešne procene mogu i da razumem, ali starije koji bacaju svoje oznake, pod kojima su se borili, nažalost ne mogu i neću. Nikada mi neće biti jasno kako je moguće da neko tako brzo zaboravi ili pokuša da obriše deo svoje, lične istorije. Do danas su ćutali, a danas su odlučili da budu neko ko će prvi da baci kamen na te mlade ljude. Pokušajte da shvatite. Nikada se neću odreći bedža koji sam dobio na drugom protestu, nikada se neću odreći ni onog crvenog koji je jedno vreme označavao organizatore, nikada se neću odreći bilo koga ko je po mećavi druge subote bio uz kamion i pokušavao da održi distancu sa fašistima koji su nam stajali na putu. Nikada!

Sada su se politički putevi razišli, ali pošto je želja da se normalnost vrati u Srbiju, kod svih tih ljudi koji su šetali i po kiši i po snegu, neću nikada krenuti protiv njih. Neće mi biti jasni, neću ih razumeti, ali neću sumnjati u njihovu želju. Zato ću samo citirati jednog čoveka koji je život položio na oltar moderne i evropske Srbije: „Vi ste mlad čovek, gledajte u budućnost i tamo ćemo se sastati vi i ja.“

Autor teksta za blog Nove stranke je sekretar NOVE Đorđe Nakić.