Za mene 5. oktobar nije dan izneverenih očekivanja. Tog dana pre sedamnaest godina nisam imao nikakva očekivanja. Nisam ih imao zato što se na promenu vlasti, na konačni prelazak sa diktature u demokratsko društvo predugo čekalo. Bilo je više: “Skidajte Miloševića, pobogu!”

Za mene je 5. oktobar te 2000. bio dan kada su se građani Srbije pomirili sa neminovnošću da se poredak koji se mimikrijom i ratovima branio od onoga što se moglo desiti mnogo ranije, mora promeniti. Uvek postoje dva puta. Jedan, koji uvažava realnost i vidi stvari unapred, drugi koji čeka da velika većina vidi to što se dalo videti mnogo ranije. Žalosno je što se na ovom podneblju uveg bira (da li se bira ili je to samo neki mit o sudbini, nešto kao “Let it be”) ovaj drugi, teži put?

Da se 5. oktobar tada nije desio, desio bi se nešto kasnije. Da se ni tada nije desio, desio bi se još kasnije. 5. oktobar se jednostavno morao dogoditi.

Uvreženo je mišljenje da su nakon te promene jednog ubilačkog režima, izneverena očekivanja da će poteći “med i mleko”. Da će valjda anđeli sići na zemlju, da će se jednim potezom, dugo, predugo očekivanim, desiti čudo. Kao da smo zaboravili kakve posledice nose ratna razaranja, siromaštvo, otimanje i pljačka. Očekivala se lustracija, koja je već tog 5. oktobra kasnila desetak godina. Svako je u svom džepu nosio neku nepravdu. Skoro svako je pod Miloševićevim režimom nosio neku krivicu. 5. oktobar je osvanuo i počeo odlaganjem te krivice. Neka je, neka stoji u fioci. Neka tamo ostanu sve gluposti i promašaji, sve psihološke traume i suze, makar da se završi neminovno. I onda nije bilo očekivanja jer sa sobom nismo poneli bes. Bes je ostao kod kuće tog dana.

Zato je 5. oktobar i uspeo. Jeste on bio dugo pripreman, jeste on bio izazvan krađom izbora, jeste on bio dugo očekivan, jeste Đinđić ujedinio i “kuso i repato”, ali je na kraju to bio samo jedan dan kada se mora završiti neminovno. Kome tog jutra to nije bilo jasno, shvatio je u toku dana.

I šta posle takvog dana? Šta da radi ova fota? U radosti i konačnom zadovoljstvu niko nije znao da zada pravi zadatak. Danas je jasno da je bilo neophodno sprovesti lustraciju. Posle bitke svi smo generali. Ipak, okrenimo se oko sebe i priznajmo: da li smo bili spremni na takav čin? Da li smo svi one strahote ostavili po fiokama na još neko vreme. Još danas, još sutra…

Daj prvo da sredimo osnovne stvari, daj da povratimo ugled u svetu, daj da točimo benzin na benzinskim pumpama, daj… Vreme je prolazilo, a oni koji su 5. oktobar dočekali iza zavesa, tu i tamo provirujući, sa šapatom na usnama: “Neće valjda”, oni koji nisu po fiokama sklonili svoje muke jer ih nisu ni osećali ni znali za njih, oni su sačekali da se sve zaboravi. I nisu sedeli skrštenih ruku. Naprotiv, mudro su podsećali na naše fioke, one koje nikako nismo želeli da otvorimo i da sadržaj makar na kratko pogledamo. Jasno je da niko ne voli da gleda u svoje muke.

I korak po korak, lustraciju su izvršili baš ti nad kojima je lustracija trebalo da se izvrši. Krećemo se kroz stanove, opštine, gradove, gledajući kako je neko razbacao desetak godina našeg života, svedočeći očaju koji smo želeli da zaboravimo. Stasale su generacije koje su u toj muci odrastale, kojima smo kao roditelji, želeli da prikrijemo musavost položaja u kome su odrastale.

I baš tim novim ljudima, toj deci koja ne pamte 5. oktobar 2000. godine, njima i pišem ovo. Ne deco, nisu moja očekivanja izneverena. Nisu ni vaša jer vi niste mogli imati bilo kakva očekivanja. 5. oktobar kao neminovnost se nije smeo ni dogoditi. Trebalo je mnogo ranije prihvatiti neke druge neminovnosti. Nije trebalo dozvoliti da do 5. oktobra ikada dođe. Fioke bi tada bile prazne ili makar sa nekim oskudnim sadržajem koji svaki život nosi. I zato, pamet u glavu. Nemojte čekati da opet dođe do: “Skidajte ove, pobogu”. Nemojte da dozvolite da očekivanja ostavite kod kuće. Insistirajte na svojim očekivanjima, zahtevajte, tražite. Ovo je sada vaš svet, a ne nas “petooktobaraca”.

Autor: Aris Movsesijan, v.d. predsednika Gradskog odbora Nove stranke Beograd