Stefanovićeva za NOVI blog: Na jugu se više ne kuva dobro

Stefanovićeva za NOVI blog: Na jugu se više ne kuva dobro

Na putu za jug, neizvesno je kada stižeš iz Beograda. Ako ideš autobusom, vreme polaska i dolaska je promenljiva kategorija. Razlozi mogu biti objektivni ili recimo da je autobus krenuo na put neispravan i stao negde u nedođiji. Vešt „majstor“ petlja, popravlja, nema odgovora da li se čeka neki autobus koji će pruzeti putnike ili da oni koji su poneli sendvič i vodu čuvaju zalihe, jer se ne zna kada će stići.

Kada konačno stigneš na željenu destinaciju u nadi da ćeš videti draga lica, dočeka te tuga... Sunčan je dan, miriše dobar roštilj, pekarske južnjačke đakonije obećavaju, okolo milion „second hand“ prodavnica, prilično prazne ulice, malo ljudi na pijaci a subota je, pune kafane i priče u kojima nema pomena o budućnosti. Prošlost i sadašnjost su zaboravljene. Na jugu su i babe prestale da se bave politikom, mada su uvek sve znale i imale najbolju procenu. Sada im valjda ne „dobacuje“ penzija za kafu, pa da obiđu generaciju. (Ovo sa kafanama i babama može da zaliči na „blagostanje“). Niko više s pravom ne veruje političarima, niko ne veruje nikome.

Taksista je ljubazan, osmelio se da pita šta se dešava u Beogradu, kao da su mu sve nade uprte u Beograd (valjda jug čeka Beograd, jer i na računima za struju stoji pečat Beograd) i dodaje da je jug mrtav. Ubeđen je da se u Beogradu živi mnogo bolje, primećujem zavist i tugu u glasu. Ne mogu da mu objasnim da u Beogradu žive bolje samo pojedini slojevi, posebni mentalni sklopovi. Nema informacija i ne želi da ih ima. Predao se, misli da se ništa ne može promeniti. Ljudi imaju porodice koje hrane od jedne plate i mole se Bogu da i nju jednu ne izgube. Nikada pre nisam čula koliko mladih sa pošteno stečenim, validnim diplomama, nema posla u struci u koju su uložili godine života i napornog rada. Neki rade po roštiljnicama, „second hand“ šopovima, uče strane jezike ljude, decu iz dalekih zemalja preko skajp-a. Naša deca uče i govore strane jezike, maštaju o dostojanstvenom životu van Srbije. Život je prilagođavanje, ne osuđujem ih. Možda će negde daleko opet raditi van svoje struke ali će znati svoja prava i obaveze. Tako je to u uređenim sistemima.

Na jugu su se ljudi pomirili. Svesno ili nesvesno osećaju da je sve obesmišljeno. Nekada, ne tako davno, tamo se dobro „kuvalo“ i mladost je rekla – DOSTA! Ako to mladost kaže, ko smo mi da ih ne sledimo i podržimo? Gde je nestala mladost u Srbiji? Kako da je ubedimo da kupe povratnu kartu? Jedino, draga moja opozicijo, put pod noge, od sela do sela, od opštine do opštine, od mesne zajednice do mesne zajednice, od grada do grada, od vrata do vrata i onda pogledajte ljude u oči...

Autorka teksta za NOVI blog je Slobodanka Stefanović, članica resornog odbora Saveta Nove stranke za zdravstvo.

mm

Press služba

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori