Koliko puta sam postavljala sebi pitanje zašto sam potrošila silne godine učeći medicinu, čemu specijalizacije, subspecijalizacije, usavršavanja u inostranstvu, objavljivanje radova, pozivi kao predavač na međunarodnim konferencijma i kongresima ako je bačena stigma na nas lekare, zdravstvene radnike. Za ceo svoj radni vek, za moju generaciju nije bilo prilike da radimo u potpuno normalnim uslovima ili da budemo adekvatno nagrađeni, kao naše kolege u razvijenom svetu.

Kvalitet zdravstva, pored jake ekonomije, zavisi i od pametno i stručno planiranih resursa, pametnih i stručnih odluka, izgradnje novih ili pametnog korišćenja već postojećih kapaciteta, stručnog kadra, prostora, opreme, novih znanja... Zdravstvo je za ceo svet škakljiva tema na kojoj se ruše mnoge vlade i u razvijenom i bogatom svetu. Negde je dostupnost zdravstvu „koliko para toliko muzike“ a negde je isplanirano za sve nepogode, sa preko više desetina hiljada vrhunski opremljenih intenzivnih nega. Nažalost, svuda se dešava smrt, jer ni najopremljeniji zdravstveni sitem ne može da zaustavi tok bolesti kod onih koji ne znaju da imaju neku „muku“. I to će biti taj jezičak na vagi koji će ga odvesti tamo gde ne treba. Uspeh ove borbe zdravstvenih radnika za očuvanje naših života zavisi od nečeg mnogo bitnijeg – humanosti, požrtvovanosti, spremnosti da se uhvati u koštac sa „nevidljivim, nezgodnim i nepoznatim“ neprijateljem, solidarnosti, ne razmišljajući o posledicama po sebe kada smo na prvoj liniji fronta.

U ovim teškim danima za celu planetu, lekari i sve medicinsko osoblje, bore se do iznemoglosti da spasu živote, gledajući oči koje se gase. To nikada nikome ne može biti samo još jedan broj za statistiku. To su nečije deke, bake, mame, tate, brat, sestra... sa tim je najteže suočiti se. Ne postoji nikakva materijalna nadoknada koja može da zadovolji susret sa smrću. Molim vas, podržite zdravstvene radnike ne samo aplauzom, poslušajte sve što kaže struka, pridržavajte se svih mera, budite odgovorni prema sebi i drugima, svako od nas može biti „tempirana bomba“. Hajmo da na početku uradimo ono što ćemo morati, ali kada cena bude previsoka. I molim vas verujte nam!

I na kraju, pored aplauza podrške nama lekarima i drugom zdravstvenom osoblju, jer bez njih ni lekari ne bi mogli, hajde da podržimo sve obolele, one koje su u samoizolaciji ili u bolnicama, sve one ostale ljude koji rade i trude se da naš život ipak potpuno ne stane. Samo zajedno, svako na svojoj liniji fronta, možemo da pobedimo. Mi smo narod sa dušom. Pobedićemo, verujem u nas!

Autorka teksta za NOVI blog je Slobodanka Stefanović, članica resornog odbora Saveta Nove stranke za zdravstvo.