Tabloidno podzemlje

Tabloidno podzemlje

Svaki rat počinje rečima. Svaka izgovorena reč ima težinu. Svaka napisana reč u medijima ima svoj cilj.

Zlo na ovim prostorima je počelo davnih osamdesetih, u rubrici jednog eminentnog lista koji se zove „Politika“. Od 1988. pa do sredine 1991. izlazila je rubrika koja je postala najčitanije štivo  jedne čaršije. Bila je to zbirka amoralnosti, hrestomatija nepismenosti i mrziteljsko delo tadašnjih političkih mislilaca. Rubrika „Odjeci i reagovanja“ je bila vešto pripremljena manipulativna mašina kojom se javno mnjenje pripremalo za raspad države. Novinarski gledano, predstavljalo je jedno posrnuće profesije i svedočanstvo vremena u kojoj je intelektualna elita raspirivala šovinističku mržnju. Iz ove matrice krenulo je sunovraćanje jednog društva. Osmišljen je specifičan  jezik „događanja naroda“.  Korišćeni su mitovi kao istoriografska građa, a narodni ep stavljan je u funkciju tadašnjih političkih potreba. Skoro celokupna elita je davala gušt ovom spetaklu od reči. Od Univerziteta, SANU, Udruženja književnika, SPC, pa sve do umetničkih rukovodstava beogradskih pozorišta koja su bila u službi države i njenih nacionalističkih planova. Akademici, doktori nauka, inženjeri, tek poneki običan mali čovek, a svi u službi idejne  mašinerije koja tendenciozno, politički ruši sve pred sobom. Kroz tekstove demagoga, politikanata i licemera, napravljena je jedna sasvim nova ideologija. Postavljeno je društvo novih vrednosti, novih ideala i novih ljudi. Maternji jezik se preko noći počeo menjati. Suzio se i poprimio vulgarne obrise i arogantni ton. Danima su čitaoci imali prilike da čitaju tekstove zadojene mržnjom na kojima su nastajale nove generacije vernika, grešnika, otpadnika i poslušnih „građana patriota“.

Od ovakvog, nekada uglednog dnevnog lista, koji je često palacao poganim jezikom lumperproletarijata, pa do famoznih tabloida i žute štampe, bio je potreban samo jedan mali  iskorak. Za kratko vreme postali smo zatočenici laži. Polako se ukidalo kritičko mišljenje, a u isto vreme se na velika vrata uvodilo jednoumlje. Društvo je sve više ličilo na tamnicu u kojoj se terorom, zastrašivanjem, ljudi drže pod kontrolom i u poslušničkom odnosu. Kultura jednog društva se sistematski počela uništavati. Na devijantan način, ovo je postala svojevrsna čaršijska zabava za široke mase. Javni TV servis će se kasnije pridružiti ratnoj mašineriji Slobodana Miloševića i krenuti sa ispiranjem mozga čitave nacije. Nije se prezalo od poluistina, spekulacija, primitivnih pikanterija  za jeftine populističke potrebe. Društvo je agresivno ponižavano  iz dana u dan. Ta matrica i zloduh vremena  za koje smo mislili da je isljučivo bila u zloupotrebi jedne totalitarne ratne nedemokratske vlasti, zadržala se do današnjih dana. „Odjeci“ su tako gromoglasno odjeknuli i zadržali se u kolektivnom pamćenju, te su postali način promišljanja  i u mirnodopsko vreme. Autori tadašnjih tekstova u „Politici“ odigrali su  ključnu  ulogu u društvu, a neki od njih su se i do današnjih dana održali kroz aktivna politička delovanja, nekad maskiranih na strani vodećih, a nekada skrajnutih igrača, koji i dalje vuku veoma važne poteze za svaku vlast.

Politička arena se mnogo godina kasnije preselila u močvarne predele tabloida, koji su za cilj imali jednu važnu opsesiju: saplitanje u međuvremenu teško izgrađenog demokratskog društva i urušavanje slabog poratnog građanskog. Privatizacijom medija iza koje stoji sprega politike, tajkuna i ratno-profiterske mafije, sumnjivo stečenim novcem, otvoren je poligon za korupciju, manipulaciju,a onda i za obračun političkih partija i pojedinaca. Kroz agresivni stil izražavanja, poluistinite i neistinite informacije, izvršen je jak uticaj na javni govor. Uređivački prioriteti se usklađuju sa političkim prioritetima političkih i ekonomskih centara moći. Ignoriše se bestijalno svaki javni interes. Hartije, popunjene prostačkim vizuelnim sadržajem, istaknute  velikim crnim naslovnicama, često pocrtane uskličnicima, postale su svojevrsna pijaca društva i novokreacija u kojoj živimo. Vulgarno i primitivno je postalo normalno. Ljudi su dobili mogućnost  da prestanu da misle i  da budu zainteresovani za istinu i relnost u kojoj žive. Na ovim oglasnim tablama, u službi aktuelne diktatorske politike koja ima svoje novinare i urednike, a koje se i dalje  nazivaju  novinama, uveden je jedan plemenski i kafanski prost jezik koji se zarazno odomaćio u celokupnom društvu i postao dominantan. Kod novinara se razvio savršen sistem autocenzure. Degradacijom javnog govora, u društvo se uvodilo lično i banalno. Cilj je bio jasan: pasivizacija društva, odnosno njenih čitalaca i glasača, kojima se putem tabloida manipuliše, dok  oni, sa druge strane, krijući istinu, zbunjuju i skreću pažnju sa prave suštine. Na taj način su ljudi sprečeni da misle, deluju i razumeju društvo u kojem žive. Cinizam i apatija postaju mera svega i način čitanja koda života. Kod čitalaca se podstiče nakaradni emocionalni  odnos prema stvarnosti i sve se svodi na proizvođenje haotičnosti i raspamećivanja.

Sada već naviknut „mali čovek“ voli da čita smeće od novina, očekujući svakodnevne pikanterije i skandale i želi da veruje i prepričava izmišljene legende. Misija je uspešno okončana. Žuta štampa sa sve bizarnijim sadžajem privlači publiku koja postaje verni sledbenik bilo koje „velike ideje“. Vodilja je LAŽ. Klišei, otrcane fraze, iscrpljivanje kroz pogan jezik i vulgarni izraz, vređanje lošim ukusom, čini ovog našeg čoveka još manjim, nemoćnijim da razlikuje dobro od zla, ružno od lepog. On počinje da se boji. On postaje nekulturan. Jeftina zabava mu je model života. Krišom gleda TV program privatnih televizija, čiji su vlasnici oni isti koji drže i tabloide, a koji emituju vrlo smišljeno, pornografske rijaliti predstave sa polusvetom na sceni. Uostalom, ne daje li lepota humanistički smisao svakom društvu?  U ovom našem je pogažena i poražena. Imamo ružan jezik ulice i psovku kao odgovor na sve. Čitaoci su postali hipnotisana gomila koja srlja kroz život u bestežinskom prostoru neistina. Uostalom, mnogo puta ponovljena laž postaje na kraju velika istina!

Setimo se Hane Arent i  njene filozofije „banalnosti zla“ i suvišnosti postojanja ljudskih bića pod njim. „Zlo je često banalno.“ Ono ne zahteva nikakvu posebnu pokvarenost, već samo dubok nedostatak mišljenja i rasuđivnja.

Vlasti je stalo da obavi svoj posao. Bivšeg ratnog ministra informisanja, a današnjeg premijera ništa drugo i ne zanima osim da uspešno obavi svoj cilj do kraja.

 

Autor: Milica T. Petrović, prof. srpskog jezika i književnosti i članica Nove stranke

mm

Press služba

Ostavi komentar

Zatvori