Počeo sam samog sebe da se stidim. Kada god sednem da napišem nešto o našoj stvarnosti, učini mi se da sam o tome već mnogo puta govorio.

Kakav osećaj deja vu! Sigmund Frojd tvrdi da je ovaj poremećaj pamćenja u stvari „kratak spoj“ u mozgu i posledica toga što neki novi utisak podseća na neki već ranije doživljeni fantazam. Pa naravno kada živimo teatar apsurda koji bolje nije mogao da definiše ni Ežen Jonesko: stravična tragikomedija, likovi u beznadežnim situacijama koji ponavljaju besmislene radnje, dijalozi puni klišea, zavere koje se ciklično i apsurdno ponavljaju, glupost i parodija…

Jedino tako mogu da protumačim slučaj nesretnog nestalog novinara Stefana Cvetkovića. Jedan suštinski marginalni novinar (navodno?) nestaje, a već nakon 36 sati Predsednik države o tome organizuje konferenciju za medije! Kako, zbog čega Predsednik, kakve ingerencije on ima nad novinarom iz Bele Crkve zna izgleda jedino Dragan J. Vučićević, Aleksa Žunić aktuelnog režima, koji na svojoj (zl)oglasnoj tabli zvanoj Informer objavljuje da je novinarov nestanak ustvari pretnja predsedniku Vučiću. Pretorijanski stav, kome se mogu diviti Željko Mitrović i Milomir Marić zajedno! Da bi pozorište bilo kompletno potrebno je samo da domicilni Oktavijan Avgust zamoli pretorijanca Nebojšu Krstića da kod Sarape objasni ovaj fenomen deja vu! Koliko će tek konferencija za štampu imati naš Oktavijan s obzirom da je broj nestalih u Srbiji u porastu kako kaže sajt www.nestalisrbija.rs?

Ugrožen Vučić? Onomad ga je samo priviđenje spaslo na proslavi u Moskvi, decembra 2017. ugrožavali su ga hrvatski huligani koji su napravili incident na „večitom derbiju“, pokušano je ubistvo Bentlijem na auto-putu septembra 2017. godine, spremano je oružje za atentat i u novembru 2016. godine u garaži na Novom Beogradu, ali i oktobra 2016. godine u Jajincima, jula 2015. godine pokušali su da ga ubiju u Srebrenici, BIA je upozorila Vučića na atentat juna 2014. godine, atentat je planiran i sredinom 2013. u Šumadiji, a nekako u isto vreme sprečen je atentat od islamista zbog hapšenja Nasera Keljmendija… Na sreću, kako je javljao revnosno Pink sve bezbedonosne službe su uvek „odreagovale u skladu sa Zakonom, kako bi zaštitile štićenu ličnost“, a ja sam zbunjen u ruke uzeo knjigu Sigmunda Frojda tražeći objašnjenje fenomena deja vu.

I scenario niškog aerodroma kao da je preuzet iz nekog Joneskovog rukopisa. Aerodrom u ekspanziji koji postaje trn u oku francuskom zakupcu beogradskog aerodroma željom predsednika Vučića (najtragičnije, niko se više i ne čudi odakle opet on) valja da pređe baš u njegove ruke. Poručujući Nišlijama (onako očinski strogo) da su glupi što protestuju, najavljuje lokalnu sednicu Skupštine kao mesto gde će se doneti konačna odluka! Glupe Nišlije izneverile oca pa svako malo protestovale ispred gradske skupštine. I evo faze B, što bi rekao aktuelni Predsednik: samo još nekoliko dana pa ističe tri meseca od kada nije zasedala niška skupština. Po članu 86. Zakona o lokalnoj samoupravi to je dovoljno da se raspusti lokalna skupština te da Vlada formira Privremeni organ, koji će do novih izbora donositi sve odluke, pa i onu o preseljenju niškog aerodroma u Beograd. A moguće je da nadahnuti Predsednik smisli i fazu C: da se sednica nenajavljena održi poslednjeg „dozvoljenog“ sata, 23. juna u noć, ne bi li se nekako sprečilo okupljanje nas glupaka koji mu sreću kvare.

Odluke donose nadležni organi? Slučaj Savamala nadležni rešavaju od aprila 2016. godine, a nasilje na Paradi ponosa od 2014. Mišković se hapsi evo duže od šest godina, upravo smo formirali komisiju za procenu štete NATO bombardovanja, još se ne razmatra izveštaj anketnog odbora o načinu trošenja sredstava budžeta Republike Srbije na teritoriji AP Kosovo i Metohija u periodu od 2000. do 2012. godine, već duže od tri godine se akredituju privatne zdravstvene ustanove koje će se integrisati u zdravstveni sistem… Za to vreme pospani Pink se budi samo kada je potrebno „da nadležni organi procesuiraju Đilasa koji vrši cenzuru medija“, a u mojim rukama već žute od okretanja stranica Frojdovog učenja o deja vu.

Nesrećni Stefan Cvetković već se propušta kroz „toplog zeca“ „objektivnih“ srpskih medija, a bolje neće proći ni Nišlije, čiji će aerodrom očito paganski biti žrtvovan u čast savremenog Peruna. Šta će biti dalje? Pa novi scenariji adaptirani iz beležaka Joneskua i Beketa, sa Predsednikom uvek u naslovnoj ulozi i statiranjem različitih Vulina i Lazanskih. Pravedni glavni glumac za verno statiranje čak bogato nagrađuje: tako će naturščik Lazanski, za činjenicu da je polovne ruske migove reparirao mnogo pre i Dragana J. Vučićevića, biti nagrađen ambasadorskim mestom u Moskvi.

A gledaoci u ovom teatru? Nek izvuku pouku iz protesta organizovanih povodom skupog goriva. Činjenica da više od 50% cene svakog litra goriva finansira ovo pozorište je toliko pogodila glavnog glumca da je poput Luja XIV uskliknuo: „živ se jedem što sam rekao da ih puste na miru“!

Da li je autodigestija rešenje problema?

Autor: dr Saša Živić, profesor Medicinskog fakulteta u Nišu i član GO Nove stranke Niš