Trinaesti april, organizovana revolucija

Trinaesti april, organizovana revolucija

Nova kolumna prof. dr Saše Živića za dnevni list Danas:

Bliži se 13. april… Peti oktobar je bio spontana revolucija.

Sećam se da kada smo polazili u Beograd, nisam verovao da ću stići dalje od Aleksinca – a gutao sam suzavac ispred Narodne skupštine koja je gorela… U vazduhu je tinjalo pitanje: a šta će sada Đinđić učiniti? Verovali smo mu. Ni ja, hronično sklon pametovanju, nikada nisam dovodio u pitanje njegovu intelektualnu i svaku drugu premoć. Osećao sam se bezbedno dok se palio Beograd. Znao sam da postoji neko ko ume, ko hoće i ko može da kontroliše i usmerava vatru.

Trinaesti april mora biti organizovana revolucija. Na žalost, više nema Zorana. Smrt jednog čoveka promenila je sudbinu cele države, što nije čest slučaj u istoriji. Revolucija se ne može osloniti na nečiju imaginaciju i harizmu, jer toga danas jednostavno nema… Zoran je bio i ostao neponovljiv. Stoga se naša naredna revolucija mora zasnivati na radu i planiranju… Ne sme se više dozvoliti da se upadne u RTS a da se ne zna zbog čega. Kvazi umetnički performans sa testerom i fantomkama jalova je uteha beogradskoj dekadenciji. Očekivao sam da će nakon zapaljivog i blagoglagoljivog Boška izaći neko racionalan sa papirom u rukama i pročitati proglas koji bi dao smisao buntu protiv otupele i obnevidele nacionalne televizije.

Sa nekim dalekovidim pogledom na budućnost slobode govora i izveštavanja, ni ratobornost Boška „ne bi smetala“. Koliko se sećam, i jakobinci su u svojim redovima imali Napoleona, ali „nije smetao“ – bio je tu i Robespjer! Jeste se jakobinska vlast kasnije izvitoperila (na primerima se uči!), ali su Robespjer, Mara i Danton neprekidno planirali korake svoje revolucije (da li je slučajno što ih je bilo trojica)?

Prečesto mi se čini da smatramo da će se stvar, po naški, rešiti. „Rešiće se“ je naš omiljeni glagolski oblik koji podrazumeva izvršenje pozitivne radnje bez aktivnog učešća subjekta. Tako i protesti – smatra se da će oni razrešiti našu sudbinu 13. aprila, ali niko ne zna kako. I ne postoji niko ko to može i želi objasniti. Ovde se samo podgreva stari revolucionarni zanos i glad za slobodom sa uverenjem da je podgrejana sarma ukusnija od skoro skuvane.

Pre svega moraju se definisati „nosioci revolucije“. Puna Knez Mihailova mladih u vreme protesta na Andrićevom vencu ne sme se tumačiti kao fatum ili dekadencija. Upravo mladi i obrazovani moraju biti ona jakobinska snaga 13. aprila, s obzirom da su baš oni danas u najtragičnijem položaju. Mada Vučić uporno provocira da ih bude što više, u aktuelnim protestima nema preterano mnogo mladih. Mladi i pametni izgubili su nadu i moraju se ubediti da ne piju kafu dok revolucija traje.

Za mlade je Vučić spremio samo poniženja – da motaju kablove koji vise sa plafona svake fabrike koju otvori ili da prave redove ispred vrata stranih ambasada s obzirom da će „rezultati rada ove vlasti biti vidljivi za 4 do 5 godina“. Mladost ne može da čeka, jer u suprotnom prestaje biti mladost. Poniženje mladih i pametnih danas je stravično: ne poštuje se znanje, partijska knjižica se ceni mnogo više od indeksa, umiru čitave društvene delatnosti ne zanavljajući se…

Odgovorno tvrdim da za deset godina neće imati ko da nas leči – danas nema bolnice u Srbiji gde lekari mlađi od 40 godina išta znače. Uskoro neće biti ministra bolesti iz Zemuna, niti Krstić Nebojše iz Pinka da objasne zašto umiremo – ali nam zbog toga smrt neće lakše pasti… Odmah je potrebno zaustaviti masivni egzodus mladih da bi ova zemlja imala bilo kakvu perspektivu. Stoga se plamen protesta ovih nedelja mora intenzivno širiti po akademskoj zajednici… Ići od fakulteta do fakulteta, od amfiteatra do amfiteatra… Bez vešala, fantomki i testera.

Prva odluka nove vlasti mora biti ukidanje famozne Uredbe o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru i to se mladima mora jasno staviti do znanja. Mladi se moraju uključiti u revoluciju da bi imala perspektivu, jer u suprotnom revoluciju mogu izdati godine nas „revolucionara“ – naša ukočena kičma i kolena. Neka mladi ciljaju visoko – prema mesecu, savetovao je američki publicista Les Brown – iako ga promaše završiće među zvezdama, govorio je ovaj pametni čovek.

U međuvremenu, vlast ne sme imati ni trenutak predaha, jer će se inače uzdrmana aždaja konsolidovati. Što bi rekao Emiliano Zapata: „Ako nema pravde za narod neka ne bude ni mira za vlast“. Javno učestvovati na svakom predavanju, prilikom izricanja bilo koje presude, dodele bilo kakve nagrade ili priznanja…

Do te mere, da čak ni Mitrović Željko nema vremena da napiše o svemu tome otvoreno pismo, Lav Pajkić da se o tome žovijalno našali, a Sarapa Predrag da se zbog svega toga neutešno nasekira. Niti jedna institucija sistema ne sme biti bez učešća makar bez jednog od pet miliona čiji će ideološki stavovi biti jasni i prethodno dobro definisani. Dakle, poslednji je trenutak da se protesti sa ulica presele u institucije sistema. Da budemo racionalni: ako ikakav epitet pristaje ovoj vlasti onda je to da je ona „uličarska“ – nemojmo se, stoga, sa njima nadgornjavati u njihovom prirodnom okruženju. Ova se vlast boji pametnih i nerado boravi u učionicama i amfiteatrima – upravo tu valja preliti protest.

Od nezadovoljstva Đilasom ili Boškom, mnogo je tragičnije neučestvovanje u protestima i revoluciji koja se sprema. Revolucije rađaju velike ljude, govorio je Lenjin – biće vremena da neko pokaže Đilasu ili Bošku kako se vodi politika, ne brinem. Revolucija i služi da pojedinci usavrše svoju slobodu i izdignu se iznad prosečnosti.

I sam Če Gevara, sinonim za revoluciju, govorio je da je dužnost revolucionara da bude obrazovan. Neka se ostvari ideal prosvetiteljstva o revoluciji učenih. Tako će se, među našim mladim Volterima, raspisati konkurs za novog Če Gevaru.

Konkurs neka bude otvoren do 13. aprila.

mm

Press služba

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori