„Kad slepi vode slepe, demokratija postaje žrtva” – zapisao je nekom prilikom Slavoj Žižek,  slovenački  filozof.

Demokratija je odavno žrtva u našim krajevima. Živimo u vremenu ljudi nemuštog jezika.  Pojedinac je zgađen nad politikom i političkim figurama. Parodija je postala nepobediva istina. Politikanstvo se udavilo u sivilu svakodnevnog života. Umorno građanstvo teško uspeva da izrazi svoje ideje kroz posrnulu zajednicu u kojoj živi. U zemlji Srbiji građansko društvo je poraženo. Posustalo je. Odustalo je. Da li građansko društvo danas stanuje ovde?

Moguće je da se odgovor krije u nekim istorijskim činjenicama sa kraja osamdesetih godina prošlog veka.  

Koncept građanskog društva, shvaćen kao program otpora se relativno kasno ostvario u  komunističkoj Istočnoj Evropi. Nastao je kada je sazrela svest i saznanje da je društvo žrtva  represivne komunističke oligarhije i da građani nemaju nikakva prava i slobode. Jedini mogući vid borbe koji se nametao kao rešenje je bila borba kroz disidentsko delovanje. Ovakav vid delovanja je predstavljao nekakvu prkosnu alternativu naspram zatvorenog jednopartijskog  komunističkog režima. U biti svake totalitarne vlasti je da želi ekstremno centralizovanu  državu, uskraćujući građanima njihova prava, potčinjavajući autonomno delovanje, zbog čega je  potreba za građanskom inicijativom neophodna. Cilj građanskog pokretanja je ovde bio više nego jasan: krah komunizma kao društvenog uređenja. Upornošću, u tome se i uspelo.    

U vreme pada Berlinskog zida, socijalistička Srbija kao deo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije je imala drugačije probleme nego pomenuta komunistička Istočna Evropa. Država Jugoslavija je bila pred raspadanjem. U celosti gledano, u Evropi su se za to vreme vodile neke druge „bitkе“. Naše društvo nije shvatilo značajan „politički i istorijski  trenutak“ i pravac kojim su zemlje Istočnog bloka krenule u promene. Nisu postojali vizija i sluh za politička kretanja i nove odnose vodećih svetskih sila. Razjedinjena Nemačka se ujedinjavala. Bivše komunističke zemlje Istočnog bloka su polako izlazile iz komunizma i započele izgradnju demokratije i  građanskog društva.

U socijalističkoj Jugoslaviji ujedinjenih naroda uskoro je počela da pulsira ratna atmosfera.  Bratstvo i jedinstvo više nije bilo održivo i moguće. Nastupajući ratni vihor je počeo da uništava  sve u šta se verovalo do tada. Pomenuta Istočna Evropa je u svakom pogledu otišla napred, a  većina naroda Jugoslavije je ostala u glibu rata i razaranja. Država pod nekadašnjom firmom  više nije mogla da funkcioniše. Razvitak demokratije i građanskog društva bio je zaustavljen zbog raspada države. Nacionalizam i šovinizam su bili glavno oruđe borbe protiv „unutrašnjeg“ i  „spoljašnjeg“ neprijatelja.

Bivši bankar i komunistički vođa Slobodan Milošević uspeo je da narode  Jugoslavije destruktivno uvede u mračni rat. Mrak je trajao jako dugo. Njegove snage „haosa i bezumlja“ su  ostavile trajne posledice po nekadašnje socijalističke republike i po republiku Srbiju. (Pro)budili smo se u  beznađu  ranjeni i  poraženi. Jezgro komunizma, čiji je on bio naslednik,  nikada  nije  uništeno kroz novi politički angažaman, niti je postojala inicijativa da se uspostavi diskontinuitet sa nekadašnjim komunističkim vremenom. Levi koncept komunizma je zamenjen desnim kvazi nacionalizmom.

Sama ideja građanskog društva za cilj je trebalo da ima oslobađajuću moć naspram sivih hodnika opresivnog komunističkog sistema. No, mašineriju nacionalne euforije je teško bilo zaustaviti.  Tek pred kraj devedesetih godina, potisnuto građansko društvo je diglo glavu i postalo važna sila u svrgavanju autoritarnog i nedemokratskog režima. Stvoren je otpor nasilju i mržnji koji je za rezultat imao niz organizacija građanskog društva koje su kasnije odigrale važnu ulogu u  konačnoj  promeni  režima.   

Takvo jedno  zastarelo, loše, kruto komunističko nasleđe, Srbija ni u kasnijem periodu nije  imala snage da odbaci. Moguće je da bi se odlučnim ograđivanjem od ovakve tekovine, ogradila od arhaičnog menaliteta i običaja, mitske i paganske kulture, što bi u tom slučaju bilo protumačeno kao napad na duhovno jezgro naroda. Umesto odlučnog stava i delovanja, u  amanet su nam ostale slabe institucije i nedopustivi manjak ljudskih sloboda. Takav odnos   snaga odveo je društvo na stranputicu i u fazu anarhičnog i institucionalnog haosa, naročito kada su u pitanju slobode i ljudska prava, kao i u prašinjar nekulture i primitivizma bez   potencijala za moderni razvitak.

Moramo priznati da naše društvo nikada nije imalo dovoljno jasnu artikulisanu svest i volju da se svemu ovome suprotstavi. Nije bilo odlučnog stava prema nepravednoj i moćnoj sili autoritarne vlasti. Više je bilo straha, uzmicanja i populističkih kompromisa kao i upitanosti šta korenita promena sa sobom može da donese. A kompromisi u takvom odnosu snaga nikada nisu  mogući. Samo duboki rez je mogao da napravi veći demokratski pomak. Problem može da nastane kada totalitarno nestane kao zajednički neprijatelj celokupnom društvu i kada počnu da se gube razlozi za postojanje bilo kakvog društvenog zajednišva. Tada dolazi do ključne dileme kao što je pitanje izbora između opredeljenja za otvoreno društvo ili nacioanalizam.  

Naše ranjeno građansko društvo svoj najveći potencijal može ostvariti kroz kulturu dijaloga,  direktnim suočavanjem sa prošlošću i razračunavanjem sa svim manama jednog represivnog komunističkog sistema kojem je bilo potčinjeno. Pitanje koje se postavlja je da li društvo ima   dovoljno snage da se opredeli za takav kurs.

Demokratske države nema ukoliko nema snažnog građanskog društva. Demokratija se često gradi postepeno, kroz konstituisanje demokratskih institucija, kroz obrazovanje i kroz zdravu utakmicu političkih stranaka. Uz sve ovo, važno je i postojanje nezavisnih sredstava masovne komunikacije kao i mogućnost za sprovođenje slobodnih demokratskih izbora i promena vlada. Neophodna je i zdrava demokratska politička  kultura koje danas ima veoma malo.      

Po mentalitetu i komunističkom nasleđu, naši ljudi kao građani su ostali skloni pasivnosti i jako ih je teško prenuti iz magijskog sna anahronizama, konzervativizama i prevelike bojazni od promena i novog načina  života.

Povratak u  javno delovanje i život je i te kako važan ukoliko želimo da se stvari pomere sa mrtve tačke. Nema veće opasnosti za demokratiju od nezainteresovanosti njenih građana.  Možemo da istaknemo da  političke stranke jesu u velikoj krizi. Politika se sve više svodi na pojedinačnu kritiku  ličnosti, a manje  na  analizu stranaka i njihovih programa. Veliko otuđenje građana od svake vrste javnog političkog angažmana posle svih razočarenja je u neku ruku  razumljivo. No, vreme ne radi za nas. Pitanje aktivnog građanskog delovanja i uloge u demokratskoj civilizaciji je u ovom trenutku od izuzetne važnosti. Uostalom, nije li po Aristotelu čovek po prirodi političko biće? 

Možemo slobodno da kažemo da je jednoj maloj evropskoj zemlji kao što je Srbija, potrebna nova politika, nova filozofija i novo građansko društvo. Potrebni su joj novi pokretači i  intelektualne snage, sastavljene od sposobnih ljudi od znanja, mere i ukusa. Svako ćutanje priziva dalje širenje mržnje i nasilja koje smo imali u prošlom periodu, i ostavlja nas u političkoj močvari nerazvijenih društava u kojoj smo isuviše dugo. Građanska prava su narušena, a na delu je je debela pokornost i strah. U opštem interesu svih je da izađemo iz svojih čaura, pokrenemo se i odvojimo od retrogradnog i zastarelog pretpolitičkog delovanja i porastemo kao društvo, ukoliko želimo moderan sistem i evropsku  Srbiju.  

Pobuna kroz politiku  je od izuzetnog značaja. Građansko društvo  predstavlja  zajedništvo i upućenost, a ono teži opštem dobru svih nas. Kao ljudi, svoju suštinu možemo isključivo razvijati kroz zajednicu ličnim angažmanom, inicijativom i primerom ukoliko želimo da demokratija postane kultura i način života.  

„Retka zver zabavljena sobom i ličnim poslovima,  nezainteresovana za zajednicu u kojoj živi, naziva se idiotom.“ Političkim idiotom. Da li želimo da nosimo ovo teško breme i ostanemo malo, neodgovorno društvo puno nerešivih problema, ostaje da se vidi.

 

Autor: Milica T. Petrović, prof. srpskog jezika i književnosti i članica Nove stranke