Teza da su građani Srbije – ako ništa drugo – posle 2000. godine osvojili pravo na slobodne i poštene izbore bila je jedno od opštih mesta ovdašnjeg javnog života. Više nije. Pre nego što su raspisani, a i neposredno potom, izbori 2016. ne samo da najavljuju neregularnosti, već akteri iz vlasti otvoreno krše ili zloupotrebljavaju izborna pravila koja (treba da) garantuju demokratsko konstituisanje zakonodavne i izvršne vlasti.

Najavljivanje izbora. Da će vanrednih parlamentarnih izbora biti 2016. godine, saznali smo od nenadležnog lica na nenadležnom mestu – od predsednika Srpske napredne stranke (SNS), na sednici Glavnog odbora te stranke. I to u stilu na koji smo već navikli, kao na svaki drugi uslovni refleks – On je odlučio, On je prelomio – zavisno od bogatstva rečničkog fonda izveštača. U skladu sa uslovnim refleksom, ponašamo se doslovce svi. Ali On, makar po Ustavu i zakonima Srbije, o tako nečemu ne može da odlučuje. Uprkos svemu, a naročito političkoj praksi, na osnovu čl. 109. st. 1. i 6. Ustava, predsednik Republike je taj koji može (ne mora), na obrazloženi predlog Vlade, raspustiti Narodnu skupštinu i raspisati vanredne parlamentarne izbore. Kada je premijer najavio i datum izbora, predsednik Republike, pre nego što je primio obrazloženi predlog Vlade, izjavljuje da će raspisati vanredne parlamentarne izbore „čim Vlada dostavi takav zahtev“. T. Nikolić koji je prethodno preneo ovlašćenje za izvođenje vojske na granice na v.d. ministra odbrane (u momentu kada se znalo da će ubrzo biti biran novi), pristao je bezuslovno na raspisivanje vanrednih izbora iako nije znao čime će predlog Vlade biti obrazložen (kao što građani Srbije to ni danas ne znaju). Zbog čega nam je predsednik Nikolić zapao u abdikaciono-melanholično stanje? Možda želi da se oslobodi dela svog posla i da se posveti kontemplaciji – na primer o tome šta će ako građanin Filip David ne ostane usamljen u potrebi ograđivanja? Koju je David izrekao krajnje pristojno i nimalo sa visine, dok mu je predsednik sa visine svog (malo)građanskog svetonazora promptno prebacio ni manje ni više nego – nevaspitanje.

U svakom slučaju, sveprisutni premijer, obezbedio je sebi i svojima dobar komad vremena za predizbornu agitaciju od najavljivanja do formalnog raspisivanja izbora, u kome svojski koristi državnu funkciju za promociju svoje političke stranke, globalno i lokalno, od otvaranja puteva i pogona, do obilazaka školskih sanitarnih prostorija. Jer, u vreme zvanične predizborne kampanje, ako se iole poštuju pravila i običaji, to ne bi mogao da čini. Tako, samo ilustracije radi – radio i televizijski emiteri, čiji je osnivač Republika Srbija, obavezni su da od dana raspisivanja izbora, u “okviru političko-informativnog programa čija su čujnost i vidljivost obezbeđene na celoj teritoriji Republike, obezbede predstavljanje podnosilaca izbornih lista i kandidata sa izbornih lista, kao i iznošenje i obrazlaganje izbornog programa podnosilaca tih lista, u skladu sa ovim zakonom” – čl, 49. Zakona o izboru narodnih poslanika. Pa onda – urednici i voditelji političko-informativnih i specijalizovanih emisija javnih servisa “obavezni su da u toku izborne kampanje nezavisno i objektivno predstavljaju sve kandidate, a voditelji emisija moraju imati nepristrasan odnos prema svim zastupljenim političkim, socijalnim i etničko-kulturnim programima političkih stranaka čiji se kandidati predstavljaju” – čl. 50. istog Zakona. Sva ova pravila važe, naglašavam, od dana raspisivanja izbora. Dakle u međuvremenu a contrario – tako to razumeju urednici javnog servisa – ima se predstavljati samo jedan čovek i jedna politička stranka, jer je taj jedan čovek nosilac političke vlasti, a svi ćemo se sa manje ili više uspeha praviti da ne znamo da je on i kandidat na najavljenim i tek raspisanim izborima.

Stranka popravlja, leči, savetuje. Princip “najavljeni a neraspisani”, kako rekoh, deluje i lokalno. Pre raspisivanja izbora u poštanskom sandučetu sam našla letke sledeće sadržine – iste one objavljene na portalu N1 info:

Pozvala sam broj označen na letku – niko se nije javio. A u zakazano vreme, pošto ponosno prođoh pored ganc novih aparata za gašenje požara koje je zgrada “dobila” od Gradskog stambenog javnog preduzeća, pristigla sam na „skup“ . Nije bio impozantan – jedina sam došla, pored „sazivača“, ozarenih što se pojavljuje revnosna građanka. Predstavila sam se, a i oni – doduše ne imenom i prezimenom – jedan ispred Skupštine grada, a drugi ispred SNS. Budući da sam im neinventivno citirala članove Zakona o stanovanju o tome ko saziva skup stanara, kao i iz Zakona o okupljanju građana o tome da se svaki javni skup mora prijaviti policiji, a i da njih dvojica nemaju šta da traže zajedno, jer je jedan predstavnik lokalne vlasti, a drugi političke stranke (makar kako i koliko vladajuće), ostalo nam je samo da se raziđemo. Očigledno, beogradske opštine na kojima će biti izbora mogu da računaju na bratsku pomoć Grada Beograda (u kojem neće biti izbora), tj. opštinski SNS na pomoć gradskog SNS. Uz usluge koje sa na lecima nude, poznanici koji su bliže epicentru moje opštine, dobrotom Gradskog stambenogjavnog preduzeća “dobili” su rasvetu na stepeništu i to sa senzorima (koji međutim uglavnom ne rade, ali poklonu se u zube ne gleda), kao i nove tzv. EU poštanske sandučiće. Te tako opštinski odbor SNS Vračara ne samo da popravlja – on leči i daje pravne savete. Poslednje dve usluge još čekam sa nestrpljenjem, jer se na ponuđeni telefonski broj uporno niko ne javlja.

Vredni aktivisti premijerove Stranke, ugledajući se na njega, odlučili su da ne prave razliku između političke partije, vlasti, profesije. Nema veze što se javni skup mora prijaviti policiji. Ta, ministar policije je ugledni član sazivačke partije, čime je ostvarena pesonalna unija, tj. srastanje državnog i partijskog aparata (strastanje državnog i partijskog aparata je jedna od pravnih definicija fašizma). Nema veze što se lečenje, po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, može obavljati samo u zdravstvenim ustanovama i u privatnoj praksi. O našem zdravlju ima da brine Stranka – nije li njen ugledni član ministar zdravlja? Nema veze što pravnu pomoć po Ustavu pružaju advokati i službe pravne pomoći – mi imamo nadripisarsku Stranku koja će nam obezbediti besplatnu pravnu pomoć. Uostalom, ministar pravosuđa je takođe ugledni član Stranke.

Moralna kukavica u potrazi za alibijem. U pred-predizbornu kampanju iznenada je uključeno otkrivanje spomenika Borislavu Pekiću. Otkrio ga je premijer Aleksandar Vučić. Mnogim gorkim i političko-propagandnim rečima je propraćeno, uz tabloidno nagađanje šta bi sâm Pekić o svemu tome mislio i kazao. A već je rekao: “‎Ako neko ljubav prema svojoj zemlji, partiji, pokretu, ideji, stavi načelno iznad istine o njoj, ma kakva da je, to nije pravi patriotizam, to nije pravi borac jedne ideje. To je moralna kukavica u potrazi za alibijem.”

Organi za sprovođenje izbora. U skladu sa vanrednim izborima, imamo po svemu sudeći i vanrednu situaciju u pogledu izbornih organa. Jedan od najvažnijih je Republička izborna komisija (RIK), čiji je sastav u odnosu na 2014. godinu inoviran u poslednji čas, na sednici Parlamenta neposredno pred njegovo raspuštanje.

Stari-novi predsednik RIK je prof. dr Dejan Đurđević. Kako je to moguće, ako se zna da je još u avgustu 2014. podneo ostavku? Pa, u „pravnoj“ državi Srbiji to je moguće, štaviše uobičajeno. Idimo redom.

– Predsednik Republičke izborne komisije (RIK) Dejan Đurđević podneo je ostavku 7. avgusta 2014. godine. Učinio je to, navodno, zato što je Glavni odbor SNS odlučio da nijedan član stranke ne može da ima dve plaćene funkcije. Đurđević je, pošto je podneo ostavku na mesto predsednika RIK, ostao direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo (Tanjug | 07.08.2014 – 12:39).

– Dana 16.09.2015. o ovoj ostavci je bilo reči u Narodnoj skupštini, budući da je narodni poslanik Marko Đurišić postavio pitanje izbora novog predsednika RIK, ali nije dobio reč, sa sledećim obrazloženjem predsednice Narodne skupštine Maje Gojković: „Znači, to je pravo jedne političke partije koja je parlamentarna da menja svoje članove te i te sa drugima, što je ona i pravno politički učinila, a vi stalno spominjete nekog čoveka koji nije na dnevnom redu. Biće možda, ali to je stvar predlagača.“

– Šta je o tome, naknadno, imao da kaže predsednik RIK u ostavci? “Sam Đurđević, pak, za Politiku ističe da je on, pošto ga skupština nije razrešila, i dalje predsednik RIK-a. Da li će RIK zaista ući u izborni proces sa predsednikom u ostavci, on ne može da kaže, ali potvrđuje da će tako biti ukoliko skupština ne odluči drugačije: „Sadašnja situacija je: ja sam predsednik RIK-a dok me skupština ne razreši. I de fakto rukovodim radom Republičke izborne komisije poslednjih šest meseci“, kaže Đurđević, koji je i direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo i profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu” (Politika, 23.01.2016).

– Šta nam se ovim htelo reći? Prvo, da je predsednik RIK podneo ostavku iz političkih razloga sa navodno etičkim osnovom (izbegavanje mnoštva funkcija); drugo, da će SNS kao parlamentarna stranka „možda“ predložiti drugog, a možda i neće; i treće, da onaj ko je podneo ostavku može predsedavati jednom organu do kraja svog mandata, iako to čini protiv svoje volje (ostavka svedoči o tome), ako ga nadležni organ nikad ne razreši. Ovo poslednje bi moglo biti, ako se čita samo Zakon o izboru narodnih poslanika, iako je protivno zdravom razumu. No, možda je profesor mogao izvesti i suprotan zaključak, po analogiji, naročito ako bi taj suprotan zaključak bio u skladu sa zdravim razumom. Naime, u čl. 35. st. 1. Zakona o narodnoj skupštini propisano je: „Funkcija generalnog sekretara i zamenika generalnog sekretara prestaje danom i časom podnošenja ostavke“. Ovde se ima u vidu generalni sekretar Narodne skupštine i zamenik generalnog sekretara. Oboje su imenovana lica. I predsednik RIK je imenovano lice ( „Republičku izbornu komisiju u stalnom sastavu čine predsednik i šesnaest članova koje imenuje Narodna skupština…“ – čl. 33. st. 1 Zakona o izboru narodnih poslanika). Pa ako jednom licu koje imenuje Skupština funkcija prestaje danom i časom podnošenja ostavke, zašto drugom licu, koga takođe imenuje ista ta Skupština, funkcija nije prestala u momentu podnošenja ostavke?

– Izgleda da je Stranka, suprotno prof. Đurđeviću, imala ponešto drugačije stanovište (ko zna ko će sve posmatrati izbore!), te ga je na poslednjem zasedanju ipak razrešila, a potom postavila novog predsednika RIK – profesora dr Dejana Đurđevića. Dakle – isto to i nimalo drukčije. Koliko je do sada Đurđević bio odan pravilima tumačenja prava – biće, nažalost, i od sada. Da visoki funkcioner vladajuće političke stranke i istovremeno državni funkcioner – Direktor Sekretarijata za zakonodavstvo, istovremeno bude i predsednik jedne državne izborne komisije – moguće je po zakonima Republike Srbije, a protivno je Ustavu i svim dobrim običajima – pravnim, političkim, etičkim. Tako lepo zbori naš Ustav u čl. 3. o vladavini prava:

„Vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.“

Tako očigledno, cinično, štaviše sladostrasno naše najviše vlasti krše ovu ustavnu odredbu.

Da utisak o državi Srbiji, kao operetskoj državi (samo ako je posmatramo sa vedrije strane), bude upotpunjen, brine istrajno šef SNS parlamentarne grupe Zoran Babić: „RIK radi i funkcioniše u punom kapacitetu”. Ma, više od toga – u punom neustavnom.

Nastaviće se, nažalost…

Izvor: www.pescanik.net