Vučićevo kabuki pozorište

Vučićevo kabuki pozorište

Imam neodoljivu potrebu da upozorim na semantički suprotno značenje dve leksički slične reči: amnestije i amnezije.

Amnestija, kaže Vujaklija, znači predavanje zaboravu neke krivice i oslobađanje od kazne aktom najvišeg organa vlasti, a amnezija gubitak sposobnosti sećanja za određeno vreme ili sadržaj…

Slušam kako Vučić ovih dana govori: „EU je i dalje najbolje mesto na svetu za život“ i sećam se šta je govorio aprila 2005. godine: „EU je dogma, navodno ćemo ući tamo i svima će nam biti bolje.“ Odmah upomoć prizivam Vujakliju da mi pomogne: amnestija ili amnezija?

Mada se amnestija čini pravno adekvatnim opisom ovog fenomena, kao profesor medicine eksplicitno tvrdim da je amnezija, i to ona kolektivna, najprikladniji opis ovih slika koje kao da su preuzete iz TV serije „The Twilight Zone“, a ne iz savremene srpske politike.

Da li je predsednik televizičan? Naravno, televiziju smatra pozornicom gde dokazuje svoju navodnu superiornost. Sukobljavajući se sa imaginarnim protivnicima on uvek pobeđuje. Kao u Kabuki pozorištu – tradicionalnom japanskom pozorištu koje je jako popularno, mada glumci govore teško razumljivim jezikom…

Scenaristi ovog pozorišta udarnički rade! Prvo nas Informer i njegov „non plus ultra“ Dragan J. Vučićević obaveste da „treći svetski rat počinje u Crnoj Gori te da je rat objavio fašista Đilas“… da ne zaostane Srpski se Telegraf slaže sa starijim bratom, a najdalje se dobacuje nešto što se odaziva na Alo, koje hrabro tvrdi da „treći svetski rat može da počne za nekoliko sati“. Onda na Kabuki scenu stupa Vučić da se obračuna sa opasnošću poput njegove omiljene rok grupe „Neočekivane sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar“. Predsednik i rok grupa? Pa naravno, nerazumljivi govori u Kabuki pozorištu uvek su praćeni i muzikom!

Za početak „rešavanja stvari“ nisu potrebna pitanja, jer predsednik ne voli da odgovara na njih. Ona su samo povod za monolog o spasavanju srpstva i sveta, spasavanju demokratije… Ako ga pitate da li je moguće televiziju nazvati konkretnim imenom (N1) a ne „Đilasovom televizijom“ Kabuki majstor, inače predsednik svih Srba (pa i onih zabludelih koji su glasali za Đilasa) odgovara „da li ćete me vešati zato što ne mislim isto kao i oni?“ Ovo „oni“ je omiljena Kabuki forma. Treće lice množine – nikom nije poznato ko su to „oni“, ali je psihološki opravdano – neka se pronađu sami ti nečastivi na koje je Aleksandar mislio. S obzirom da je suština Kabuki pozorišta igra, predsednik nastavlja igru, te na bilo koje pitanje koje njemu nije po volji odgovara rečenicom koja je varijanta „da li ćete me vešati“… Tako kada niški novinar postavi pitanje o ukinutom letu Niš – Malme sa skoro podržavljenog niškog aerodroma dobije odgovor: „ja se divim vašoj zlonamernosti i čestitam vam na tome“.

Na sceni Kabuki pozorišta predsednik ne samo da sprečava pojavu trećeg svetskog rata, usput „šamarajući“ nepodobne novinare, već se bori i protiv unutrašnjeg neprijatelja. Tako iako su Željko Mitrović, Dragan J. Vučićević ili Milomir Marić neprevaziđeni dramaturzi, osnov za Vučićevu igru može biti i inostrani sinopsis. Vrlo često Vučić igra po rukopisu Lava Trockog, koji kaže: „Osećaj osvete ima svoja prava. Ne da da se ugasi nezadovoljeni osećaj proletarijata za osvetom, već naprotiv inicira da ga razgori iznova, da ga produbi…“ Sa takvim scenarijom na omiljenoj pozornici domaćeg Kabuki pozorišta – televiziji Pink, Vučić razrađuje temu osvete i govori: „opozicija bi da hapsi, veša, siluje i zatvara medije – moj zadatak je da zaštitim svakog građanina“! Tako ovaj moderni Zoro, hronično iskazujući svoj nagomilani altruizam, brine i o onim „ekstremistima“ koji podržavaju „ekstremistu Đilasa“, da ga citiram… Kabuki je čudo!

Iracionalnostima ovog pozorišta nikada kraja! U trenutku kada gotovo svaki akademac pakuje kofere, kada se dešava masovni egzodus mojih svršenih studenata medicine, na Kabuki frekvencijama koje život znače, naš dramski prvak ponosno izjavljuje „da naši mladi i stručni ljudi počinju iz inostranstva da se vraćaju kući, u Srbiju“. U kolektivnoj amneziji retko ko zapaža novosti: da se sada u Nemačku ne šalju samo mladi lekari početnici već i specijalisti – na primer, oni pedijatri od kojih su pre četiri godine uzeli evre za volonterske specijalizacije proglašavajući tada pedijatriju deficitarnom, a sada ih zaboravili i poslali u svet…

Snagu ovog pozorišta u kome jedan Željko Hubač manje vredi od žovijalnog dramaturga Sarape, procenjujem i po svojoj majci, penzionisanoj profesorici biologije od 88 godina. Iako je upozoravam da joj aktuelna vlast godinama uzima od penzije, kaže: „opet bi glasala za Vučića jer je Tadić narkoman koji je ubio ona dva graničara“!!! Čula na Pinku, ne znam kada – nisam gledao taj Kabuki.

Ali ne posmatrajmo značaj Kabuki pozorišta kao fenomena koji utiče samo na psihu pojedinca. Kabuki predstave guše i domaću privredu, s obzirom da mnogobrojni ljubitelji ovog pozorišta imaju više sigurnosti u „Juru“, „Beneton“ ili „Cumbotel“ nego u bilo koju domaću firmu. Ovo pozorište dakle ubija i domaću ekonomiju, time i našu budućnost.

Zbog toga što se jedno nacionalno pozorište otrglo kontroli, ministar kulture bi trebalo da podnese ostavku. A svi mi ostali da pocepamo pretplatne karte za Kabuki i pretplatimo se na realan život…

 

Autor: dr Saša Živić, profesor Medicinskog fakulteta u Nišu i član Gradskog odbora Nove stranke Niš

mm

Press služba

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori