Zašto osobe sa invaliditetom treba da izađu na izbore

Zašto osobe sa invaliditetom treba da izađu na izbore

U nastavku pročitajte intervju sa Ivanom Novkovićem, predsednikom Resornog odbora za ljudska prava Nove stranke u Nišu, za „Niške vesti“.

 

Do izbora je ostalo još mesec dana. Blizu milion osoba sa invaliditetom koliko ih živi u Srbiji, biće u prilici da izađu na izbore. Zašto je njima to bitno, za Niške Vesti govori Ivan Novković, koji jeste politički opredeljen, ali je na ova pitanja pokušao da da politički neutralne odgovore. Da li je u tome uspeo?

Zašto je osobama sa invaliditetom važno da u što većem broju izađu na izbore?

- Pokret osoba sa invaliditetom u Evropi, negde od početka XXI veka u svom delovanju, drži se krilatice NIŠTA O NAMA BEZ NAS. Ova krilatica pre svega znači upozorenje donosiocima odluka da u svemu što rade na poboljšanju našeg položaja moraju na nas da gledaju kao partnere zato što se to nas tiče i mi najbolje znamo šta je za nas dobro. Osim toga, moraju da računaju i na naše učešće u donošenju odluka na svim nivoima vlasti. Tako je inače u politici, u prosveti i zdravstvu ključnu reč imaju prosvetni radnici i lekari, odnosno medicinsko osoblje. Zašto onda i u odnosu prema nama ne bi to bio slučaj? Udruženja su naši sindikati, a političke stranke mesto gde bi naši programi trebalo da dobiju na snazi. Na osobama sa invaliditetom je da procene koje političke stranke najbolje zastupaju njihove interese i imaju najbolja rešenja i da svojim masovnim izlaskom na izbore, najboljim odzivom koji smo imali do sada, pokažu da im je važno ko će te njihove interese zastupati. Za nas je najvažnije da naša prava budu u fokusu političkih zbivanja. Ja na tome radim svakodnevno.

Šta je obećano na prošlim izborima i šta nije učinjeno?

- Od strane onih stranaka za koje se manje više znalo da će pobediti na prethodnim parlamentarnim izborima 2014. godine, nama nije obećano ništa tako da ništa nije ni učinjeno. Ne poštuje se Zakon o izgradnji koji obavezuje da svi novosagrađeni objekti moraju biti pristupačni. Zakon o socijalnoj zaštiti u delu koji se tiče usluge personalne asistencije se ne sprovodi. Pre raspisivanja izbora započet je proces izmene ovog zakona bez neophodne transparentnosti. Najgore od svega je što smo u poslednje dve godine krenuli u pravcu suprotnom deinstitucionalizaciji koju ćemo kao društvo morati početi da sprovodimo, najpre zbog nas, a zatim i zbog procesa pridruženja EU.

A šta je učinjeno a da je dobro?

Nezadovljan stanjem ljudskih prava, posebno kada ovaj period uporedim sa stanjem od pre 2012. godine, moram reći da iz mog ugla nije učinjeno ništa dobro. Niš je što se tiče ostvarivanja prava osoba sa invaliditetom u poslednje četiri godine otišao nekoliko koraka unazad, a isto se može reći i za Srbiju u celini. U Nišu smo svedoci grešaka pri rekonstrukciji saobraćajnica tako da se na nekoliko raskrsnica u širem centru grada desilo da nam posle rekonstrukcije neki trotoari više nisu pristupačni iako su bili do tog trenutka. Pored toga, obaranje ivičnjaka radi se bez poštovanja propisa, tako da su svi nedopustivo strmi i opasni po život. Gradska Uprava za dečju, socijalnu i primarnu zdravstvenu zaštitu je svojim radom uspela da potpuno obesmisli sprovođenje projekta servisa personalnih asistenata. Projekat započet 2010. godine, bio je ponos grada Niša, a sada je noćna mora za korisnice i korisnike koji moraju da se dovijaju kako u četiri sata dnevno uklopiti sve privatne i profesionalne obaveze. Podsećam da smo do ove godine uslugu imali na osam sati dnevno, što jeste standard. U Ministarstvu pod vođstvom Aleksandra Vulina ukinut je sektor za rodnu ravnopravnost, a pod izgovorom štednje ukinuto je nekoliko vladinih agencija. U poslednje četiri godine, donose se zakoni po hitnom postupku, bez javne rasprave, poslanici dobijaju materijal za sednicu na dan kada je sednica ili dan pre nje i nisu fizički u mogućnosti da ga pročitaju, a javna rasprava izostaje. Organizacije civilnog društva uglavnom ne učestvuju u procesima donošenja zakona, a ako njihovi predstavnici učestvuju, pozivaju se po nekoj drugoj osnovi, tj. identitetu, ne po toj šta predstavljaju.

Šta će se destiti ako osobe sa invaliditetom igrnorišu izbore?

- Ukoliko osobe sa invaliditetom u većini u danu za glasanje ostanu kod kuće, to jest ne odu ili se ne prijave za glasanje, dopustiće da i dalje neko drugi odlučuje o nama, što može da važi i za čitavo građanstvo. Ono što je za osobe sa invaliditetom po ovom pitanju karakteristično, jeste jedna vrsta homogenosti koja nam ne daje za pravo da se sklanjamo i ćutimo na svaku nepravdu. Izbori su za nas prilika da budemo vidljiviji nego što jesmo. Osobama sa invaliditetom nije omogućeno da kao glasači ravnopravno učestvuju u izbornom procesu zato što su sva biračka mesta arhitektonski nepristupačna, a glasački materijal nije prilagođen osobama sa svim vrstama oštećenja. Da bismo ostvarili pravo na glasanje od kuće, moramo u danu za glasanje, do 11 sati, poslati nekoga ko će sa našom ličnom kartom otići na naše biračko mesto i komisiji najaviti da želimo da glasamo od kuće. Razlozi za to uglavnom su u arhitektonskoj nepristupačnosti i mi po zakonu imamo pravo na glasanje od kuće. Komisija je dužna da u danu za glasanje dođe kod svih koji su uredno prijavljeni za glasanje od kuće.

Šta je realno što se nudi, a šta nerealno?

- Vladajuće stranke u svojim programima nemaju ništa o položaju osoba sa invaliditetom što nama može biti od koristi. Pokazatelj njihovih namera je ono što je bez učešća osoba sa invaliditetom urađeno ili nije urađeno u protekle četiri godine, dok skoro sve opozicione stranke u svojim programima i nastupima nude jedan drugačiji pristup u kojem je očito da nas vide kao ravnopravne i neophodne partnere.

mm

Press služba

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori