“Nalažući ženama kao obavezu, bez obzira ne sve loše osobine muža, da bude poslušna i da mu čini ustupke, hrišćanstvo vidi u tome sredstvo za ukorenjivanje mira u bračnim odnosima i ponovno uspostavljanje bračne sreće.“

Meni su ove reči ostale urezane u sećanju poput slika u glavi čitajući Noć Elie Wiesela. U tim rečima vidim svu tišinu ovog društva, svu nemoć i sva opravdanja za zlodela koja se nekad stidljivo, a često i veoma direktno nalaze za ubice i siledžije u kojima stradaju žene.

Skorašnja ubistva žena od strane njihovih aktuelnih ili bivših partnera, pokazala su nam da država ne samo da je nemoćna da ih zaštiti, već to i ne želi.

To možemo izvući iz mlakih osuda onih koji svojom funkcijom predstavljaju državu, a još više kolumnama u Politici lažnih psihoterapeuta, jer sve što državna vlast nije smela javno da izgovori, Politika je napisala.

Opet se vraćam onim citiranim rečima sa početka i ne razumem, nikako ne razumem, zašto bi žena trebalo da sve oprosti pa čak i da se menja kako bi bila idealna slika u muškim očima?

Zašto bi trebalo da odustane od svog života kako bi sa nekim imala zajednički život?

Zašto bi trebalo da ne radi ono što voli, što je ispunjava, što je čini, samo zato jer se njemu to ne dopada, jer je on drugačije zamislio zajednički život.

Ne razumem, ali znam da mnoge žene na to pristaju.
Mnoge pametne žene.

Možeš me beskrajno voleti, zbog mene tužan i srećan biti, možeš me imati i sada i zauvek, možeš me ponekad i nerazumeti i ljut biti pa ponovo na lice osmeh vratiti, možeš me i do zvezda voditi, možeš sve, samo me ne možeš posedovati. (Da bi muškarci razumeli žene.)

Autor: Jovica Živanović, poverenik NOVE za Požarevac