Profesor medicinskog fakulteta u Nišu i član Gradskog odbora Nove stranke - Niš Saša Živiću svojoj novoj kolumni analizira muke srpskog "Broja jedan" sa publikom na mitinzima

Kolumnu prof dr Živića u dnevnom listu Danas  prenosimo u celosti:

„Halo, Bing, kako brat? Ukrao auto, a onda mu ga zdipili na prvom parkiralištu?“ Kakva (SNS) vremena…“

Kada su u drugoj polovini prošlog veka neponovljivi Magnus i Bunker stvarali legendarni strip Alana Ford nisu ni slutili da će on oživeti: istina ne u Njujorku, nego na ulicama Srbije. Svaki autor želi da mu se delo objavi, sanja da se rukopis ekranizuje, a ovaj se čak svakodnevno igra uživo: trenutni naziv ovog igrokaza je „Budućnost Srbije“.

Muka je sa savremenim pozorištem u Srbiji. Bez obzira na sjajan scenario Bunkera, da bi komad bio održiv, neophodna je publika. Stoga je srpski Broj jedan revnosno obezbeđuje – špartaju našim drumovima autobusi puni ushićenih gledalaca: ne moraju na posao, raduju se zabavnoj predstavi koja ih iščekuje, a lokalni Debeli Šef će obezbediti i sendvič da se utoli glad… Naravno, Broj jedan kao zvezda pozorišta, trudi se da glumom dočara da on nema pojma da su gledaoci dovezeni sa strane, te im se u katarzičnoj sceni predstave „Jeftini stanovi po treći put u Srbiji“ čak divi: „presrećan sam zbog broja ljudi koji su se smrzavali i slušali. Ja sam jedva otvarao usta od hladnoće, a ljudi su stajali i slušali i niko nije želeo da napusti i da ide“. Možete pojmiti koliko je oduševljenje prevezenog pučanstva, kada ovakve pohvale dobije od jednog dramskog prvaka, stvarnog Broja jedan, koji je sa putujućim pozorištem Alan Ford obišao celu Srbiju – i tek će! Pančevo je bilo izlepljeno obaveštenjima o radnoj obavezi da se publika pojavi na predstavi! Čak se na predstavu ide i organizovano! Tako „unapred zahvalan“ Mišo Marković obaveštava pučanstvo da je „skup za odlazak“ na predstavu „ispred MZ Mladost (Sremska 38)“, te da je „kvota velika pa pozovite i prijavite svoje članove porodice“. Bravo, tako se voli pozorište i čeka naš Godo, alijas Broj jedan…

Pošto na izborima, koji u njegovoj glavi samo što nisu, Broj jedan „kani pobediti“, svestan je „da ne sme izgubiti“. Stoga je na repertoar vratio stari, provereni komad „Jeftini stanovi“. Predložak za ovaj komad nastao je još davne 2013. godine u mom gradu, kada je tadašnji lokalni dramaturg objavio da će „na čak 15 lokacija u Nišu Vlada Srbije izgraditi 700.000 kvadratnih metara stambenog prostora u projektu jeftinih stanova“.

Narednih godina srpsko pozorište Alan Ford je nastavilo sa ovim rodoljubivim repertoarom pod svojom, dobro poznatom parolom „za domovinu ću dati sve, pa čak i nokat.“ Zna Broj jedan da su „ljudi siromašni“ kako je rekao onomad u Bujanovcu, ali ih nije ostavio bez nade jer je dodao „da će se država boriti za njih“. To je scenario dostojan Beketa i Joneskua, ne samo Maksa Bunkera! Za razliku od zaostalih država čiji je zadatak isključivo da stvore ambijent u kome bi se građani sami borili za svoju budućnost, naš Broj jedan im obećava da će se on boriti za njih – samo da ga podrže!

Već krajem 2017. godine na daske koje život znače a zovu se Srbija, ponovo se postavlja komad „Jeftini stanovi“. Istina, tada je dramski scenario bio nešto drugačiji od sadašnjeg: Broj jedan je tada najavljivao „projekat državne stanogradnje po ceni od 550 evra po metru kvadratnom“, ali druga su to vremena bila! Nije bilo konkurencije kao danas kada su na ulicama i oni koji ne cene njegov dramski rad, te je sada morao spustiti cenu stanova na „300 do 350 evra“ po metru kvadratnom! Ako RTS laže, Informer ne laže. Ko ne veruje neka pročita.

Obzirom da se radi o starom, uspešnom komadu uloge su i početkom ove 2019. godine poverene starim, proverenim kadrovima: posao državne stanogradnje obavljaće firma „Milenijum tim“, ista ona koja je rušila objekte u Savamali kako bi raščistila teren za „Beograd na vodi“. Ljubav prema teatru našeg Broja jedan nema granicu i po tome nadmašuje i Joneskua i Beketa. Stoga on inovira scenario Maksa Bunkera jezikom koji je beketovski: jezikom bez jasnog i konkretnog značenja. Što bi rekao Beket „ne hteti reći, ne znati šta hoćemo da kažemo, ne reći šta mislimo da kažemo, a ipak stalno govoriti….“

Publika je dovedena i mora da čeka. Poput Estragona i Vladimira neki od njih veruju da će se dolaskom Broja jedan nešto promeniti – dok ga čekaju, kao kod Beketa vreme popunjavaju razgovorom bez smisla – ali sa sendvičem. Nije mala stvar, Broj jedan u pčinjski okrug dolazi češće „nego svi predsednici i premijeri od 1945. godine“, a „planira da to i nastavi“. Glumce vole, zna to Broj jedan, ali je Vranjancima ipak morao da se zahvali „na ljubavi i pažnji“. Slušali su bez roptanja njegov komad koji je počinjao i završavao se omiljenom sentencom Alana Forda „dole oni, živeo ja“!

Grunf (koga tumači Aleksandar Vulin) govori: „bolje nešto od nečega, nego ništa od ničega“ – ne zameraju dovedeni gledaoci, sendviču se u zube ne gleda. Jeste, svesni su oni da su već gledali ovaj komad, ali za bolji i ne znaju. Igra ovo pozorište po Srbiji predugo.

„Zbog čega niste zadovoljni pozorištem, kada postoji publika koja to plaća?“, pitao je Lope de Vega.

Preskupa je ulaznica, odgovaram. Plaćamo svojom budućnošću. Stoga mi koji ne cenimo repertoar Broja jedan opet moramo na ulice, ja Niša 15. februara…

Bojim se da će na vratima ove naše ludnice od pozorišta osvanuti natpis Alana Forda „ulaz slobodan, izlaz se naplaćuje.“

To patriote, misleći i hrabri ljudi ne smeju dozvoliti…