ÄŒlan Gradskog odbora Nove stranke NiÅ¡ i profesor Medicinskog fakulteta u NiÅ¡u SaÅ¡a Živić osvrnuo se na krizu na Kosovu i Metohiji, ocenivÅ¡i da se domoljublje ne iskazuje povicima "Aco, Srbine", niti plaÄljivim mimikama na svakodnevnim konferencijama za medije.
Živićevu kolumnu za dnevni list Danas prenosimo u celini:
Â
Šta je život? Par scena koje Bog snima devetomilimetarskom kamerom i nama u inat i u iskušenje pušta užasno velikom brzinom.
U pravilu nam nije jasno zbog Äega se sve to tako deÅ¡ava i zbog Äega su baÅ¡ ti glumci – ali, ko nas pita? NaÅ¡e je da igramo sve dok se traka na kraju ne izvrti ili u nekom trenutku ne izgori od vreline projektovanja… Život je u stvari peÅ¡Äani sat. Nakon Å¡to ga po roÄ‘enju svakog od nas onaj gore pokrene, pesak kroz rupu nestajanja poÄinje da curi – u godinama u kojima sam Äini se sve brže. Živimo kraće od kese koju kupujemo u samousluzi, govori moj prijatelj Miroslav, filozof sa zvezdarskog asfalta…
Dakle, život (mi) brzo prolazi. Pripadam izgubljenoj generaciji u hemingvejskom smislu reÄi: onoj generaciji koja se navodno ne može suprotstaviti sudbini u jednom nepravednom svetu. Skakavci su jeli moje godine od MiloÅ¡evića pa do VuÄića. Subjektivno (a objektivno i ne postoji, tvrdio je mudri Sjeren Kjerkegor), osim kratkog perioda ÄinÄ‘ićeve vladavine, sve su mi godine bile iste, moribundne. Isti problemi, ista obećanja, ista retorika, isti lažni osmesi, isti nezasluženi autoriteti…
ÄŒinjenica je da moribundni pacijent ne može preživeti bez intervencije – zbog toga ovo i piÅ¡em… Da budem iskren: dosta mi je pominjanja Kosova na naÄin koji to Äini bratija sa VuÄićem na Äelu. Možda ne ljubim preterano Marka Äurića, ali odgovorno tvrdim da ljubim Kosovo viÅ¡e od njega. Kako je moj patriotizam stvarni ne osećam potrebu da se dernjam u telefon „Aco, Srbine“, niti da slažem plaÄljive face kada se Kosovo pomene, ma koliko to danas bilo isplativo.
Od kada je Tito Ustavom iz 1974. godine tako dobro nahranio srpski nacionalni mit pa do danaÅ¡njih dana, stalno sluÅ¡amo jednu te istu tugaljivu priÄu o nepravdi i ugroženosti koja jaÄa uverenje o tome da smo nebeski narod – muka je Å¡to onaj zemaljski na Kosovu od ove mitomanije živi sve gore i gore! Ali koga to briga? Istorijski mitovi zahtevaju žrtve, a danas su naÅ¡i jadni sugraÄ‘ani iz Mitrovice i okoline u stvari Prometeji koji bi trebalo da donesu vatru ostatku Srbije (Äitaj ulazak u Evropsku uniju).
Prvo smo hteli da saÄuvamo celo Kosovo, onda da se razgraniÄimo po planu Aleksandra VuÄića koji je objavljen samo u njegovoj glavi… Zatim smo želeli da formiramo „Zajednicu srpskih opÅ¡tina“… Onda da ukinemo porez od 10 odsto, a evo sada se „borimo“ da ukinemo onaj od 100 odsto. U najboljoj srpskoj tradiciji, novi problem zatrpava onaj stariji – tako se danas retko ko seća (Bogu hvala), gorljivih epskih izliva Aleksandra Vulina o Zajednici srpskih opÅ¡tina kao „novom poÄetku ili kraju“, na primer… Jedno se vreme i legendarni Dragan J. VuÄićević bavio ovom temom pa zaćutao, s obzirom da je sada potrebnije braniti VuÄića „od linÄa onih Srba koji se danas predstavljaju kao lideri opozicije“. To je, naravno, onaj isti VuÄić koji je 25. avgusta ove godine trijumfalno objavio: „dogovor je postignut – veÄeras se formira Zajednica srpskih opÅ¡tina“. Naravno, besmislica i ludovanja o Kosovu naÅ¡e politiÄke elite je toliko da ih ne bi mogao opravdati ni otac NebojÅ¡a Krstić, hroniÄno spreman da svakoj vlasti da blagoslov. Besmislica i ludovanja o Kosovu je toliko da o njima i ne vredi govoriti – valja reći koju o pogubnim posledicama.
Nikako da se usredsredimo na obiÄnog, izgubljenog Äoveka, njegov odnos prema svetu i životu i njegove egzistencijalne strahove i želje. Nije ovo nikakav „hommage“ modernizmu, nego jednostavan apel za normalnost. Za poÅ¡tovanje života. Za epikurejstvo, kao filozofiju o ljudskom zadovoljstvu kao najvećoj vrednosti.
Predsednik spasava Kosovo, on se ne bavi suštinskim problemima.
Jedan takav je B2. To je onaj nivo znanja nemaÄkog jezika koji je danas jedini preduslov da mladi lekari napuste Srbiju! Kako da navodno uglednog profesora ne peÄe i ne boli dijagnoza njegovih studenata – B2. Da li je važnije da se Aleksandru Vulinu dozvoli ulazak na Kosovo ili da Srbija zaustavi „odliv mozgova“ te da obrazovane mlade ljude iskoristi za napredak zemlje?
JoÅ¡ je veća dilema da li će nas uopÅ¡te biti? Kako smo poÄeli i kuda idemo bojim se da uskoro neće. Neće imati ko da nas poraÄ‘a i ko da nas leÄi. Po famoznom Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti (koji je viÅ¡e izraz slabosti zdravstvenog sistema, a ne stvarnih potreba) u Srbiji je skoro trećina pedijatara starija od 55 godina – u niÅ¡avskom okrugu Äak 37,5 odsto. Ako se zna da Å¡kolovanje pedijatra traje pet godina, izvesno je da će nas već za 10 godina u porodiliÅ¡tima saÄekivati vidari a ne deÄji lekari. Pre Äetiri godine vlast proglasila pedijatriju deficitarnom pa dala na stotine volonterskih specijalizacija. Divni ljudi koji vole decu zavrÅ¡avali specijalizaciju o svom troÅ¡ku, pomažući hiljadama evra uvek siromaÅ¡ni srpski budžet. Sada ih se država odriÄe i zagovara primanje „najboljih diplomaca medicinskih fakulteta“. A Å¡ta ćemo sa ovom stotinom pedijatara koji su teÅ¡kom mukom nauÄili umetnost leÄenja dece? Da i njih poÅ¡aljemo u NemaÄku ili u „Zajednicu srpskih opÅ¡tina“?
Dok se predugo ovde trabunja o Kosovu i Zajednici srpskih opština, Kosova je – a i Srba sve manje!
„Ne, ne postoji nikakva zajednica ljudi. PriÄa je to. Postoji samo samoća Äoveka“, rekao je MiloÅ¡ Crnjanski.
Leave a Reply