Živić o protestima u Beogradu: Izgleda da više nismo idioti

Živić o protestima u Beogradu: Izgleda da više nismo idioti

Član Gradskog odbora Nove stranke Niš i profesor Medicinskog fakulteta u Nišu Saša Živić osvrnuo se na okupljanja u Beogradu protekle tri subote zaredom, istakavši da autohtoni građanski protest daje pouku i opoziciji i vlasti, ali i intelektualnoj eliti Srbije.

Živićevu kolumnu za dnevni list Danas prenosimo u celini:

Antičko značenje reči „idiotes“ odnosilo se na pojedinca koji se nije interesovao za politiku već je brinuo isključivo o ličnim interesima. Perikle je čak za ovakve govorio da nisu građani već beskorisne jedinke… Izgleda da više nismo idioti.

Desetine hiljada ljudi koje se talasaju ulicama Beograda iz subote u subotu govore da naš vladar nije uspeo da svima ogadi politiku. Čudan je ovaj beogradski vetar: naizgled jugo od svega par bofora, ali istrajan – lagano i sigurno prerasta u dobro poznatu snažnu košavu. DŽaba se spuštaju roletne u Palmira Toljatija 5, ovo je vetar „koji ulazi pod kožu“ – nemirni su snovi svih onih koji su sanjali višedecenijsku hibernaciju sluđenog naroda.

Ovaj autohtoni građanski protest daje pouku i opoziciji i vlasti, ali i intelektualnoj eliti Srbije.

Opoziciji poručuje da nema prava na taktiziranje, (anti)spinovanje ili – ne daj Bože – paktiranje. Nije mi jasno kako su opozicione vođe pomislile da se građansko nezadovoljstvo može odložiti za januar, izuzev ako su sumnjale u iskrenost nezadovoljstva. Svaka prava opozicija mora da osluškuje koliko je narod zadovoljan, a ne da misli da narodu može udahnuti nezadovoljstvo. Naravno da su narodnom nezadovoljstvu neophodne političke partije radi artikulacije, ali se nadam da je sa Sašom Jankovićem otišao poslednji „opozicionar“ koji je želeo da usmerava i organizuje narod po svojoj i meri svoje prestoničke uobraženosti. Onog trenutka kada se stranke koje sebe smatraju opozicionim manu dekadencije, sujete i međusobne netrpeljivosti – onog trenutka kada se batale navodnog elitizma svojih programa i ujedine se u želji da budu servis opravdanog građanskog nezadovoljstva imaće budućnost. „Primedba“ da se ne mogu ujediniti stranke različitih ideoloških profila još je jedna dimna zavesa bačena sa prozora u Palmira Toljatija. Pokreti i podrazumevaju simbiozu različitih, inače ne bi ni bili pokreti. Kada se odstrani ovaj kancer, biće u periodu društvene rekonvalescencije i vremena i prostora za stranačke valere i egzibicije. Sada svi moraju u kaput pa na beogradsku košavu ne pitajući ko se najbrže i najtoplije obukao…

Vlast mora da shvati da nije uspela u opšenarodnoj anesteziji. Uprkos trudu vrhovnog žreca i njegovih mnogobrojnih Gebelsa i Ždanova, građani su spoznali da je „car go“ te da moraju stvar da uzmu u svoje ruke. Shvatili su da nije istina da im drugi može doneti sreću ma koliko malo spavao a mnogo plakao. Znaju da nije sigurno da će im aktivizam doneti sreću, ali je sigurno da sreću neće dobiti bez aktivizma. LJudi su ukapirali da je Dostojevski bio u pravu kada je rekao da je nesreća „zarazna bolest“ – koje je bolje vreme za borbu protiv zaraze bilo koje vrste od decembarske i januarske hladnoće? Beže DNK, RNK i SNS virusi od mraza sa beogradskih ulica. Ne sećam se koji je mudrac rekao da se neki ljudi mogu lagati sve vreme, da se svi ljudi mogu lagati neko vreme, ali da niko nije mogao lagati sve ljude sve vreme – ali je bio duboko u pravu. U blaženom neznanju pitam se sada, nisu li to možda reči naroda sa beogradskih ulica ove subote, 22. decembra?

Ali najvažnije od svega aktuelni protesti moraju biti poslednja opomena i poziv za buđenje eliti koja preferira intelektualni dremež. Cenjeni akademik Teodorović pokušava da opravda kolektivni mamurluk Akademije godinama njenih članova i „krivicu“ prebaci na Univerzitet, mlađeg brata SANU. Nije tačno, godine moraju da izoštre i odgovornost i moral. Svi smo podjednako krivi. Hvala građanima Beograda koji su nas opomenuli da biti intelektualac ne znači biti ekspert u uskom polju svog delovanja nego promišljati stvarnost u kojoj živimo, imati odgovornost za opšte, voleti ne samo sebe nego i druge. Kako je intelektualni konformizam pokosio pre svega Beogradski univerzitet i pošteno je da otrežnjenje pođe iz Beograda. Ne može se, na primer, ostati bez intelektualnog krika povodom suštinskog kandidovanja predsednika naše države za predsednika opštine Lučani i činjenice da je državni aparat u liku državne sekretarke MUP-a, uhvaćene „in flagranti“ u zadimljenim prostorijama lokalne policije, pomagala takvu nakaradnu kandidaturu. Ako smo već oguglali na istinu da direktor državne fabrike (Milan Blagojević) prinuđuje svoje radnike da glasaju za kandidata Vučića, nije valjda da nam je svejedno kada isto čini i državni sekretar? Da li iko može da zamisli, na primer, Angelu Merkel kako odlazi u neki Švabah i podržava lokalnog moćnika za predsednika opštine? Da li smemo ćutati kada nam predsednik kaže da neće ispuniti niti jedan zahtev šetača, „makar ih bilo 5 miliona“ (dakle, makar cela Srbija bila na ulicama) – guši li to kod intelektualaca njima imanentni osećaj slobode? Neka elita stavi prst na čelo i razmisli o smislu svog postojanja.

„Ko hoće nešto da učini nađe način, ko neće ništa da učini nađe opravdanje“, govorio je Pikaso. Neka akademici i profesori ne nalaze opravdanje. Ako je njima dobro, neka pogledaju svoje studente kako se zlopate po Srbiji i beže.

Milan Mladenović je u pesmi Zemlja pevao: „u svakom porazu ja sam video deo slobode i kad je gotovo za mene znaj – tek tad je počelo“… Predlažem da ova pesma EKV bude himna šetača i počne da se pušta ne samo u Beogradu, već i u Kragujevcu, Novom Sadu i Nišu…

I svuda gde postoji razumevanje za estetiku velike Ekatarine.

mm

Press služba

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori