Profesor medicinskog fakulteta u Nišu i član Gradskog odbora Nove stranke - Niš Saša Živić u svojoj novoj kolumni analizira izjavu ministra Šarčevića i slučaju sa direktorom Koridora u ostavci Babićem.

Kolumnu prof dr Živića u dnevnom listu Danas  prenosimo u celosti:

Dva su sociološki više nego interesantna fenomena obeležila prošlu nedelju. Oba poručuju ono o čemu sam više puta pisao: oni se ne čak ni ne stide (ako ikada jesu)! Nekontrolisana i apsolutna vlast koju baštine ukinula im je i ono najmanje zrno samokritičnosti, pa se otvoreno podsmevaju narodu.

Uvek, čak i nakon tragične pogibije kakva je bila ona ispred Niša (Zoran Babić: „dobro sam, još ću da vas gnjavim“).

Ovaj čovek opskurnih kvalifikacija i živopisnog karaktera i vokabulara, kao da je sišao iz karnevalske povorke sa šetališta u Vrnjačkoj Banji. NJegove su reakcije hirovite i bez smisla, njegov rečnik obogaćuje tradiciju Matice srpske, a njegova je nekritičnost tipična karnevalska – kada vam se čini da sve možete i da vam je sve dozvoljeno. Tako se i nakon pogibije ovaj čovek klovnovskih manira trudio da bude zabavan, obaveštavajući javnost „da će još da je gnjavi“. Dakle, čak ni tada, kada bi i hrišćanin početnik imao pijetet prema nedužnoj žrtvi, ne uspeva da se izdigne iznad svoje beslovesnosti – ponosan na svoje jezičke besmislice poručuje nam da će nastaviti sa njima! Osim Srbije danas nema kutka na zemaljskoj kugli gde će glupost i bahatost postati onaj prepoznatljivi znak koji će ti omogućiti napredovanje u vlasti. Tragedija, kakva je ova kod Doljevca, po tipu psihološkog šoka parališe i resetuje ličnost – u konkretnom slučaju se, očigledno, nije imalo šta resetovati te je na površinu isplivala premorbidna struktura ličnosti sklona klovnovskom ponašanju. Da bi sve bilo bolesnije, o nesrećnom zločinu u nesrećnoj Srbiji samo se šaputalo. Kola ubica su odmah odnesena sa mesta incidenta i gotovo niko ih nije ni video – za razliku od „razlupanog“ automobila poslanika SNS-a Filipovića koji se danima baškario i u medijima i na društvenim mrežama. U vreme dok ministar Neb(r)ojša najavljuje kamere kojima će nas slikati i u toku disanja na auto-putevima, nagađa se koji je auto vozio Babića i da li je imao rotaciju? Čak, glasnogovornici ove vlasti opravdavaju očiti kriminal navodnom činjenicom da je „u svetu“ uobičajeno da se vlast vozi kolima onih koji od nje dobijaju tendere! O tempora, o mores… što reče Ciceron opisujući Katilinu, rimski SNS ekvivalent.

Tragikomedija se nastavlja i dan posle, kada ministar policije najavljuje ostavku direktora Koridora, po ko zna koji put stavljajući nam do znanja da nas potcenjuje i prezire. Samo zrnce zdravog razuma dovoljno je da se shvati da je ostavka lični čin, te da je besmisleno i nemoguće da je bilo ko najavi. Naravno, vreme proteklo od pošalice do ostavke nije ono koje je bilo potrebno da misao u glavu stigne iz vitalnog dela tela direktora, već iz centrale SNS-a. Strogi tata rešio da sanira štetu nastalu karnevalskim ponašanjem svog omiljenog zabavljača, a žovijalni Banjac se nada sudbini Bratislava Gašića: malo na led (što će prijati prelomu njegove noge), pa na narednu naprednu funkciju! Što reče Šopenhauer – da je čovečanstvo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti…

Drugi junak ove priče jeste ministar prosvetni Šarčević Mladen. Nakon Dositeja Obradovića, nakon LJubomira Nenadovića i Stojana Novakovića, nakon Jaše Prodanovića i Jovana Žujovića, nakon književnika, geologa, profesora Univerziteta… na red je došao i vlasnik škole u kojoj je učio predsednikov sin. Moguće da je Stojanu Novakoviću za ministra prosvete kvalifikacija bila rukovođenje Srpskom kraljevskom akademijom, Šarčeviću je bilo dovoljno rukovođenje osnovnom školom Ruđer Bošković. Lik ovog smornog aparatčika, koji me neodoljivo podseća na nastavnika opštehničkog obrazovanja („otonju“), personifikacija je bolesti od koje boluju svi aktuelni ministri… Ministru informisanja se čini da je vlasnik medija, ministar odbrane misli da ima tapiju na rodoljublje, a ministar posvete na obrazovanje. Kao što ministar zdravlja ne podnosi svoje lekare te se stalno obračunava sa njima, tako ministar prosvete ne podnosi pametnije od sebe, svoje univerzitetske profesore. Kako objasniti nastavniku OTO-a da hiljade „slabih univerzitetskih profesora“ ne bi bili bruka samo njegovog ministarstva već i države? Društvo bez kvalitetnih profesora i obrazovanja je društvo bez budućnosti! Briga ovog SNS aktivistu za to što njegova izjava diskvalifikuje državu – ministri ove vlade odavno ne žive u Srbiji nego u SNS-u. Ovi ljudi ne shvataju svoju funkciju kao administrativno-birokratsku već kao božje proviđenje i usud, kao način da iskažu svoje „mesijanske“ moći. Tako ovaj „ministar“ prvo preseče, precizno kao da je koristio testericu za opštetehničko obrazovanje, broj univerzitetskih profesora koji su podržali proteste na pola, na 600… Nakon toga diskvalifikuje profesore prvo po godinama (pih, „penzioneri“), a onda i po kvalifikacijama („nema tu ozbiljnih imena“). Za potpunu autentičnost njegove tvrdnje „nema tu ozbiljnih imena“, nedostajala mu je samo čačkalica između zuba… Univerzitet je već načet hiljadu puta predočenom vešću da je Vučić najbolji student Pravnog fakulteta (slušajući ga, učini vam se da ga niko drugi nije ni završio) te da je procenio da doktorati Neb(r)ojše i Malog iz Beograda nisu plagijati. Karikaturalna pojava „ministra prosvete“, učitelja predsednikovog sina, ugled univerziteta srozava do te mere, da će biti potrebne decenije rada i neki novi Dositeji, da bi mu se nakon ove kataklizme vratio dignitet i autoritet.

Dakle, ovo je vlast moljaca. Oni nagrizaju društvenu supstancu koja im je data na upravljanje, smatrajući je svojim hranilištem. Ništa u životu nije slučajno pa ni to da su dvojica junaka prošlonedeljne farse u stvari na vlasti. Naš teatar je teatar apsurda, pa i glumci moraju biti takvi – apsurdni. Međutim nije im prijatno – protesti su očigledno počeli da deluju, te ova vlast moljaca konačno strepi.

Ja ću 8. februara opet na ulice Niša. Mada ima mišljenja da je pametnije nositi glog i beli luk, ja ću u ruci držati naftalin.