Ostvario sam svoj davnašnji san. Vozio sam po Italiji dve nedelje, tako da bi mi i sam Keruak pozavideo.
PreÅ¡ao preko 4.000 kilometara. Put je bio savrÅ¡en mada su ga Latini nazvali banalno: „jadranski auto-put“, „auto-put Sunca“… Nijedan njihov put nije dobio ime po bilo kojoj istorijskoj liÄnosti, mada je „auto-put Sunca“ dugaÄak oko 760 km, a istorije je uvek bilo kod Rimljana.
NaÅ¡ih 60 km puta do Ljiga, meÄ‘utim, odmah su titulirani kao auto-put MiloÅ¡ Veliki i predstavljeni kao graditeljsko dostignuće ravno izgradnji visećih vrtova Semiramide u Vavilonu. Prosto mi je bilo nepristojno uživati u stotinama kilometara prevezenih auto-puteva ravnih kao staklo, kada se put nije zvao Marko Aurelije ili nekako sliÄno. S tim u vezi i ÄuÄ‘enje kako su dopustili da se niti na jednom tunelu od mnogih kojima sam proÅ¡ao – Äak ni na onima znaÄajno dužim od 10 km (kod Akvile, izmeÄ‘u Napulja i Sorenta…), ne naÄ‘e slika predsednika Matarele ili makar njihovog premijera Äuzepea Kontea? Možda je razlog to Å¡to je, za razliku od stabilne i uspeÅ¡ne srpske vlade, talijanska opet pala?
ZakljuÄio sam: sve Å¡to se u belom svetu oznaÄava rutinom i poslom koji se podrazumeva u nas se proglaÅ¡ava Äudom i podvigom, a sve ono Å¡to taj isti svet odbacuje kao zastarelo i dekadentno u nas se prihvata kao neophodno. Tako me je usred leta saÄekao famozni Zakon o agencijskom zapoÅ¡ljavanju.
Uvek su mi bili sumnjivi zakoni koji se donose sredinom godiÅ¡njih odmora, zbog verovanja da postoji pokuÅ¡aj da se „proguraju na mala vrata“. Avaj, ovaj je zakon tako nakaradan i rogobatan da ga ni godiÅ¡nji odmori ne mogu sakriti, a po posledicama tako opasan da uskoro godiÅ¡njih odmora neće ni biti. Naravno, uz usta puna Evrope, ovaj zakon vlast predstavlja kao naÄin da se u nas urede radni odnosi. RazmiÅ¡ljam, uz brigu o pravima LGBT osoba ovo je drugi problem sa Äijim reÅ¡enjem žurimo, ne bi li se, navodno, dopali „staroj dami“.
Zakon o agencijskom zapoÅ¡ljavanju je konaÄni glogov kolac za bilo kakve socijalne, leviÄarske i slobodarske ideje na ovim prostorima. S obzirom da jedini leviÄar u Vladi, Vulin Aleksandar, ne samo da nije imao primedbe na ovaj zakon, već je direktno glasao za njega, o njegovoj suÅ¡tini moram da pokuÅ¡am da kažem ja, anonimni ljubitelj ÄŒe Gevare i socijalne pravde. Navodno „divlja privatizacija“ koja je poÄela sa demokratama nastavljena je poludelom privatizacijom naprednjaka. Danas, ne samo da je sve na prodaju (ljudi jednako kao teritorije), nego niko ne zna ni kako, ni zaÅ¡to, ni po kojoj ceni.
A o tom ludilu ne sme se govoriti. InaÄe bi svima bilo jasno da je na primer PKB prodat Arapima za duplo manju cenu od prvobitno procenjene! Najplodnije njive i budućnost naÅ¡e hrane data je Al Dahri u bescenje (oko 4 hiljade evra po hektaru), sve optužujući demokrate da su divlje privatizovali. Nesretna privatizacija domaćih banaka, Å¡to je osnov neoliberalizma, danas se okonÄava. VuÄić zavrÅ¡ava ono Å¡to je poÄeo Dinkić MlaÄ‘an i prodaje poslednju domaću – Srpsku komercijalnu banku, onemogućavajući državi Srbiji da na bilo koji naÄin utiÄe na domaću privredu, u svetu koji sve viÅ¡e zagovara protekcionizam.
Ovaj neoliberalni eksperiment, dostojan samog Adama Smita, zavrÅ¡ava se donoÅ¡enjem Zakona o agencijskom zapoÅ¡ljavanju – zakonskim naÄinom da pojedinac izgubi i minimum životne sigurnosti i postane plen krupnog kapitala. Možda će radnici Srbije biti nezadovoljni ali će biti zadovoljan SiniÅ¡a Mali, najbolji drug Brnabić Ane i „protege“ VuÄić Aleksandra.
NaÅ¡a je vlada proleterska: Vulin Aleksandar nema Äak nijedan stan te je morao da angažuje tetku iz Kanade, Mali SiniÅ¡a nijedan od spoÄitavana 24 te je morao skromno da se skući na Senjaku na par hiljada kvadrata. Uprkos ovakvom beskućniÅ¡tvu i skromnosti ova je vlada ipak stala na stranu krupnog kapitala i poslodavaca.
Po Zakonu o agencijskom poslovanju poslodavac (kapitalista) može da napravi firmu i sto posto radnika iznajmi od Agencije za privremeno zapoÅ¡ljavanje. Dok su mu potrebni. Nakon toga može lagano da ih cipelira (eufemizam za Å¡ut u zadnji deo tela) i uprkos tome ostane omiljeni „privrednik“ VuÄić Aleksandra i nastavi da radi sve po zakonu i „u duhu Evrope“.
S druge strane radnik, iako zapoÅ¡ljen za stalno u Agenciji za privremeno zapoÅ¡ljavanje postaje rob, sa položajem ne mnogo razliÄitim od onoga koji je imao legendarni rob Spartak u Rimu. Ako ima posla, radiće, ako ne, moraće da izdržava porodicu od ljubavi prema naprednjacima. Pravna i životna sigurnost biće svedene ne minimum, upravo onako kako stalno obećava VuÄić Aleksandar („teÅ¡ka jesen i neizvesna zima“ kako je rekao za Glas Amerike). A dostojanstvo radnika na poÄetku 21. veka? Tu reÄ VuÄić smatra dekadentnom i odavno je izbacio iz srpskog jezika. U naletu naprednjaÄke bitke za egzistenciju, nema mesta za emocije i dostojanstvo. Mi se stalno borimo, u ratu smo sa svim i svaÄim, prolivamo krv, znoj i suze… to je naÅ¡ nacionalni reÄnik, ko joÅ¡ danas pored živog Dragana J. VuÄićevića i Sarape Predraga sme da pomene dostojanstvo?
Prvo su narod uÄinili neobrazovanim da bi lakÅ¡e vladali: proteruju najpametnije, a ovde nameću dualno obrazovanje i rad u fabrikama za premotavanje kablova ili savijanje žica za trista evra meseÄno. Trude se da mladima ogade Å¡kolu i fakultete i u tome uspevaju. Onda su narod prodali kapitalu, dajući uz naÅ¡u mladost i naÅ¡e duÅ¡e pride, mada Adam Smit u svojim teorijama jedino duÅ¡u nije pominjao. Zatim su kapitalu prodali i naÅ¡u najplodniju zemlju, i skoro jedini u svetu odrekli se domaće proizvodnje hrane. Na kraju su nas Zakonom o agencijskom zapoÅ¡ljavanju uÄinili robovima.
U knjizi „What is a Slave Society? The Practice of Slavery in Global Perspective“ Meillassoux i Finley tvrde da su klasiÄna GrÄka kao i Italija bili robovlasniÄka druÅ¡tva jednako kao i ameriÄki Jug, ali da su najbitniji aspekti modernog robovlasniÄkog druÅ¡tva ekonomija, odnos prema kapitalu i nejasan druÅ¡tveni status. Kako god iÅ¡Äitavali moj tekst nesporno je da Zakon o agencijskom poslovanju stavlja radnike u potpuno zavistan položaj od poslodavca skoro do stepena pokornosti. Neka taj tragiÄan odnos svako zove kako hoće. Meni je to robovlasniÅ¡tvo.
Tako se upotpunjuje poslednji Äin komada teatra apsurda iz opusa Aleksandra VuÄića koji možemo nazvati: „Šta se sve desi dok ja nameÅ¡tam naoÄare na nos“.
Nadam se da opozicija neće prisustvovati premijeri ove tragedije na proleće 2020. godine.
Autor kolumne objavljene u dnevnom listu Danas, koju prenosimo u celosti, je SaÅ¡a Živić, redovni profesor Medicinskog fakulteta u NiÅ¡ i Älan Gradskog odbora Nove stranke NiÅ¡.
Leave a Reply