Da li je moguće da su dva događaja, naizgled dijametralno suprotna: otvaranje tunela i nasilje nad studentima, suštinski povezana? Da, ukoliko živite u Srbiji – povezuje ih strah.
Fasciniran sam otvaranjem deonice na auto-putu ka GrÄkoj, koja je sa svojih neverovatnih 35 kilometara i par tunela, najveći graditeljski poduhvat na svetu! Naravno da je „najveći“ – SNS (Srpsko Neponovljivo Stvaranje) i ne pristaje na drugaÄije: Å¡ta god da uradi mora biti najveće, neponovljivo i epohalno.
Upravo na jednom takvom tunelu uklesana je omiljena komunistiÄka motivaciona maksima „svetlo na kraju tunela“ oiviÄena dvema slikama: Aleksandra VuÄića i Milorada Dodika.
Oni su valjda garant da tunel u kojem živimo makar ima kraj, bilo kako da je osvetljen? I ako je slika Neponovljivog tu sa punim pravom i garantuje da tunel nikada neće pasti (trenutno zatvaranje tunela radi testiranja potpuno je nepotrebno), slika Milorada Dodika ipak je misterija.
Å to je Milorad poranio u tunel, kada je potrebniji vinogradima, kako pesma kaže? Ili je to samo novi kamenÄić u mozaiku nacionalnog ludila?
JoÅ¡ je upeÄatljivije prebijanje tri studenta u srpskoj Atini, evropskom sediÅ¡tu kulture i omladinskoj prestonici Evrope. Prebiti tri omladinca u omladinskoj prestonici Evrope samo za nedelju dana takav je uspeh da se ni gradonaÄelnik VuÄević MiloÅ¡, razgovorljivi ali uvek skromni, nije stigao da oglasi.
Od ushićenja na ovo „Srpsko Neponovljivo Stvaranje“ zastala je knedla u grlu ne samo VuÄeviću i ostalom prepoznatljivom vojvoÄ‘anskom SNS establiÅ¡mentu, već i univerzitetskoj zajednici – ne samo Novog Sada. Univerziteti ćute, ne haju Å¡to im se deca tuku. Fakulteti služe da napredujemo i primamo redovno platu, zar ne? Niko da pusti krik i zatraži pravdu. Ako naÅ¡a deca nisu imala strah, da li je dostojno da strah imamo mi stariji? I nije ovo posao za Boga – njemu se obraćamo samo kada nam je potrebno neÅ¡to veliko, naizgled nemoguće.
Za ovaj krik dovoljni su i obiÄni ljudi. Stoga evo, makar od pojedinca – profesora sa niÅ¡kog univerziteta snažna podrÅ¡ka Mihajlu Nikoliću, Marku Äeleviću i Dejanu Bagariću i želja da istraju u svojim snovima. I neka ova tri musketara budu spremna i na razoÄarenje, jer Å¡to reÄe Žan Pol Sartr, sanjari teÅ¡ko odvoje istinu od razoÄarenja. Samo kada u snove budemo ulagali viÅ¡e energije nego u strahove, možemo napredovati kao druÅ¡tvo.
Strah jeste individualna ali u Srbiji danas postaje i nacionalna karakteristika.
To Å¡to niko nije upozorio na beslovesnost, nakaradnost i nepristojnost stavljanja slika politiÄara duž magistrala nije ni Äudno – odavno su Srbi skloni mistifikaciji i egzaltaciji. Ko je najviÅ¡e voleo Aleksandra Ujedinitelja i Tita? Pa Srbi, naravno. NJima smo se „divili do imbecilnosti“, Å¡to reÄe neumrli Radovan Treći. Slika predsednika sa Å¡lemom na glavi je u naÅ¡em „kolektivnom nesvesnom“, kako je objasnio Jung – u najdubljem i najuticajnijem sloju psihe, koji predstavlja duhovnu riznicu nasleÄ‘enog iskustva predaka.
TeÅ¡ko se nama komunizam izbija iz glave – ne onaj sa Marksovih stranica, već ovaj naÅ¡ nakaradni i pokvareni koji živimo i danas pod palicom neoliberalnog komuniste Aleksandra VuÄića. Ovaj je Äovek „melting pot“ najgorih karakteristika svih najrazliÄitijih druÅ¡tvenih ureÄ‘enja, zbog Äega ga je užasno teÅ¡ko socioloÅ¡ki i politiÄki definisati – po meni dobra metafora je balkanski Pol Pot, upravo zbog toga Å¡to neprestano Å¡iri strah.
MeÄ‘utim, ipak ne mogu da prihvatim da ćuti univerzitetska javnost nakon prebijanja trojice novosadskih studenata koji sanjaju slobodu. Uvek su intelektualci predstavljali onaj znaÄajni druÅ¡tveni korektiv, uvek imali moralni imperativ kao kategoriÄki (po Kantu). Gde se danas dede ta moralna obaveza nastavnika koji moraju ne samo da obrazuju nego pre svega da vaspitavaju?
Ako se sada ne pobune protiv nasilja nad studentima, kako će sutra na predavanje i na ispite? A desiće se da će poÄeti da prebijaju i univerzitetske profesore. Docent Jovo Bakić je već na listi, samo Å¡to nisu poÄeli. U toku je „medijsko panglovanje“ od strane ovlašćenih državnih mesara Sarape, Marića i Krstića. Kada poÄne seÄa „univerzitetskih knezova“, biće kasno za akciju.
Žalopojke o udelu SANU u naÅ¡em sveopÅ¡tem, pa i visokoÅ¡kolskom propadanju, viÅ¡e nema smisla ni da pominjem. Srbija je konformistiÄko druÅ¡tvo, nespremno na bilo kakvo menjanje, inertno u najÄistijem njutnovskom smislu reÄi. Ovde se svaka primisao o promeni – pa Äak i SANU pozicije – doÄekuje neprijateljski i odbacuje kao kao nepotrebna.
Stoga, dragi moji filozofi i ostali profesori, makar da potpiÅ¡emo univerzitetsku peticiju protiv prebijanja naÅ¡e dece, naÅ¡ih studenata! Nije valjda da ih Nemci vole viÅ¡e od nas? Naravno, ukoliko se otkriju poÄinioci ovog dela i primereno kazne, ova peticija bi postala bespredmetna i nepotrebna. Dok se to ne desi poÄinjaću svako svoje predavanje i vežbu, pa Äak i ispit, minutom ćutanja ubijenom akademizmu.
Nisu stradali profesori, ali je stradao akademski etos. Kao Å¡to u procesu razvoja visokog obrazovanja fakulteti ne smeju da budu objekti reformi već njeni akteri, tako i u nužnoj reformi akademskog etosa profesori ne smeju da budu pasivni konzumenti stvarnosti već njeni nezavisni kritiÄari. Poslednji je trenutak da se stvori akademska klima u kojoj će univerzitetski radnici, samostalni i sa slobodnom inicijativom, davati najbolje od sebe.
Ćutanjem možemo dobiti tako malo a izgubiti sve: slobodu koja nas definiše kao intelektualce.
Jedan od osnovnih principa Bolonjskog procesa je podsticanje i olakÅ¡avanje mobilnosti studenata, Å¡to bi omogućilo da studenti budu sposobniji da sa steÄenim kvalifikacijama naÄ‘u posao na tržiÅ¡tu rada. Bojim se da će njihovu mobilnost ka NemaÄkoj viÅ¡e podstaknuti konformizam nas profesora, nego Bolonjski proces sam po sebi.
Za takav zloÄin sudiće nam istorija, mnogo stroži sudija od Aleksandra VuÄića.
Pobeda nad strahom je poÄetak mudrosti, govorio je Bertrand Rasel.
Autor kolumne objavljene u dnevnom listu Danas je Älan Gradskog odbora Nove stranke NiÅ¡ i profesor Medicinskog fakulteta u NiÅ¡u SaÅ¡a Živić.
Leave a Reply