Prošlu sam nedelju bio službeno u Lionu. Od Liona do Pariza je nešto oko 400 kilometara. Kao Srbin nesvikao vozovima, ne prepoznajem železničku stanicu – više mi liči na aerodrom.

Kaže mi domaćin da to ipak nije terminal: doduše odatle famozni TGV voz „leti“ za Pariz brzinom blizu 600 km na sat. Da postoji TGV u Nišu, do Beograda bi vozio manje od sata. Mogli bi da živimo u Nišu, a radimo u Beogradu. Ili čak obrnuto! Samo jedan takav voz rešio bi pitanje regionalizacije! To ja zovem modernizacijom države!

Ovako Niš ostaje bez TGV voza. Ali Niš ima bilborde na kojima je jasno napisano da u Nišu ima posla – u Lionu nema bilborda ali ima posla.

Da se razumemo – i ja sam srećan što je (najzad) napravljen auto-put ka Grčkoj. Ali, tih nekoliko desetina kilometara puta, koji su počeli da se prave još u doba Slobodana Miloševića, a završili u jednom od mnogih mandata Aleksandra Vučića ne smatram legitimacijom bilo koje vlasti! Da li danas bolje lečimo ljude nego smo to činili pre deceniju? Pa naravno. Da li se bolji automobili prave danas ili pre deset godina?

Naravno sada. Da li nam auto-putevi moraju biti bolji nego krajem prošlog veka? Sigurno da. Ali to nije modernizacija države kojoj težimo. To je onaj deo posla koji svaka vlast mora da uradi u mandatu. Na stranu što smo od Aleksandra Vučića navikli na globalnu destrukciju, pa nam bilo kakva konstrukcija deluje neverovatno i za ponos. Ne verujem da se bilo gde drugde pravi fešta povodom dvadesetak kilometara napravljenog puta.

U demokratskim društvima to se podrazumeva, to jeste obaveza vlasti. Ovde se iznenadimo kada god vlast uradi ono što se od nje očekuje!

Otvara se gradnja i famoznog koridora 11, mada Milutin Mrkonjić govori da je 80 odsto koridora završeno u njegovo vreme – slično je i sa Koridorom 10. Sigurno sam poslednji koji će braniti vlast Borisa Tadića ali je fakat da je ideja o ovom koridoru, izrada tehničke dokumentacije i početak gradnje pao u vreme Tadićevog mandata. Vučić je samo finalizovao dugogodišnje napore timova ljudi na tako glamurozan način da na proslavi viđena parola „Vučić je Tito“ najbolje odslikavala karakter svetkovine. Ja ipak mislim da je bravar bio bolji.

Možda je bilo pametnije da ovaj „poduhvat“ završi onaj kome je to i u „opisu posla“ – premijerka Ana Brnabić. Naravno, Vučić kao predsednik nema nikakve ingerencije u pravljenju auto-puteva – pa ni u njihovom spektakularnom otvaranju. Zbog čega javnost toleriše njegovo protivzakonito vođenje spoljne politike ili „pravljenje“ auto-puteva? Zbog toga što javno mnjenje stvara državna birokratija da bi, kako Karl Poper kaže, „prigušile kritike onih koji su se protivili njihovim vizijama“. Sve Jutke i ostali lokalni moćnici izašli su iz istog šinjela.

Svesni svoje inferiornosti i prolaznosti, trude se u svom paganstvu da od Vučića naprave novog Boga, shvatajući da jedino tako – beskritično i beskarakterno ga podržavajući mogu sebi da i dalje obezbede nezaslužene apanaže i navodni ugled. Spremni su oni, poput Drobnjaka, da progutaju i mnoge uvrede jer znaju da će njihovo poltronstvo i slugeranstvo biti nagrađeno. Zbog toga na otvaranju gradnje koridora 11 niko ni ne pominje da je onomad pompezno otvoreni put LJig Preljina već dobro napukao i da nije siguran za vožnju.

Nije potrebno ljutiti srpskog Boga – a ljuti se lako kao pubertetlija! Nije ga potrebno ljutiti čak ni svojim formalnim prisustvom, ako on prisustvo ne bi želeo. Ko bi, uz premijerku i ministarku gradnje (u roze šlemu obavezno) morao biti najodgovorniji za izgradnju koridora? Čini mi se da se kao logičan nameće odgovor: direktor Koridora gospodin Zoran Babić. Uprkos činjenici da je od njegove (šoferske?) ruke krajem januara meseca stradala nedužna žena, uprkos činjenici da je pre četiri meseca javno podneo ostavku, na sajtu Koridora Srbije i APR-a i dalje se vodi kao direktor!

Ako niko već ne postavlja pitanje – šta je sa ovim poslaničkim i preduzetničkim bardom, intelektualnim bratom Marijana Rističevića, ako niko ne pita šta se to događa sa njegovim fantomskim vozačem, da makar javno pitam: a što na koridorskim proslavama nije bilo koridorskog direktora, Babić Zorana? I da odmah i dam odgovor: da ne nervira predsednika putograditelja i ne kvari idilu „pravednika“ i „udarnika“. Ne bojim se ja za Babića – čim mu zacele rane vratiće se u fotelju jer je poltronstvo u Srbiji danas jedina mera lojalnosti i na visokoj je ceni.

Neka puca asfalt novootvorenih puteva, neka ginu nedužni… ništa nije važno ako se „najbolje obožava“ predsednik. Svako ko nikada ne podseti na Vučićevu izjavu od 30. marta 2018. godine da „ćemo pre kraja godine imati kompletan, sa svim cevima… imaćemo auto-put od Obrenovca do Čačka“, može računati na „miropomazanje“ (valjda je makar tu svetu tajnu u Sinodu dobio novi srpski Bog?) i uskrsnuće… Tako i Babić.

Dakle, nije priča o Grdelici tako pompezna kao što se Mitrović Željku i Uzelac Gordani čini. Ujedno molim poštenog nalazača da vrati tviter nalog Krstić Nebojši ne bi li se u poslednji čas priključio hvalospevima našem Nabukodonosoru, čiji su ondašnji viseći vrtovi obična vavilonska šala prema grandioznom putu kroz Grdelicu „najlepšem u bivšoj Jugoslaviji, a i šire“.

Slutim da će korist od ovog izgrađenog puta biti ista kao od Beograda na vodi: za Srbiju nula, za Arape i Kineze beskonačno.

Ko još u trenucima ovakve euforije sme da pita za finansijske detalje ovakve izgradnje? Dok se za TGV voz zna da je prošle godine prevezao oko 150 miliona putnika prosečnom brzinom 320 km/h, za grdelički put se ništa ne zna, osim da će nas (kao i obično) velikom brzinom ne provozati već preveslati Aleksandar Vučić.

Umetnost ratovanja je umetnost uništavanja ljudi, a politika je umetnost zavaravanja, govorio je Mahatma Gandi.

Autor kolumne objavljene u dnevnom listu Danas je član Gradskog odbora Nove stranke Niš i profesor Medicinskog fakulteta u Nišu Saša Živić.