Ko sam ja da pišem bilo kakve tekstove, makar i loše koji nerviraju vlast?

Ko sam ja da kvarim belinu ovog papira – ja, kome su svi proizvodi tipografije svetinje koje čitam sa strahopoštovanjem, nikada ih ne dovodeći u pitanje i nikada im ne nalazeći manu, kriveći svoju pamet što neke ne razumem i što su mi dosadni? Ko mi daje pravo da razmišljam o bilo čijoj budućnosti (uključujući i Srbiju), nije li to politikanstvo i licemerje?

Celog sam života bio štreber i celog sam se života bavio učenjem i razmišljanjem. Kada sam bio mlad, želeo sam da budem arhitekta, shvatajući da život brzo prolazi i da je potrebno da nešto ostane iza mene. Onda sam postao lekar, pa još profesor fakulteta. Iza mene neće ostati građevine, ali mogu ostati mladi ljudi, moji studenti i lekari, koje vaspitavam sa nesmanjenim žarom, evo duže od četvrt veka. Lako je sa obrazovanjem – u neuređenim i neprosvećenim sistemima kakav je naš (kapa dole Šarčeviću) obrazujemo se sami, zahvaljujući sopstvenom entuzijazmu i posvećenosti. Iskreno, već odavno jedan propali zdravstveni sistem (kapa dole Lončaru) opstaje isključivo zahvaljujući posebnosti pojedinaca – lekara i sestara koji izgaraju na poslu dokazujući da sistem ustvari čine pojedinci (kapa dole Karlu Poperu).

Muka je sa vaspitanjem. Još od Žan Žak Rusoa i prosvetitelja jasno je da se ne možemo vaspitavati sami, te da je potreban neko stariji i iskusniji, koji bi ukazao na put. Zbog toga, dakle, kvarim belinu ovog papira, zbog toga pišem i nerviram SNS (Samo Najbolje Stanovnike) ovog vazda nesretnog i neprovetrenog parčeta Balkana (u našoj večitoj infantilnoj želji da budemo na bilo kakvom Zapadu, sudbina se grubo poigrala sa nama pa nas je stavila u naručje Vizantije. Stoga, misli vlast, kada već nismo u Zapadnoj Evropi, onda makar da budemo na Zapadnom Balkanu, mada „Bal-Han“ na keltskom znači velika majka – a majka, naravno, ne može biti ni istočna ni zapadna). . .

„Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude“, lakoverno je pevao Milan Mladenović, veliki umetnik i naivni antifašista. Ovo je ipak zemlja Samo Najboljih Stanovnika. Svi koji nisu SNS automatski su građani drugog rada i ne mogu računati ne samo na privilegije koje su imanentne svakoj vlasti, već ni na banalnu egzistenciju, na elementarnu budućnost. Primer? Preko stotinu tada mladih lekara poverovalo je onomad državi da je pedijatrija deficitarna grana medicine, dali su značajne pare da plate svoje školovanje i sad evo završavaju volonterske specijalizacije! Država ih redom zapošljava, kako bi to bilo logično i Bogu ugodno? Ne, naravno, nije primljen niti jedan – na štetu ne samo njih nego i moje bolnice koja lagano odumire (uostalom, kao i sve ostale u Srbiji). Nemačka nadalje ne samo da može očekivati mlade lekare, već i pedijatre: ovde je besmislenost postala jedina državna (partijska) ideologija.

Velika Zagorka Golubović (slava joj!) tvrdi da smo „partijska država privatnih vlasnika“. Ognjen Pribićević tvrdi da smo na „evropskom dnu“ po pitanju partokratije, praveći briljantnu poentu da su i za čelnike Bezbedosnoinformativne agencije i Srbijašuma potrebne identične kvalifikacije: članstvo u SNS. Govoreći pošteno: znate li ijednog direktora preduzeća ili ustanove u Srbi koji nije član SNS? Sve ono o čemu su maštali Titovi komunisti u javu su sproveli Vučićevi naprednjaci – komunisti nisu bili ni bleda senka ove vlasti koja ima stranku. Želja da budu na čelu ma i najbeznačajnije organizacije prerasta u opsesivno kompulzivnu neurozu naprednjaka: neki sluđeno preskaču pukotine na trotoaru, neki uporno broje bandere, a vlast opsesivno želi da i lokalni sreski pisar bude član SNS. Da li je to novina u srpskom društvu? Naravno ne, partijska smo država bili i u vreme Borisa Tadića. Ali mi novu vlast biramo da bi bila bolja od prethodne zar ne? Ako je ista, nismo je trebali ni birati.

Evo šta se desi kada partija postane važnija od države… Na čelo PTT-a dolazi narodni pevač, vojskom komanduje čovek koji nije služio vojsku, o parama u socijali brine vozač guvernerke Narodne banke, Fudbalski savez vodi radikalski „body gard“… „Grešiti je ljudski, ali ustrajati u tome odlika je ludaka“, govorio je Ciceron. Poenta „kvarenja beline papira“ nije da ljudima kažete ono što znaju, već provokacija: da se trenutno odgovornim eventualno upali neka lampica u glavi i dođu na ideju ne samo da besomučno brane Vučića, nego da urade nešto što će ostati i iza njih, kada prestanu biti „Samo Najbolji Srbi“.

Znati i razumeti – mnogo je teže nego voleti, čak i obožavati (obožavati Vučića elementarni je zadatak Svakog Najboljeg Srbina). Ministri neće zauvek ostati Ministri. Šta će biti dan posle? Da li bi bilo uputno da se najzad počnu baviti filozofijom, kao pokušajem da se razumeju misterije i stvarnost? Pre više od 3. 000 godina, sa persijskih planina sišao je mudrac i rekao filozofiju koja je ostala zapisana u vremenu: u večitoj borbi dobra i zla pobeđuju „dobre misli, dobre reči, dobra dela“… Moram Zlatibora uputiti na Zaratustru, jer ako je verovati ovom drevnom proroku, dobri ne idu u raj, nego se reinkarniraju.

Ako Lončar Zlatibor želi da se reinkarnira, onda mora rešiti problem moje klinike (i ne samo moje): neophodna nam je hitna infuzija specijalista koji će odmah preuzeti glavninu posla (kod mene samo je jedan pedijatar mlađi od četrdeset godina!). Ako prihvati da više od 95 odsto mladih lekara ne napušta zemlju, već beži glavom bez obzira, ovo će kvarenje beline papira imati smisao… Nema partijske države i zapošljavanja? U redu, onda neka najbolje mlade za prijem biraju bolnice, a ne SNS…

„Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo“, rekao je Stendal. Vreme koje je pred nama vreme je demokratske misije, procesa koji mora da podari Srbiji tolerantno građansko društvo, ekonomski prosperitetno i socijalno uravnoteženo. Što manje zle volje, što manje javnog negativizma i destrukcije, što manje političkog laicizma i nekompetentnosti – to pre do rečenog cilja, jedinog cilja do kojeg je meni zaista i stalo.

Autor kolumne objavljene u dnevnom listu Danas je član Gradskog odbora Nove stranke Niš i profesor Medicinskog fakulteta u Nišu Saša Živić.