Decu ti ne mogu oprostiti, govorio je Bora Čorba, dok ga kao dvorsku ludu na svojoj žurci nije iznajmio Aleksandar Vučić.

Naopaki sistem vlasti, čija je naopakost izbrušena u zadimljenoj radikalskoj radionici, ima mnogo posledica: najvažnija je ona da nestajemo kao narod. Da li je slučajno što je Atlantida imala 20 miliona ljudi, baš kao bivša Jugoslavija?

U to nenarodno doba (1981. godine) Srbija je imala 9.313.676 stanovnika. Sada na vrhuncu moći Vučića Aleksandra, narodnog i oca i majke, ima nas po prvi put u istoriji manje od sedam miliona. Po optimističnim prognozama Republičkog zavoda za statistiku godišnje se smanjujemo za oko 40.000 duša (svake godine jedan Pirot ili Kikinda manje, bez odliva mozgova). Prema prognozama Eurostata, Srbija će 2060. godine imati 21 odsto manje stanovnika nego 2015. (znači, biće nas nešto preko četiri miliona), što nas svrstava među evropske zemlje sa najvećim očekivanim smanjenjem broja stanovnika.

U svom „autorskom tekstu koji je podigao Srbiju na noge“ Vučić se ne bavi ovim pitanjem. On (poput našeg pastira, patrijarha Irineja) i dalje ovu šaku jada naroda od ni sedam miliona ljudi nemilice deli na elitu i krezube. Nije mu dovoljno što faktički nestajemo, on bi i dalje da podvaja Srbiju, čineći je sve manjom i beznačajnijom.

U ovoj nedođiji više nema niti Petra Pana niti Zvončica, ovde deca odbijaju da se rađaju – prirodni priraštaj je u stalnom opadanju, a odavno je negativan. Stariji sve lakše umiru, nekada ne samo svojom voljom: prosečni životni vek u Srbiji je 74 godine, a to je u proseku, za 2,4 godine manje nego u Albaniji, za 1,7 godina kraće nego u Hrvatskoj, za pet meseci manje nego u Crnoj Gori… Moguće je da Vučić pobeđuje sa 50 odsto podrške naroda, kako se hvali – ali se ta podrška neprestano kruni, s obzirom da smo među najkratkovečnijim narodima na svetu.

„Intelektualci treba da pomognu napredak države, a ne da u tome odmažu“, uporno govori Vučić. Mladi intelektualci mu odgovaraju sve masovnijim odlaskom u Nemačku. Vučić insistira da deca uče kineski – deca ko deca, briga ih za (lažne) autoritete pa uporno uče nemački još od najranijih dana. Čudu ne mogu da se načudim kada vidim da neki moj student ne zna nemački. Zapisujem njihova imena sa pedantnošću i zabrinutošću kojom je Josif Pančić zapisivao imena retkog bilja u Srbiji – nema ih mnogo!

Otvaraju se fabrike u kojima u baš svakoj kablovi vise sa plafona i u kojoj bi svaki mladi građanin Srbije mogao da ih mota za 300 evra mesečno! Ne vredi, uče nemački. Otvaraju se stalno nove deonice puteva na kojima Vesić krpi najviše rupa na svetu ikada! Ne vredi, uče nemački. Neprestano se grade tehnološki parkovi po planovima Grigorija Potemkina. Ne vredi, uče nemački. Otvaraju se najmoderniji klinički centri na svetu, dok se propala Evropa i dalje leči u bolnicama! Ne vredi, uče nemački.

Lončar zapošljava toliko mladih lekara da im ni sam ne zna broj: 2014. godine tvrdi da je „zaposleno 1.184 lekara“, a nakon toga da je samo u prvoj polovini 2017. godine „zapošljeno čak 1.644 lekara“. Svake godine u jesen Lončar Zlatibor bi da obodri mlade lekare obećanjem „da će se do kraja godine zaposliti stotinak novih lekara“ – tako će i ove (živi bili pa videli)! Ne vredi, uče nemački. Delili su volonterske specijalizacije „i šakom i kapom“ – svako ko je imao dovoljno para da da vlasti, mogao je da specijalizira.

Ne vredi, uče nemački. Možda zbog toga što sada vlast ne zapošljava te svršene specijaliste (kako bi bilo logično), već prima svršene najbolje studente (SNS – svršeni najbolji studenti). Zaista, vlast isključivo prima Svršene Najbolje Studente – zbog toga oni nezahvalni koji nisu SNS, nastavljaju da uče nemački. „Deutschland uber alles“ odjekuje ovim prostorom glasnije nego pre osamdesetak godina kada se ovaj usklik širio okupiranom Srbijom. Sada nas nisu okupirali Nemci, nego glupost. Glupost kao način bivstvovanja, kao „stvar po sebi“, kao samodopadljiva optimalna forma postojanja današnje Srbije. Nas ne muči odliv mozgova, naš je problem ostanak idiota, govorio je Ivo Andrić.

Neke narode (Nemce ili Japance) glupost žulja – kao kamenčić u cipeli, pa imaju respekt prema znanju i učenje smatraju potrebom, a ne nametom. Mi čuvamo respekt samo za Vučića, a učenje smatramo opterećujućom buržoaskom izmišljotinom. Uostalom, čemu učenje kada kablovi sa krovova Vučićevih fabrika jedva čekaju da budu namotani?

Ovde se diplome ne zaslužuju – one se dodeljuju. Srbija više insistira na Megatrendu, Mići Jovanoviću i nikada nekorisnom LJubiši Rakiću, nego na svojim studentima sa Oksforda. Dok oksfordski đaci otvaraju sopstvene firme, studenti Megatrenda postaju ministri. Ova opskurna institucija zvečećeg imena „Megatrend International Expert Consortium Limited“ večito služi da vlast iživi svoje intelektualne frustracije i možda je najbolji dokaz našeg sveopšteg i sistematskog propadanja.

Zemlji kojoj je svejedno: Megatrend ili Oksford (ili još tragičnije: gde je Megatrend ispred Oksforda) nema budućnost. Zbog toga svi koji nisu SNS (svršeni najbolji studenti) beže iz zemlje, glavom bez obzira. Ovakav egzodus – odliv prirodne supstance, ne brine naročito Vučića. U svom „autorskom tekstu“ Politici, on se sa elitom sprda i stavlja je pod znake navoda. Sve je u Srbiji znak navoda: demokratija, ekonomske slobode, sloboda medija… I upravo zbog tih znakova navoda mladi odlaze: znaju da ovde nikada neće biti cenjeni i poštovani, a da će ti znaci navoda, kao njihova zla kob, uvek u Srbiji stajati oko njihovih imena i dela. Odbijamo da se rađamo, lako umiremo i neprestano bežimo. Nestajemo brže nego su to učinile Inke.

U jednoj epizodi Alana Forda, doktor Krak u njujorškoj bolnici seče ruku onom koji se žali na bol u ruci, nogu onom koji se žali na bol u nozi… Kada naredni preplašeni pacijent tvrdi da je dobro i da se ne žali ni na šta, doktor Krak kaže: „izvadite čoveku želudac, moramo mu nekako pomoći“… Predugo nam ovde vade želudac…

Autor kolumne objavljene u dnevnom listu Danas je član Gradskog odbora Nove stranke Niš i profesor Medicinskog fakulteta u Nišu Saša Živić.