Novu kolumnu člana Gradskog odbora Nove stranke Niš i profesora na Medicinskom fakultetu u Nišu Saše Živića za dnevni list Danas prenosimo u celini:

Sve je zapisano u pesmama… Oskar Davičo je zavapio „oj, Srbijo, među šljivama, oj, Srbijo, među bunama… to lice što nije lice, ti dani što nisu dani, ti dani ranjenih lica, trnje im ne može ništa i ništa – udari“… Kao da je opisivao trenutnu političku situaciju: „lice što nije lice“ predsednika Vučića i naša „ranjena lica“ – džaba nas udara…

Nekadašnji Idol Nebojša Krstić (sada može biti idol samo Lavu Pajkiću) u „Poslednjim danima“ peva „čeka me moj Bog, čeka me moj Bog, noću sam dvojnik svoj, čeka me moj Bog“… I dočekao je Boga i verno mu služi.

Potpuno mi je nejasno, da li Nebojše Krstići (koji se ponekad zovu i Dragomir Anđelković, Dejan Vuk Stanković, Branko Radun ili Dejan Miletić…) zaista misle da su najpametniji i nezamenljivi pa svako jutro jure sa nacionalne televizije na nacionalnu televiziju da do u dosadu „dokazuju“ koliko je Srbija na dobrom putu…

„Sterilan je onaj koji se ničega ne doseti – dosadan je onaj ko ima nekoliko starih misli koje mu svaki dan iznova padaju na pamet“, govorila je Austrijanka, hroničarka tuge, Marija von Ebner. Svi ovi profesionalni rodoljubi koji su „tamo gde treba“ (kod Mitrović Željka ili Marić Milomira) dobili patriotski „ausvajs“ jutrima se tuku sa imaginarnim protivnicima i uz pomoć ustreptalih voditeljki trijumfuju na polzu Srbije. Stalno nas ubeđuju i ohrabruju, a kao da ubeđuju i hrabre sebe…

Osećaju, došli su stvarno poslednji dani i za njih neće biti odbrane bez obzira na sugestivnost Krstićevog proslavljenog albuma iz ranih osamdesetih („Odbrana i poslednji dani“).

Slušao sam sa pažnjom nadahnuti govor profesora Čedomora Čupića prošlog petka na ulicama Niša. Rekao je da obrazovna elita ima obavezu da svakom uzurpatoru kaže dosta. Kako profesori mogu da ćute kada svoje neistomišljenike Uzurpator naziva „talogom“ i „malim ljudima“? Jesu li ikada čitali Kanta, a ako nisu, jesu li ikada čuli za „kategorički imperativ“? Ako znamo da je Imanuel upozoravao da se uvek postupa prema ljudskosti u sebi i u drugim bićima kao prema cilju, kako to da se ova doza humanizma izgubila među srbijanskim profesorima, pre svega onima čiji poziv vapi za humanizmom (profesori medicine, na primer)? Ako profesori medicine ne uče svoje studente humanizmu, ko će? Gde su danas veće katedre humanizma nego na ulicama srpskim? Nažalost, naša intelektualna elita uglavnom preferira konformizam i dekadenciju. Kada je From govorio o „Bekstvu od slobode“, kao da je gledao u srpsku elitu. Dok su „uličari“ „ljudi za sve“ koji promišljaju stihove EKV „ovo je zemlja za nas“, apologete vlasti su model Fromovog „čoveka za sebe“, izgubljenog i bez vere u bilo koji princip, koji misle da je ova zemlja samo za njih…

Opraštali smo Titovim pionirima, blagoslov su dobijali i Miloševićevi jurišnici, sa podsmehom smo gledali kako julovci postaju G17 ili čak korifeji Građanskog saveza, a onda se opet vraćali u SNS… Sada je dosta. Upravo se to danas mora reći ovim farisejima: dosta. Političke stranke koje neminovno moraju artikulisati protest „1 od 5 miliona“ („građanski protest“ bez političkih stranaka je kao selo bez crkve) moraju napraviti svoj „Index prohibitorum“ ličnosti koji su ćutanjem ili čak povlađivanjem ovoj vlasti ukaljali svoj moralni dignitet i izbegli kategoričkom imperativu. Možemo se obrazovati za lekare ili inženjere, ali se vaspitavati možemo samo za ljude. U pretpolitičkom društvu bez institucionalnih uporišta, kakvo je naše, obrazovanje se ne može odvojiti od vaspitanja. LJudi sa našeg „Indexa prohibitoruma“ neće moći računati na blagoslov budućnosti i to im se mora odmah reći! Dragan J. Vučićević, Saša Milovanović, Žika Nikolić… i ostali Hanibali Lektori srpskog novinarstva neće moći da ugase svoje medije i osnuju nove, dodvaravajući se novim vlastima – njihova imena će biti ispisan crvenim slovima u „Indexu prohibitorumu“. Naravno, „urednici“ ovog poglavlja moraju biti Mitrović Željko i Marić Milomir…

Da bi ljudski život imao kakvog takvog smisla ljudi moraju zaboravljati. Stoga je „Index prohibitorum“ obavezan. Liči na inkviziciju, ali bez inkvizitorskih metoda Vulin Aleksandar bi posle promena postao vođa srpskog četničkog pokreta, Brnabić Ana jedan od vođa Dveri, a Gojković Maja stari novi predsednik nekog budućeg parlamenta… Ovima na vlasti ništa nije sveto, osim vlasti kao njihove prirodne potrebe – malo je onih koji mogu odoleti vlasti kao najvećem iskušenju u životu.

Dakle, Index prohibitorum da se ne ponovi, nikada…

Predlažem da se samo jedno ime izostavi iz „Indexa prohibitoruma“, mada objektivno zaslužuje da bude u njegovom impresumu: Ivica Dačić… Ovaj putujući zabavljač koji u Srbiji ima ulogu ministra (a naslutite kakvu bi ulogu imao u nekoj u monarhiji, na dvoru na primer) je pragmatik par excellence, i ne bi mu bilo prvi put da promeni politiku… Pitajte Borisa Tadića ako ne verujete. Potreban je takav da se sve ovo ne bi završilo u krvi, kako inače može… Predlažem da Đilas porazgovara sa ovim Brutom po zanimanju – bez njega bi naš samozaljubljeni Uzurpator pao na onaj procenat vlasti koji bi mu ukinuo mogućnost za bilo kakvu koaliciju, na bilo kakvim izborima, koji objektivno nekada moraju doći… Samo Dačić sme da sluša Krstićev album „Odbrana i poslednji dani“ i da se nada odbrani. Samo Dačić može u pravoslavlju pronaći indulgenciju i postati „zaštićeni svedok“ ovog režima. Samo da ga još malo ubedimo da brod tone, siguran sam da mu nije stalo da se udavi.

U svakom slučaju, ne smemo zaboraviti Davičov urlik iz poeme Srbija da „gnev po cele noći do oblaka pali, a svako od tuge za dan, kao za vek čitav ostari i zbrčka se“.

Jedna je Srbija, ali jedan je i život.