Član Gradskog odbora Nove stranke Niš i profesor Medicinskog fakulteta u Nišu Saša Živić osvrnuo se na nedavnu parisku ceremoniju obeležavanja veka od primirja u Prvom svetskom ratu, ali i na skandalozan prenos ceremonije na javnom servisu Srbije koji je pokušavao da “ispravi istorijsku nepravdu”, te predsednika Aleksandra Vučića lažno prikaže češće u kadru od Hašima Tačija.

Živićevu kolumnu za dnevni list Danas prenosimo u celini:

Prilikom prenosa svečanosti povodom 100. godišnjice završetka Prvog svetskog rata, tokom govora francuskog predsednika Emanuela Markona, Radio-televizija Srbije je puštala zamrznuti kadar sa (s)likom predsednika Aleksandra Vučića.

Zbog čega? Da ispravi „istorijsku nepravdu“ jer se u živom prenosu vazdan video Hašim Tači, a našeg suverena „ni od korova“? Da podseti javnost da je na jednom ovako važnom skupu bio i Aleksandar Vučić, obzirom da ga nije bilo u „živom“ prenosu, a da su brojni, zbog osećaja mučnine i intolerancije na Pink, prisiljeni da biraju kanal „nacionalne“ RTS?

Naravno ne.

I ova garnitura „TV Bastilje“ htela je samo da još jednom osenči naš nacionalni kroki: naše podaništvo i servilnost, naše pristajanje, naš višedecenijski mazohizam. Potomci onih koji su služili Titu ili Miloševiću jednakim žarom sada služe Vučiću. Duhovni potomci, što je mnogo gore i ozbiljnije nego da su krvni.

Šta je ovim skandaloznim kadrom pokazao RTS, a da nije samo profesionalna bruka i sramota? Zamrznuo je Vučića kao i naše postojanje: pokazao nam da ne postojimo van ovakog simulakruma, da je naša estetika postmoderna i da nema jasne granice između iluzije i stvarnosti… Podsetio nas je da Srbi poštuju ličnosti a ne institucije, da se lako divimo onima iznad sebe i još lakše kinjimo one ispod. Ukazao nam je na karakterističnu crtu nacionalnog bića – udvorištvo i podsetio da se ono u Srbiji uvek isplati. Preterujem?

Naravno ne.

Čitajući istraživanje centra Demostat nimalo se nisam iznenadio. Zamrznuti kadar se pretočio u očekivane rezultate: na pitanje da li se sa učlanjenjem u vladajuću stranku lakše dolazi do posla, od 1280 anketiranih mladih ljudi 92% kategorički tvrdi da dá, a 7% misli da je to uglavnom. Samo je 12 njih od 1280 po ovom pitanju neodlučno, a nijedan nije rekao da to nije istina! Šta li bi na ovaj društveni mamurluk rekao Jirgen Habermars, koji tvrdi da u demokratijama pojedinac nikada ne može biti iznad sistema?

Zamrznuti kadar nam dakle ukazuje da smo društvo bez perspektive – da smo u stanju da „izvezemo“ ovih 99% mladih koji znaju da je država partijska, samo da bi naš suveren bio zadovoljan i da se ne bi ljutio, onako žestoko a nerazumljivo, kako samo cvileći ume. Naravno da on nije zahtevao da se „zamrzne“, ali i na RTS-u je 99% onih koji znaju kako je strukturisano ovo društvo i kako se u sistemu napreduje. Cenzura koja je danas u Srbiji na delu je od one najopasnije vrste: nije naređena nego se porodila u društvu, kao što majka tužna porađa dete iako zna da je hendikepirano. Naša je cenzura naša unutrašnja potreba, posledica višedecenijskog negovanja kulta ličnosti i zbog toga je tako okrutna i duboka. Ona je naša a ne njegova potreba.

Zamrznuti kadar nam govori da se kvalitetom i stavom u Srbiji ništa ne može postići, ukoliko niste član SNS (pozdrav za gospođu Sotirovski Draganu, načelnicu nišku). Zdrava bi i nezamrznuta država stavila prst na čelo nakon činjenice da svake godine iz nje ode oko 50.000 školovanih, makar zbog 100.000 evra koliko košta školovanje svakog od njih, kako Politika tvrdi. Majko moja, pa mi Evropi godišnje poklonimo 5 milijardi evra – mnogo više nego su njihovi pre i pristupni Fondovi. Činjenica da u zamenu za naše najpametnije dobijamo tehnologiju za Henkel prašak i bikove iz Tenis klanice nije nimalo ohrabrujuća, naprotiv.

I zbog čega se jedan sada već umorni (redovni) profesor univerziteta ponovo buni i hoće da „odmrzne“ našu stvarnost. Pa upravo zbog toga: da moje postojanje ima nekoga smisla – da sa mnom ostanu da rade moji nekadašnji studenti, od kojih je jedan broj već sada bolji od mene. Ne želim da završim kao frustrirani „emeritus“ profesor, a još manje kao neko ko će na svom izdisaju lobirati da ga prime u visoke akademske institucije. Želim da moji studenti imaju šansu, makar ne „obožavali najbolje“ Lončara ili Vučića. Želim da njihova sudbina zavisi od njihovog indeksa a ne od partijske knjižice. Kome da predajem ako svi odu? Šta onda da radim sa svojom titulom koja tako gubi smisao? Sa tugom se sećam „bisera“ moje karijere koji sada trguju srećom u nemačkim provincijskim bolnicama. Kako da budem zadovoljan „statusom“ i ćutim? Šta bi na moje ćutanje rekli moji stažisti i specijalizanti? A učim ih da je Žan Žak Ruso rekao da je vaspitanje važnije od obrazovanja: „možemo se obrazovati i za lekara i za ratnika, ali se vaspitavati možemo samo za čoveka“! Medicina je, znaju moji mladi doktori, božanska stvar! Nije zanat, a još manje trgovina. Medicina nije ni nauka ili makar ne samo nauka – ona je i umetnost i filozofija ujedno. Ona je ogledalo života, onoga koga lečite i vašeg ličnog. Nije kriva tužna slika u ogledalu, već mi.

Mudri prosvetitelj Žan Žak je i rekao da „sloboda čoveka nije u tome da može činiti sve što želi, nego u tome da ne mora činiti ono što ne želi“. Ne želim da ćutim kada nas zamrzavaju i znam da nisam u tome jedini. Buđenje prijatelji!

Razum čini čoveka, ali ga u životu mora voditi srce da bi put imao smisla.