Zoran Živković, lider Nove stranke, za Danas o izbornim uslovima i razlogu zbog koga je opozicija "samu sebe psovala" posle odluke da bojkotuje izbore 1997. godine.
Intervju prenosimo u celosti:
Kontrola izbora, ako se na njih izaÄ‘e, mora biti potpuna na svim biraÄkim mestima, uz potpunu reÅ¡enost da zaÅ¡titimo narodnu volju do poslednjeg glasaÄkog listića – poruÄuje lider Nove stranke Zoran Živković.
* Kako gledate na izborni dan u MedveÄ‘i? Kako komentariÅ¡ete Äinjenicu da bi, usled bojkota, Srpska desnica MiÅ¡e Vacića mogla da uÄ‘e u priliÄan broj lokalnih skupÅ¡tina, a uz prećutnu logistiÄku podrÅ¡ku vladajuće stranke i u republiÄki parlament?
– Izbori u MedveÄ‘i su bili isti kao oni u LuÄanima pre izvesnog vremena. To znaÄi dominacija SNS-a uz apsolutnu zloupotrebu svih državnih resursa kojima oni upravljaju. Procenat izaÅ¡lih je veliki, mi iz opozicije ne možemo da optužimo vlast da je krala na tim izborima samo zbog toga Å¡to ih nismo kontrolisali, a kontrola bez uÄešća je nemoguća. Voleo bih da Äujem zbog Äega su neke kolege iz opozicije izbore u MedveÄ‘i bojkotovale, a na izbore u LuÄanima izaÅ¡le. MiÅ¡a Vacić i njegova organizacija su marginalna politiÄka pojava i jedna od stranÄica koje će VuÄić izmisliti da bi stvorio sliku prisustva velikog broja stranaka na izborima. Sumnjam da će, i uz svu podrÅ¡ku SNS-a, ući u parlament, odnosno to je nemoguće ako se mi izborimo za izborne uslove, organizujemo i sprovedemo veliku, hrabru i odluÄnu kampanju i kontroliÅ¡emo te izbore.
* Smatrate da bojkot treba proglasiti tek po raspisivanju izbora. Å ta konkretno podrazumevate pod borbom za izborne uslove na kojoj insistirate?
– Uvek u istoriji, i kod nas i u inostranstvu, politiÄke stranke odluku o izborima donose u trenutku njihovog raspisivanja i to je potpuno logiÄno i jedino racionalno. Borba za izborne uslove podrazumeva i proteste graÄ‘ana, i aktivno dejstvo opozicije svuda gde možemo javno, makar i megafonom, da ukazujemo na zloupotrebe vlasti. To podrazumeva i komunikaciju sa meÄ‘unarodnim organizacijama, pre svega OEBS i ODIHR. Ako se stvori minimum uslova, opozicija treba da izaÄ‘e na izbore na dve ideoloÅ¡ki homogene liste koje bi, zajedniÄkim paralelnim delovanjem, kroz kampanju, graÄ‘anima ukazivale na svo zlo koje VuÄićev režim donosi Srbiji, njenoj sadaÅ¡njosti i budućnosti, kao Å¡to su radili i u proÅ¡losti. Kontrola izbora, ako se na njih izaÄ‘e, mora biti potpuna na svim biraÄkim mestima, uz potpunu reÅ¡enost da zaÅ¡titimo narodnu volju do poslednjeg glasaÄkog listića. SadaÅ¡nje svakodnevno nadmudrivanje oko toga ko je pravoverna, a ko lažna opozicija, da li je bojkot reÅ¡enje ili je borba za izborne uslove put ka pobedi, ne doprinose konsolidaciji onih koji govore da su spremni da se bore protiv ovog režima. Zato apelujem na svoje kolege da fokus svog delovanja vratimo tamo gde treba da bude, a to je raskrinkavanje zloÄinaÄke vlasti Aleksandra VuÄića i njegove klike.
* Izjavili ste da ste 1997. godine, posle Äetiri dana kampanje za bojkot izbora, sami sebe psovali zbog takve odluke. Zbog Äega?
– Demokratska stranka je 1997. donela pogreÅ¡nu odluku da bojkotuje te izbore. Imali smo dobru nameru, solidnu kampanju, ali to se na kraju pokazalo pogreÅ¡nim. Propustili smo priliku da nastavimo proces razgradnje režima Slobodana MiloÅ¡evića koji je zapoÄet godinu dana ranije i, umesto da proÅ¡irimo svoje delovanje i na srpski parlament i ugrozimo i samog MiloÅ¡evića u borbi za predsednika Srbije, mi smo ostali kratkih rukava. I graÄ‘ani Srbije, koji su bili opredeljeni za normalnu i zdravu Srbiju, nisu viÅ¡e imali svoje predstavnike u parlamentu. Da podsetim, uÄestvovali smo na izborima 1996. pod istim uslovima kao i 1997. godine, i osvojili viÅ¡e od 20 gradova u Srbiji, Äime je zapoÄet kraj režima Slobodana MiloÅ¡evića. Resursi koji su nam u tim gradovima bili na raspolaganju, pristup tada malobrojnim, ali ipak postojećim slobodnim medijima, bili su mnogobrojniji nego danas, ali ni njih nismo mogli da iskoristimo na pravi naÄin, jer smo te izbore bojkotovali. To je bila jedna velika propuÅ¡tena Å¡ansa, MiloÅ¡ević je vladao joÅ¡ tri godine, bili smo bombardovani uz velike žrtve. Dvehiljadite godine ceo svet nas je ubeÄ‘ivao da ne izaÄ‘emo na izbore, i Madlen Olbrajt iz VaÅ¡ingtona, i Å reder iz Berlina, i ostali iz Brisela, Pariza, Londona, govorili su nam da će nas pokrasti na izborima i da nećemo moći da ih uhvatimo u kraÄ‘i, da bojkotujemo izbore. U to su uspeli da ubede Äukanovića i njegov DPS Crne Gore. Mi ih nismo posluÅ¡ali, hrabro, organizovano i odluÄno smo izaÅ¡li na te izbore i pobedili. To nije bila samo obiÄna izborna pobeda, to je bio projekat konaÄnog obraÄuna sa režimom koji je u devedesetim uniÅ¡tavao i Srbiju i oko Srbije. Ponavljam, to je uÄinjeno bez bilo kakve politiÄke, organizacione ili materijalne pomoći iz inostranstva.
* Å ta raditi dan posle bojkota izbora?
– To je pitanje koje ja postavljam svojim kolegama koje su se već opredelili za bojkot i nisam dobio ikakav ozbiljan odgovor. Neki kažu da nije važan ni procenat izaÅ¡lih nego bi bilo važno samo to da svi bojkotujemo i da ćemo time, kako reÄe jedan od kolega, spasiti duÅ¡u opozicije. Drugi kažu da ćemo time naneti veliku moralnu Å¡tetu i oduzeti legitimitet Aleksandru VuÄiću. To je kao da okorelom kriminalcu, koji ne samo da vodi bolesnu politiku, nego i sam ophrvan ogromnim dijagnozama, poÅ¡aljete Äasnu sestru, sa oÄekivanjem da će ga ona visokom moralnim posvećenim porukama promeniti i izleÄiti. Ja ne znam ni za jedan takav sluÄaj u istoriji ÄoveÄanstva. Podsećam na Äesto ponovljeni citat Zoran ÄinÄ‘ića – kome je do morala neka idu u crkvu, a u borbi za demokratizaciju i dekriminalizaciju Srbije moraju se primeniti i druga sredstva primerena tom cilju. Dakle, ja znam Å¡ta treba raditi do dana raspisivanja izbora, a to je borba za izborne uslove, a kada oni budu raspisani, donesemo odluku Å¡ta dalje.
S protestima nastaviti kreativnije i snažnije
* Da li liÄno i dalje idete na proteste subotom? Koliko je realno da se tokom jeseni poveća broj onih koji Å¡etaju?
– Da, idem. Nekoliko nedelja sam bio odsutan zbog teÅ¡ke povrede noge, a sada dolazim na poÄetak, jer u Å¡etnju ne mogu joÅ¡ uvek. Onoliko koliko organizatori motiviÅ¡u graÄ‘ane. Postoji dilema oko toga da su protesti masovniji kada na njima ne govore politiÄari. To nije taÄno. Najveći protest, sa najviÅ¡e uÄesnika, je bio 13. aprila, kada su upravo politiÄari govorili. Protesti su jedno od sredstava borbe i sa tim treba nastaviti kreativnije i snažnije. Osnovni motiv protesta treba da bude borba za prihvatljive izborne uslove.
Leave a Reply