Lider Nove stranke i samostalni poslanik u Skupštini Srbije Zoran Živković nije od ministra finansija dobio odgovor na pitanje koliko košta kampanja “Budućnost Srbije“, koju je pre nekoliko dana počeo predsednik Aleksandar Vučić. Zapravo, javnost ne zna ni visinu sume koja se troši na kampanju, niti iz kojih izvora, a ni u kom svojstvu je Vučić vodi - kao šef države ili šef stranke. U intervjuu za Istinomer, Živković kampanju tumači kao “znak političke slabosti Aleksandra Vučića“.

“Zašto bi neko pravio kampanju punu laži sa plaćenim statistima, koji  nemaju baš vremena da čekaju kraj govora i da ih svaki dan prevoze autobusima sa mesta na mesto. Zna on da ljudi to ne žele. Zato ih ograđuje i slika ih ako odu ranije i udara recke. To je posledica slabosti, kada si vlast, a vređaš, slab si“, ocenjuje Živković u razgovoru sa novinarkom Danicom Vučenić.

Spolja ne deluje da je Vučić slab, naprotiv deluje da drži sve poluge vlasti...

Ne znam baš… Ono što znam je da je njegova podrška u policiji, vojsci i bezbednosnim službama pet puta manja nego što ju je imao Milošević. On sada gradi džabe stanove za bezbednosni sektor, što je je udvaranje. On se plaši bezbednosnog sektora i načina na koji ti ljudi razmišljaju o svemu što se dešava. Ne treba nama ni vojska ni policija da uvode demokratiju, niti bezbednosni sektor treba kao uporište opozicije, samo kažem da nema tamo podršku, a da je ima na onim mestima gde ga se plaše i gde nekoga plaća. Ali, dodao bih nešto što je u kontekstu kontrole novca i tokova novca, a što se danas postavlja kao pitanje o ovoj kampanji “Budućnost Srbije“. Recimo, moj je predlog da se u parlamentu formira odbor za kontrolu trošenja budžeta i da većinu, uključujući i čelne pozicije u tim odborima, ima opozicija. I onda ne može ni opozicija vlast, ni vlast opoziciju da optužuje da su lopovi. Istovremeno da sve javne nabavke, od čačkalica u Merošinu, do aviona za vojsku i letećih automobila za Vučića do Padinske skele, budu na portalu javnenabavke.rs. Da svaki građanin, kad god mu padne na pamet, može da vidi sve do poslednjeg dinara. Da to tako funkcioniše, onda bismo znali i odakle novac za ovaj Vučićev karavan po Srbiji.

 

Vratimo sa opozicionoj sceni. Da li se opozicija ujedinila, kao što su Đilas i Jeremić objasnili evro-parlamentarcima u Briselu pre nekoliko dana?

Prvo treba da se definiše šta znači ujedinjenje, to ne postoji nikad i nigde. Partija se ujedinjuje, a nekoliko partija mogu biti u koaliciji ili savezu, mogu imati zajedničke akcije… Ta poruka u Evropskom parlamentu je bilo objašnjenje u kratkoj formi, poput komunikacije na tviteru u 160 karaktera. Ali, da li je to baš precizno... Ne bih rekao, ni 2000. se opozicija nije ujedinila u DOS, to je bila koalicija koja je trajala do 2003. godine.

 

Ako nije ujedinjenje, kako se zove sve to zajedno što se dešava u vezi sa opozicijom i Sporazumom sa narodom?

To je akciono jedinstvo. Mi smo stranke različitih ideoloških opredeljenja, prošlosti, različitog razmišljanja o budućnosti. Međutim, dogovorili smo se oko ključnih stvari, u Sporazumu sa narodom, i o tome da ćemo zajedno raditi da Srbiju vratimo u stanje u kome je bila prve dve, tri, četiri godine početka ovog milenijuma. Takođe smo dogovorili da učinimo sve da se stvore uslovi u kojima građani mogu na adekvatan način da budu informisani o svemu što se oko njih dešava, uključujući i stanje u državi i šta političari rade i šta nude za budućnost.

 

Prema informacijama koje se mogu čuti, u subotu na protestu bi taj sporazum trebalo da bude zvanično predočen građanima. Ko će da se obrati i pročita sporazum?

To nije važno, neka pročita neko ko to zna lepo i razgovetno da čita. Što se mene tiče, može i neki glumac.

 

Da ne biste bili izviždani?

Ma ne, ako je poenta u čitanju, treba neko ko najbolje čita. Građani su već videli tekst sporazuma, u subotu ćemo ga imati u papirnoj formi gde će na jednoj strani biti sam tekst, a na drugoj prostor da svako ko želi potpiše. Ja sam čak mislio da treba da se zove Ugovor sa građanima, a ne narodom, ali dobro, nije narod u smislu nacionalnog već u smislu...

 

Neumne mase?

Ne, ne, ne u smislu ljudi ili 'people', kako kažu na engleskom. Ali, ljudi ga različito doživljavaju i jasno mi je da ima i kritika na račun političara - od onih da svako stariji od 40 godina ne treba da se bavi politikom, pa do toga da se politikom ne mogu baviti ljudi različitih zanimanja. Znate šta, građani na protestima su različitih opredeljenja - od onih koji misle da je budućnost Srbije u Evropskoj uniji, do onih koji misle da je Evropska unija grobnica srpskog naroda. Što se tiče Nove stranke mi se svrstavamo u grupu evrofanatika.

 

A, potpisali ste dokument u kome nema Evropske unije?

Nije tačno da je nema. Tamo piše da ćemo graditi državu u skladu sa evropskim vrednostima i ja sam kolegama rekao da ja te vrednosti čitam kao da piše EU. Uostalom, nećemo se boriti za vrednosti Moldavije, Belorusije i “novog“ Krima. Vrednosti su nešto što je manifestacionog karaktera, a ne dnevno ponašanje. Zemlje EU, uključujući i Italiju, Poljsku, su okupljene oko dokumenata u kojima su sadržane vrednosti EU. Da li je to savršeno - nije, ali nije ni kapitalizam savršen, ali nijedan drugi sistem ne radi, ni EU nije savršena, ali to je nešto najbolje što postoji.

 

Ali, manifestacioni detalj u sporazumu ne znači stratešku orijentaciju, odnosno sporazum ne nudi stratešku orijentaciju zemlje, zar ne?

To je dokument u kome mi kažemo šta su vrednosti za koje ćemo da se borimo uz poznate modalitete i mehanizme aktivnog političkog delovanja na ulici, u parlamentu, aktivni bojkot...

 

Da pokušam da pitam ovako. Posle sastanka sa Jeremićem i Đilasom u Evropskom parlamentu hrvatski evro-poslanik Ivan Jakovčić je napisao na Tviteru da je dobio odgovor na sva pitanja sem dva: kako se sa Dverima ulazi u Evropu i šta opozicija misli u vezi sa rešenjem oko Kosova. Zar to nisu strateška pitanja?

To su različte stvari. Ovde je reč o strategiji borbe za normalne izbore u kojima će građani biti u prilici da se opredeljuju, pod uslovima koje su imali od decembra 2000. do manje-više 2012. godine. Ništa nije savršeno, ali u periodu koji pominjem građani su makar mogli da budu informisani šta se dešava u zemlji, koji su problemi, šta koja partija nudi kao rešenje. U ovom trenutku u ovakvim okolnostima to nije malo. Ako pod normalnim izbornim uslovima izaberete nekog ko će da vas uništi, kao što je vlast koju imamo, onda nisu krivi samo političari, nego su takođe odgovorni oni koji su birali. Pod normalnim izbornim uslovima ne bira se sudbina političara i budućnost političara, građani odlučuju o sebi i svojoj budućnosti.

 

Zašto je Nova stranka odustala od svog decidiranog stava da neće sa Dverima, dok ne odustanu od rusofilije? Jer Dveri, sudeći prema egzaltiranim tvitovima njihovog lidera, nedavno iz Rusije, nemaju nameru ni da preispitaju svoje stavove, a kamoli da ih se odreknu.

Mi smo potpisali sporazum sa 16 stranaka i organizacija, među kojima su i Dveri. To ne znači da se mi sa njima ideološki slažemo. Njihova politika, njihovo gledanje na spoljnu politiku Srbije i shvatanje prioriteta spoljne politike, kao i nacionalnih pitanja su apsolutno neprihvatljivi Novoj stranci. Međutim, dajemo svima šansu da budu u zabludi. Da li ćemo biti sa njima u nekoj vlasti, u koaliciji, videćemo, nisu ni oni srećni što su potpisali sporazum zajedno sa evrofanatičnom strankom.

 

Ali, ako je neko zaljubljen u ruski sistem i model, da li može da ima iste poglede na demokratske procese kao i neko ko je proevropski orijentisan?

Na poštovanje zakonodavstva i dobrih običaja koji definišu pitanje izbora u formalnoj sferi i medijskoj sferi možemo da imamo zajedničke stavove. Uostalom, i u Evropi imate ekstremno desne partije koje nisu zabranjene, niti Makronu i Merkelovoj to pada na pamet, dokle god poštuju zakone u zemlji. Imajući u vidu da se programi partija, strategije, ciljevi, u poslednjih deset godina često prave u skladu sa onim što se sviđa građanima i što žele da čuju, bez obzira da li su levi ili desni, očekujem i da Dveri promene politiku. Po mom mišljenju, političar može da bira da bude ili popularan ili dosledan. A, ne da kaže svi vole Ruse, ajmo u rusofile, ili kao što nam je Vučić nedavno poručio kako su Turci naši vekovni prijatelji, naročito u vreme Otomanske imperije. Ako se bira popularnost, to šteti i građanima i političarima. Borba za mesto u istoriji je smešna, jer svako ko je bio na nekoj funkciji je deo istorije države, samo je pitanje kojom će bojom biti ofarban, jer i najveći skotovi i najveći junaci su ušli u istoriju. 

 

Ali, delovi sporazuma deluju kao pokušaj dopadanja građanima, na primer lustracija koja nikada ovde nije ni počela, a kamoli uspela?

Niste u pravu. Imali smo zakon, donet 2003, ja sam ga potpisao, poslat je u parlament. Pitajte one posle mene zašto nije sproveden. Prvo treba objasniti šta je lustracija i da nju ne sprovodi specijalni tužilac za lustraciju. To je zabrana javnog delovanja, neka vrsta moralne sankcije za one koji su kršili ljudska prava, bili saradnici službi, a na javnim funkcijama. Recimo ona rečenica “100 Muslimana za jednog Srbina“, bi bila znaimljiva za analizu u kontekstu lustracije. U Bugarskoj se lustracija sprovodi i dan-danas, a počeli su je pre 20 godina. Trojici vladika zabranjen je javni rad, jer je otkriveno da su bili saradnici službe.

 

A, u kojoj meri je tačka, koja se odnosi na preispitivanje akata, koje su sadašnje vlasti donele, isto što je i SNS svojevremeno u izbornoj kampanji 2012. poručivao u kontekstu poništavanja tehničkih sporazuma iz Brisela, a onda su potpisali Briselski sporazum?

Ne, ne mislimo na to. Ne možete jednostrano poništavati sporazume, ali se može ući u reviziju zajedno sa potpisnikom sa druge strane, to su i Fijat i NIS i sve što mora da se obelodani. Jer, nema ni jednog razloga da bilo koji sporazum bude tajna, posebno ako ima međunarodni karakter. Ta tačka nije usmerena na Kosovo, odnosno ne samo na Kosovo, daleko od toga da smo to zakucali.

 

A, ako se potpiše pravnoobavezujući sporazum u međuvremenu...

Vučić ništa ne može da potpiše, jer kao predsednik nije ovlašćeno lice. A, ako premijerka potpiše nešto, to podrazumeva Ustav i parlament i referendum, pa ako građani na referendumu odluče onda je to to.

 

Ali, da li mislite da Vučića treba sputavati, kao što misle neke stranke opozicije, da rešava Kosovo?

Naravno da ne, ali on ga ne rešava, a nekoliko je razloga. Jedan je da ratni zločinci iz Prištine i ratni huškači iz Beograda ne mogu da sklope mir.

 

Ali, to je teza za unutrašnju upotrebu. Planetarno, sa prošlošću tih ljudi ne deluje da iko ima politički problem?

Ama, naš je interes da se Kosovo reši. Zašto nije rešeno u prethodnih sedam godina? Vučić da je hteo da reši, mogao je pre nego što je poslao svoje patuljke da budu deo Haradinajeve vlade i ne samo to,  jer oni se druže, nazivaju Haradinaja ratnim zločincem, a piju sa njim šampanjac kada pravi koktel u svojoj stranci, iako su u ostavci godinu dana.

 

Ali, da li opozicija može sa stavom o zamrznutom konfliktu da ima podršku zapada i da bude doživljena kao ozbiljna alternativa vlastima?

Mi imamo komunikaciju sa zapadnim zemljama, ali iskreno manje smo podrške imali 2000. kada nam je sugerisano, suprotno našem stavu, da bojkotujemo septembarske izbore. Nevažno je da li nas Brisel podržava jer ne biraju nas u Briselu, Moskvi ili Vašingtonu, već nas biraju građani Srbije. Drugo, stavovi se menjaju. Milošević je 1996. bio garant mira i stabilnosti, a 1999. smo bili bombardovani. Mi smo u američkoj administraciji trenutno 146, a u ruskoj 132. tačka interesovanja, jer tamo nema nikog ko ne spava zbog Srbije, jer misli ko će da zameni Vučića. I nije posao Brisela da ovde uvede demokratiju, nego je to naš posao. Jedino im zameram što su nemi saučesnici onoga što Vučić radi svojim građanima.

 

Šta se dešava sa zahtevima koji se odnose na slobodne i fer izbore, da li je cilj dijalog sa vlastima na tu temu, ili očekujete da Vučić objavi da od nekog ponedeljka primenjuje na izborima postojeće zakone i pravila ili nešto treće?

Ne bih ništa isključio. Mi tražimo poštovanje i primenu zakona, i to dosledno. Možda da se poštuju i neki dobri običaji. Vlast i opozicija mogu da razgovaraju na okruglom stolu. I nije tema da li je to zamislivo, jer ni 2001. niko pa ni Vučić i njegove ulizice nisu mogle da zamisle da će on postati predsednik države. Dakle, ni u poslu, a posebno u politici ništa nije pitanje zamišljanja već ostvarivanja ciljeva. Cilj treba da ostvarimo tako da nema mrtvih, inače će biti ne dao bog, revolucija. Dakle, da se sprovode zakoni, da se formira telo koje će da kontroliše sprovođenje zakona i pravila na dnevnoj bazi, da se dogovori prisustvo OEBS-a, koji je uvažen i od vlasti i od opozicije, pa neka Vučić pobedi, šta bi mu falilo, uz prisustvo OEBS-a.

 

Govoreći o građanima i protestima i opoziciji, deluje da građani predvode opoziciju, a ne obrnuto jer Sporazum sa narodom pišete posle zahteva sa kamiona, u njega unosite ono što se čuje na protestu...

To je apsolutno netačno. Ne sede političari, ne radeći ništa, čekajući da čuju šta treba da čine od nekog kome su dali mikrofon. Građani su različitih političkih opredeljenja, još različitijih čini mi se nego stranke, ali oni svoje stavove grade na osnovu političkih i ideoloških pretpostavki koje im predočavaju političke stranke....

 

Mislila sam na to da ste, na primer, 1996. godine Vi, kao opozicioni lider u Nišu, pokrenuli i vodili proteste, a sada ih ne vode stranke ni političari...

Ali, u međuvremenu se stvorila slika da su političari zli, kancer, lopovi i budale i onda je na protestima pre dve godine poruka bila “političari nikako“ i to je završilo kako je završilo, do Uskrsa. Dakle, nemam nikakav problem da šetam i da čujem pametne stvari koje ljudi pričaju i da svojim prisustvom dam podršku dobrim idejama, ali nemam problem ni da se popnem na kamion i kažem nešto, niti imam problem da će mi neko zviždati.

 

Da li se nešto menja od subote kada budete predstavili Sporazum sa narodom u smislu fokusa protesta ili njegovog “izgleda“?

Ono što treba da se desi je da se preciznije artikulišu ciljevi i metodi. Mi možemo svake subote da izađemo sa deset novih zahteva za smenom ministara i bićemo u pravu, ali treba se fokusirati na ono što je ostvarivo i na metode koje možemo da koristimo i da još više nateramo vlast u defanzivu. Na primer, mogli bismo prvog radnog dana posle Sretenja, da zakažemo protest na Andrićevom vencu, kada je Vučić u kancelariji i da okružimo predsedništvo. E, u toj situaciji političari bi morali da budu na čelu protesta. I to je sve po zakonu, ali u takvim akcijama nema gluposti poput “kreativnih vešala“ koja su zloupotrebljena sa obe strane. A, ako su hteli da se bave srpskom tradicijom, da budem ciničan, nabijanje na kolac je deo istorije, a ne vešala. Sad čitam na Tviteru da svi dođemo u subotu sa omčama oko vrata. A, šta kažete na masovno samospaljivanje? Da li neko i o tome razmišlja? I posle kada se desi glupost, krivi političari. 

 

Kakav je konkretan smisao bojkota parlamenta u plenumu, ali ne i u odborima, odnosno šta je konkretan cilj toga imajući u vidu da je opozicija i dok je sedela u plenumu jedva bila vidljiva?

To su bile moje primedbe i predlagao sam da iscrpimo prvo sve što možemo kroz rad u plenumu, pa do štrajka glađu u sali, a tek onda da pribegnemo krajnjoj meri bojkota. To je poslednja mera, ali i u tom slučaju je reč o aktivnom bojkotu i mi smo prisutni u parlamentu deset sati i obraćamo se građanima konstatno u holu.

 

Liga socijademokrata bojkotuje sednicu, a LDP je, ipak, razmatrao šta im je činiti, pa su se odlučili na prisustvo. Da li u tome vidite zrnce premišljanja o strani kojoj bi se priklonile ove dve stranke?

Zaboravite. Čanak je u Novom Sadu na vlasti, a Čeda Jovanović na Vračaru. To je sanitarni kordon i ne može da se propere, Srbija će i bez njih da preživi.

 

Kada je reč o bojkotu izbora, ako Vučić sledeće nedelje, kao što se može pročitati u pojedinim medijima, na GO SNS donese odluku o raspisivanju izbora, da li vi ulazite odmah u bojkot?

Polako, polako, odluka se donosi kada se izbori raspišu.

 

Zar to nije jasna tačka Sporazuma sa narodom?

Mi se borimo za izborne uslove, pa kada budu raspisani izbori onda da sagledamo šta jeste, a šta nije. Moj je predlog da sakupimo potpise, da se prijavimo za izbore, da bismo iskoristili vreme u medijima, a onda dan pre izborne tišine, u četvrtak, da poručimo građanima, kojima se obraćamo, da li da izađu ili da ne izađu. Besmisleno je da mesec dana pustimo Vučića i njegovu kvazi opoziciju da govore u medijima i glume demokratski proces i da ne iskoristimo prostor, koliki god da je, da i mi kažemo šta mislimo, svaki dan. A, konačnu odluku da donesemo u četvrtak pred tišinu.

 

Kako ste razumeli izjavu Vuka Jeremića o mogućim telefonskim pozivima od Vučića ka liderima opozicje i da misli da su “neki razgovori već obavljeni, ali da za to nema dokaze“?

Ja sam to razumeo kao još jedan primer pogubnog uticaja Tviter razmišljanja na civilizaciju.

 

Ali, on je rekao da zna o čemu govori…

Super, neka kaže i meni, i ja bih da znam. Mene to najviše boli. Sada da budem malo prepotentan, ali jedini za koga nema sumnje da mu je palo na pamet da nešto radi sa Vučićem sam ja. Za većinu drugih može se reći je bilo nekad nešto. Ali, mene boli ako sedim i potpisujem sporazum sa nekim ko se muva sa Vučićem, a drugi to zna, a neće da mi kaže. Ne znam stvarno da li se nešto dešava, sve mogu da zamislim, a i ono što ne mogu, ne znači da se neće desiti. Ali, to bi bilo nedopustivo.

 

A, zašto je nedopustivo da vlast i opozicija pričaju o stišavanju strasti u zemlji?

Javno! Javno! Okrugli sto, bez tajnog ćućorenja, bez onog “znam ja ko zna gde zna“, bez konstrukcija koje imaju ambiciju da budu istorijske, a ne znače ništa. Nego, ajde javno da sednemo da pričamo ako može, naravno da opoziciji nisu potrebne tenzije.

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović