Živković za Novi magazin: Vučić zna da je slab

Živković za Novi magazin: Vučić zna da je slab

Predsednik Nove stranke Zoran Živković u razgovoru za Novi magazin komentarisao je demonstracije prošle subote, na kojima je opozicija učestvovala, ali ih nije formalno predvodila, te je, kako konstatuje sagovornik Mijat Lakićević, bilo prirodno da razgovor započnu upravo od tog događaja.

Intervju prenosimo u celini:

Kako vidite demonstracije koje su prošle subote održane u Beogradu?

Prvo, žao mi je što nisam prisustvovao tom skupu, ali ranije sam prihvatio učešće na jednoj konferenciji u Sarajevu i prosto nije bilo fer da to otkazujem. Ali, Nova stranka i ja pozvali smo i članove, i simpatizere, i građane da izađu na taj građanski skup. Da podsetim, taj protest je reakcija na divljački napad na Borka Stefanovića, koji je mogao da ugrozi njegov život, a ne samo čast i obraz. Taj skup proglašen je građanskim, što je dobro, i okupio je respektabilan broj ljudi. U protestnoj šetnji učestvovalo je nešto više od 10.000 ljudi, što je značajan broj. Posle dužeg vremena Beograđani su javno i hrabro pokazali da se ne slažu sa onim što se dešava oko njih, da se ne slažu sa životom koji im je nametnut od Vučićevog režima. To je snažan impuls za opoziciju da nastavi sa svojom borbom, pod “a” za izborne uslove, i pod “b” za kvalitetan nastup na sledećim izborima, kad god oni budu.

Šta vi u tom pogledu očekujete?

Vučić je rekao da neće biti izbora marta meseca, to znači da će ih verovatno biti, pošto on uvek slaže. Sad ne znam da li je tom izjavom lagao sebe ili nas, ali u svakom slučaju opozicija mora da bude uvek spremna za izbore.

U opoziciji, međutim, ima mnogo razlika, što je naravno i prirodno, ali kako procenjujete značaj tih razlika, s obzirom na zadatak koji ona sama sebi postavlja?

Mi treba da tražimo ono što nas spaja, a to je nezadovoljstvo životom u Srbiji, nezadovoljstvo politikom koju vodi Vučić i njegova ekipa SNS-ovaca. Takođe, sigurno treba da budemo ujedinjeni oko izbornih uslova, bilo da se radi o sprovođenju izbornih zakona, bilo da se radi o medijskom prisustvu opozicije, tačnije o prisustvu istine u medijima. U tom frontu treba da budemo svi, bez obzira na ideološko opredeljenje ove ili one stranke.

Ali šta je sa jedinstvenim nastupom na izborima, o čemu se najviše govori, kakav je vaš stav u tom pogledu?

Kada je reč o predizbornim koalicijama, mislim da bi veći efekat imalo ako bi opozicija išla u dve kolone. Dakle, imali bismo dve koalicije koje bi ideološki bile bliske, koje bi u kampanji išle paralelno, da ne komentarišu jedni druge, a kamoli da ulaze u međusobno nadmetanje. Njihov zajednički cilj mora da bude Srbija kao demokratsko društvo, dekriminalizovana Srbija, sa jakim i ozbiljnim institucijama. Jedna koalicija, koja bi okupljala i evroentuzijaste i one koji govore da je Evropska unija tamnica za srpski narod i za Srbiju, dala bi slabije efekte nego dve paralelne kolone. Mislim da bi one ne samo pojedinačno prešle cenzus nego da bi u zbiru ostvarile bolji rezultat nego jedna kolona. Neka istraživanja to i dokazuju, ali definitivno je nama u opoziciji o tome potrebno jedno ozbiljno istraživanje. Da li bi bolji efekat bio da idemo svi u jednoj koloni, pa makar tu bili zajedno i rusofili i evrofanatici, ili je, kao što se meni čini, bolje da budu dve kolone koje će paralelno jedna sa drugom biti usmerene ka pobedi nad ovim zlom koje već 6-7 godina vlada našom državom.

Kako bi partije konkretno, po vašem mišljenju, bile podeljene u te dve kolone?

Jednu bi činili oni koji se izjašnjavaju kao srpska desnica. Oni su praktično evroskeptici okrenuti Rusiji. Bilo bi logično da su tu Dveri i stranke koje su u tom nekom korpusu oko njih. Koliko vidim, i partija Vuka Jeremića je bliža toj opciji. Sa ove druge strane tu su Nova stranka, Demokratska i još neke stranke koje su njeni “derivati”.

Ali partije koje pominjete već su ujedinjene u Savezu za Srbiju.

Savez sebe nije definisao kao predizbornu koaliciju. Njegovi članovi su se zasad definisali kao grupa partija koje se bore za promenu izbornih uslova, za motivisanje građana da aktivnije uđu u politički život, i to je u redu. Taj savez nigde nije formalno registrovan, što govori da se verovatno još uvek promišlja kako nastupiti na sledećim izborima. No, bez obzira na to kada će biti izbori, mislim da će u narednih mesec-dva mnoge dileme biti razrešene. U tom roku mi kao ukupna opozicija moramo, s jedne strane prateći istraživanja javnog mnjenja, a sa druge kroz međusobne razgovore, doći do odgovora na ključno pitanje – kako da motivišemo građane koji su protiv Vučića, a njih ima više od polovine birača u Srbiji, da izađu na izbore. U tom smislu meni se čini da je bolje da se prave dve ideološke predizborne koalicije jer će verovatno jedan broj građana koji misli dobro o Rusiji, a nije sklon Evropskoj uniji, biti zbunjen i u dilemi da li da uopšte izađe na izbore ako se na jednoj listi zajedno nalaze i rusofili i evrofanatici. Kada ih razdvojimo, onda tih dilema nema, onda izlaze svi, i svi su protiv Vučića.

Ima glasova koji tvrde da ne treba izaći na izbore ako uslovi ne budu zadovoljavajući. Ali šta ako se Vučić ogluši o sve te zahteve upravo zato da bi izazvao bojkot?

Tu treba imati u vidu dve stvari. Jedna je da mi moramo aktivno, svakodnevno, odlučno, osmišljeno i hrabro da se borimo za izborne uslove, da svakog dana podsećamo Vučića da mora da primenjuje zakone, da odsustvo demokratije pravi veliku štetu Srbiji, pa i njegovim biračima, a kamoli ostalima. Da ga podsećamo da je bio jedan tiranin pre 15-20 godina, Milošević, koji je mislio da će opstrukcijom izbornih zakona i medijskih sloboda večito ostati na vlasti, pa je završio prvo kao poražen na izborima, a posle i kao pritvorenik.

Sa druge strane, mi sigurno ne treba da očekujemo idealne uslove, njih neće biti, ali moralo bi da dođe do značajnog napretka u tom pogledu. Ako se pokaže da je to nemoguće i ako procenimo da je apsolutno nerealno izaći na izbore pod tim uslovima, onda moramo da se borimo za aktivan bojkot. Aktivan bojkot znači da vodimo aktivnu kampanju protiv te krađe – predizborne, izborne i postizborne – tako da ubedimo sve birače koji su protiv Vučića da ne izađu na te izbore. Što će biti vrlo teško, odmah da budemo jasni. Zato je to nešto čemu bi moglo da se pribegne samo u krajnjem slučaju. Samo ako stanje bude stvarno nepodnošljivo. Nova stranka i ja glasali bismo za to da se ne izađe na izbore.

Opoziciji se zamera da nije dovoljno angažovana u radu sa građanima, nema je na terenu, više je bila zabavljena sobom i svojim unutrašnjim problemima.

Opozicija je širok pojam, ima pedesetak stranaka koje sebe predstavljaju kao opoziciju, neke to stvarno jesu, neke i ne postoje realno, osim u registratoru Ministarstva pravde. Mi kao Nova stranka pokušavamo koliko je u našoj moći da držimo kontakt sa građanima, pravimo okrugle stolove, tribine. Koristimo i moderna sredstva komunikacije. Međutim, uz svu korist koju pružaju, društvene mreže su donele i neke loše stvari, a jedna od njih je da se masa ljudi, i političara, i građana, i birača, zadovoljava time da tvitne nešto dobro, da postavi neki dobar post, da nešto lajkuje ili hejtuje. I, naravno, to je u redu, ali to nije kraj, društvene mreže treba da budu samo još jedno dodatno sredstvo u političkoj borbi za bolju, zdravu, demokratsku Srbiju, tako da se slažem da treba pojačati direktan kontakt sa biračima. Sa druge strane, treba apsolutno prevazići sve međusobne razmirice među opozicionim liderima. Ima tu i ličnih stvari, ima i ideoloških, principijelnih stvari, ali sve je to nevažno, sve je to prehlada u odnosu na kancer koji se zove vlast Aleksandra Vučića i njegove koalicije.

Pomenuli ste istraživanja javnog mnjenja. Ona pokazuju Vučićevu ubedljivu premoć. Kako mislite s tim da se izborite?

Kad ste sigurni, vi ne lažete. Kad ste sigurni, vi ne vređate. Kad ste sigurni u nešto, vi razgovarate sa svima, pa i sa neistomišljenicima, u želji da ih ubedite u svoj stav. Niste u grču. Ne kukate svakog dana da radite 25 sati. To znači da Vučić zna da je slab.

Sa druge strane, najvažnije je da mi koliko možemo ukazujemo, praktično bez elektronskih medija, bez mnogo prostora u pisanim medijima, na sve ono što su ne propusti, ne greške nego kriminalne radnje i destruktivni potezi ovog režima. Vučić je vladar lažima, laž je njegova istina. On verovatno veruje u dobar deo tih laži, uspeva da jedan deo biračkog tela ubedi u to. Drugi deo ljudi za njega glasa zato što očekuju neku korist od toga. Jedan deo glasa za njega i zato što je razočaran u neke demokratske snage koje pet, šest, sedam godina pre dolaska Vučića na vlast nisu radile ono što je bio domaći zadatak demokratskih vlasti u tom periodu. Čak postoji i jedan deo ljudi koji glasa za njega sa rezonom – pa kad je Vulin mogao da postane ministar odbrane, kad su ovi koji maltretiraju građane, kao što rade Vučićevi gradonačelnici po Srbiji, mogli da postanu to što jesu, onda ću i ja biti nešto.

Ali ne samo to, mi treba i da nudimo rešenja. Ako kažemo, potpuno opravdano, da je na ivici ludila to što neko hoće da potroši 300 miliona evra za nacionalni stadion u državi u kojoj se deca leče SMS porukama, gde veliki broj škola i bolnica decenijama nije okrečen, gde stotine hiljada ljudi živi ispod granice siromaštva, a stadiona ionako imamo više nego što imamo sporta u ovoj državi, onda moramo da kažemo šta bismo mi uradili s tim parama.

Čini se da je opozicija ušla u neku vrstu konfrontacije sa Evropskom unijom zbog toga što ona, rukovođena, možda i zavedena njegovim obećanjem da će rešiti Kosovo, Vučiću gleda kroz prste i podržava ga.

Prvo, naravno da u bilo kom aktu ozbiljne opozicije Evropska unija i budućnost Srbije u Evropskoj uniji mora da bude na prvom mestu. Iz puta ka tom cilju sledi sve drugo: da Srbija bude demokratska, da u njoj postoji vladavina prava, da funkcioniše pravo na slobodno tržište itd. I mi to treba da uradimo zbog sebe, ne zbog Evropske unije. Za mene i za Novu stranku Evropska unija nema alternativu, naravno sa saznanjem da to nije savršeno društvo, ali je bolje od svega drugog što postoji. To je jedna stvar. Druga stvar je aktuelno ponašanje ljudi koji su trenutno na vodećim funkcijama u Briselu i na važnim mestima po Evropi. Ja njima i direktno i javno govorim da su oni saučesnici u onome što Vučić radi građanima Srbije. Njihovo opravdanje je – pa izglasan je skoro demokratski, samo pet odsto krađe. Ali i taj veliki rezultat koji on ostvaruje posledica je toga što ne postoji adekvatna reakcija, komentar, analiza njegovog ponašanja u Srbiji od demokratskih foruma u Evropskoj uniji, kao što je to, recimo, bilo u vreme vlasti Zorana Đinđića ili u vreme vlade koju sam ja vodio. Nama su, čim malo odstupimo od demokratskih pravila, odmah slali upozorenja. A Vučiću se prašta. Do pre pola godine, godinu dana, govorio sam da je on isti kao Milošević, samo što još uvek nije počeo da ubija svoje političke protivnike. Sad već ne mogu da budem siguran da bih mogao da ponovim tu tvrdnju. I aktuelno rukovodstvo Evropske unije u Briselu, neki u Berlinu, neki u Parizu, neki u drugim prestonicama Evropske unije, Vašingtonu, takođe snose deo odgovornosti za ono što se dešava u Srbiji. Naravno, ja ne očekujem da oni reše naše probleme niti da oni smene Vučića, to nije bilo ni sa Miloševićem, ali bi bilo dobro da mu ne pomažu da nastavi svoju autoritarnu politiku.

Šta bi u ovom kontekstu, po vašem mišljenju, moglo da bude rešenje za kosovski čvor?

Da najpre podsetim, razgovori sa kosovskim Albancima počeli su 14. oktobra 2003. godine, tada Kosovo još nije smelo da proglasi svoju nezavisnost, to je bilo i pre onog pogroma marta 2004. godine. Ja sam vodio delegaciju srpske vlade, sa druge strane je bio Ibrahim Rugova kao predstavnik tada stvarno realno privremenih kosovskih vlasti. To je bio okrugli sto, gde je bilo još pedesetak ljudi – predstavnici Evropske unije, OEBS-a, Saveta Evrope, NATO, Ujedinjenih nacija, Rusa, Kineza, svih važnijih na svetu. Ja sam tada rekao i Rugovi, ali i predstavnicima međunarodne zajednice koji su bili pozvaniji i odgovorniji za eventualno ostvarivanje te ideje, da treba da se držimo principa standardi pre statusa. Dakle, da se prvo na Kosovu stvore takvi uslovi da Srbi i drugi nealbanci ne moraju da brinu za svoju svakodnevnu bezbednost, da ne moraju da brinu kad im dete ode da se kupa u nekoj reci da neki zločinac neće da ih pobije, kao što je to bilo u Goraždevcu pored Peći, bio sam tamo na sahrani. Da ne moraju da se plaše da će neko da im baci bombu na kuću, da ne moraju da se plaše za svoj posao, ako ga imaju, za imovinu, za taj minimum budućnosti nego da imaju mogućnost za normalan život, kao što Albanci imaju u ostatku Srbije, u Preševu, Bujanovcu, Nišu, Novom Sadu... I ako se ti standardi ostvare, onda ćemo da biramo najbolji statusni oblik odnosa Srbije i teritorije Kosova, ne isključujući nijednu mogućnost.

A šta je, po vašem mišljenju, tu bilo najrealnije?

Najlogičnije posledica u takvoj situaciji bilo bi mirno razdvajanje, podela Kosova, bez uvođenja u tu podelu opština na jugu Srbije, gde bi se kroz miran proces, kao što se desilo sa Češkom i Slovačkom, jedan deo Kosova odvojio i postao sastavni deo Srbije u punom smislu te reči.

Vi ne verujete u mogućnost suživota?

Albanci i Srbi nikad nisu živeli zajedno na Kosovu, oni su živeli jedni pored drugih, a ne jedni sa drugima. Ja sam na Kosovu prisutan i poslovno i politički tri i po decenije unazad. Uvek je u Prištini postojao korzo za Albance i korzo za Srbe, poslastičara za Albance, poslastičara za Srbe. Nije bilo međusobnog ubijanja, ali suživota, u smislu zajedničkog dnevnog života, nikada nije bilo. I to nije samo slučaj kod nas. U Belgiji, recimo, Flamanci i Valonci se ne vole, samo su oni pametni, pa se ne ubijaju međusobno, ali flamanske i valonske opštine imaju, između ostalog, i nadležnost da dozvoljavaju ili zabranjuju doseljavanje građana koji dolaze iz drugog etničkog dela Belgije. Zato, hajde da se bavimo praktičnim rešenjima koja ne moraju da budu najlepša na svetu nego da budu efikasna, nešto kao Dejtonski sporazum. Dejton nije od Bosne napravio savršenu državu, to je očigledno i dan-danas, ali posle toga u Bosni niko nije ubijen zato što je ove ili one vere ili nacije, i to je, što se mene tiče, dovoljno dostignuće Dejtona.

Da se vratimo na Srbiju, šta vama izgleda kao najveći problem danas u zemlji?

Osnovna odlika sadašnjeg stanja u Srbiji je – nasilje. Živimo u državi bez prava, bez pravde, u državi nasilja. Počeli smo ovaj razgovor od jednog slučaja fizičkog nasilja, ali još je možda opasnije, a svakako daleko rasprostranjenije – verbalno nasilje. Nasilje vlasti prema opoziciji u parlamentu dostiglo je neviđene razmere. Vučić u parlament stavlja ljude koji imaju jedan jedini zadatak – da građanima ogade i parlamentarizam, i parlament, i politiku, i javnost. Sve je očitije i nasilje države prema običnim građanima, pošto je dovoljno da napišete tvit protiv Vučića, pa da vas pozovu u policiju. Sa druge strane, on se sve više postavlja kao neki polubog – on je spasilac u oluji, on određuje do kog sprata se deca rađaju, a od kog sprata ne mogu da se začnu, on odlučuje da li je beogradska novogodišnja jelka dobra ili nije, on odlučuje da li je neko kriv ili nevin, kao u slučaju ubistva Olivera Ivanovića.

Podaci kažu da se 30, a prema nekim procenama čak i 50.000 državljana Srbije godišnje iseli iz zemlje. Mahom su to mladi ljudi. Oni ne odlaze zato što žele, njih Vučićev režim tera da odu jer hoće da istera te mlade i sposobne ljude kako bi napravio mesta za svoje retrogradne, nesposobne i kriminalizovane. Zato odlaze najbolji studenti, da bi njegovi falsifikatori diploma mogli da nađu posao.

S obzirom na tu prilično pesimističnu sliku, kakve su vaše prognoze u pogledu trajnosti aktuelnog režima?

Hajde da se malo setimo istorije. Milošević je krajem 99. i početkom 2000. ličio na najstamenijeg predsednika na svetu. Za njega je, prema istraživanjima koja je on plaćao i objavljivao, bilo 85 odsto ljudi. Opozicija potpuno sklonjena sa svih medija, uz pretnje, uz hapšenje, uz ubijanje nekih opozicionih političara, nekih novinara, i mislilo se da će on da traje večno. Zato je Milošević i raspisao izbore godinu dana pre nego što je morao – da iskoristi taj visoki rejting. I izgubio je katastrofalno te izbore, u gorim izbornim uslovima nego što mi imamo danas. Danas su loši, tada su bili još gori. Tu pobedu smo ostvarili bez bilo kakve političke, finansijske ili logističke pomoći Zapada. Nas je Zapad tada ubeđivao – i Medlin Olbrajt, i Solana, i Kris Paten, i Šreder i drugi – da ne učestvujemo na tim izborima jer će nas pokrasti, a mi nećemo moći da ga uhvatimo. Ubedili su Mila Đukanovića da ne izađe na te izbore, a mi smo uprkos svemu tome voljom građana pobedili. Mi smo tada uspeli da volju građana sačuvamo od izborne krađe. I ja mislim da je, uz sve odvratno što nosi sa sobom, Aleksandar Vučić jedan mali Milošević i biće pobeđen na isti način.

mm

Press služba

Povezane vesti

Ostavi komentar

Zatvori