Prenosimo intervju sa Zoranom Živkoviće, predsednikom Nove stranke, za magazin Nova ekonomija.

Razgovor vodila Tamara Nikčević.

Sudeći po rezultatima nedavno završenih izbora za Skupštinu grada Beograda, izgleda da je narodni heroj Jugoslavije, akademik i publicista Vladimir Dedijer, imao pravo kada je, krajem šezdesetih godina prošloga vijeka, odgovarajući na pitanje legendarne novinarke londonskog Tajmsa, gospođe Dese Trevisan, hoće li u SFRJ konačno biti organizovani višestranački izbori, kazao da jugoslovenskim narodima nikad nije ni bilo mnogo stalo do višepartizma. 

„Mi nećemo pluralizam, kako ne razumete?!", čudio se Dedijer. „Nama je nekomforno to stalno preletanje iz opozicije u stranku na vlasti. Ovako, jedna partija… Što je sigurno, sigurno je!" 
U to vrijeme „jedna partija" bila je Savez komunista Jugoslavije (SKJ); danas je to Srpska napredna stranka (SNS) Aleksandra Vučića, koja je na izborima u Beogradu osvojila čak četrdeset i pet procenata glasova građana izašlih na birališta. 

„U Srbiji danas postoji više od stotinu registrovanih stranaka, tako da, makar formalno, ne možemo govoriti o jednopartijskom sistemu. Istovremeno, sudeći po dominaciji i uticaju jedne stranke, odnosno jednog čoveka, ovo zaista liči na jednopatizam", kaže predsjednik Nove stranke Zoran Živković.  „Za razliku od opozicije, Aleksandar Vučić je i za beogradske izbore uspeo da sve svoje birače izvede na birališta." 

Zašto to vama nije uspjelo?

Prvo, od početka višestranačja, Srbija je podeljena na dve grupe: na liberalnu i na konzervativnu. Ne verujem da onaj ko je devedesetih godina glasao za Demokratsku stranku danas podržava Aleksandra Vučića...

Ne vjerujete?! A Goran Vesić, Nebojša Krstić…

Da, da, imate pravo… Ti preletači ipak su malobrojni. Isto tako, verujem da je veoma malo nekadašnjih glasača Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja koji danas podržavaju DS. Ako smo, dakle, decenijama ukopani u iste rovove – a jesmo – pitanje svih izbora je ko će uspeti da izvede više glasača na birališta. Ko ih izvede više, taj je pobednik.

Pitala sam vas zašto opozicija ne uspijeva da izvede dovoljan broj birača i da tako pobijedi stranku predsjednika Vučića.

Očito da opozicija radi loše, tj. da joj ne polazi za rukom da u dovoljnoj meri motiviše svoje glasače. Doduše, naše političko delovanje ozbiljno otežava činjenica da nam je, ukidanjem prava na objektivno informisanje javnosti, uskraćena mogućnost da javno iznesemo svoj program, svoje planove i stavove koje zastupamo. Kontrolisani mediji neprekidno vode najprimitivniju, najbrutalniju kampanju protiv opozicije i njenih lidera. Neki će reći – da, ali tako je bilo i devedesetih. Nije!

Kako nije?

Prvo, devedesetih su građani imali dobro mišljenje o opoziciji; verovali su nam uprkos režimskoj propagandi. U međuvremenu, napravljene su mnoge greške, povučeni su brojni pogrešni potezi; neki od tadašnjih opozicionih političara ušli su čak i u kriminal… Kada na sve dodate hajku koju Vučićeva vlast konstantno vodi protiv nas i kada onda čujete „argument" – ma, svi su isti, dobijate rezultat koji smo dobili 4. marta 2018. Nije tajna da se u društvu oseća opravdana apatija, beznadežnost. Ljudi misle da njihov glas ne može ništa da promeni. A može! Na kraju, moram da kažem i to da se bojim da se iza odluke o bojkotu glasanja krije i izvesna neodgovornost građana, koji očito veruju da na taj način kažnjavaju Vučića, Đilasa, mene… Ne, oni tako kažnjavaju sebe; ne utiču na našu, već na svoju sudbinu i na sudbinu svoje dece. 

Mislite da sve što ste rekli u dovoljnoj mjeri objašnjava poražavajuću činjenicu da je koalicija stranaka koje predvode bivši predsjednik Srbije u dva mandata, nekadašnji premijer, kao i bivši ministar odbrane, u Beogradu osvojila svega 2,2 procenta podrške?

Taj rezultat je zaista teško objasniti. Lično, nisam mogao ni da pretpostavim da će u Beogradu naša koalicija ostati ispod cenzusa. Pre izbora smo razgovarali, pokušali da predvidimo rezultate i dobro se sećam da sam rekao da bi za naš politički savez sve ispod deset procenata bilo loše i neočekivano. A opet… Možda ljudi nisu mogli da razumeju nešto što je u neku ruku zaista delovalo nespojivo.

Šta to?

Recimo, koalicija u kojoj smo zajedno Boris Tadić i ja. S druge strane, činjenica je da su beogradski izbori predstavljeni kao svojevrsni referendum, na kojem se zapravo biralo između dva kandidata: vučića i Đilasa. Hajde da glasamo za onoga ko ima više šanse, rezonovali su opozicioni birači. U toj atmosferi je Dragan Đilas uspeo da se predstavi kao jedina prava alternativa Vučiću.

Uzgred, moram da priznam da, ma koliko se trudio, ne mogu da obajsnim rezultat Aleksandra Šapića. Šapić je odličan sportista, pristojan čovek, ali – za šta se tačno on zalaže? Šta želi, kakav to Beograd? Koju politiku taj čovek zastupa, kakvu ideologiju, koje političke ciljeve? Nažalost, ta su pitanja ostala bez odgovora.

Da, ali je Šapić ipak osvojio desetak procenata podrške.

O tome vam i govorim.

Jeste li pogriješili kada ste odlučili da na izbore izađete u nekoliko kolona?

Niko nije ni nudio jednu kolonu.

Kako da nije?! Dragan Đilas kaže da se o tome razgovaralo.

Demokratska stranka i Nova stranka na takve razgovore nisu bile pozvane. Ali, da odgovorim na vaše prethodno pitanje. Očito smo pogrešili kada smo procenili da će barem dve ili tri opozicione liste same preći cenzus i da ćemo, nakon toga, u odnosu na izborne rezultate, moći da napravimo postizbornu koaliciju. Dve su najveće žrtve te loše procene: naša koalicija i koalicija Dveri i Dosta je bilo.

Rukovodstvo DS-a je, ubrzo nakon beogradskih izbora, podnijelo ostavku. Vi ne razmišljate o ostavci?

Ne. Tim pre što za ovako loš rezultat ne vidim preterano veliku odgovornost ni Nove stranke, ni svoju. Odluku da uđemo u predizbornu koaliciju doneli smo demokratski i kolektivno. Učešće u kampanji svih naših kandidata, posebno Vesne Rakić – Vodinelić, bilo je izuzetno i u tom smislu nemamo čega da se stidimo. Ipak, ne bežim od pitanja lične odgovornosti; ono je otvoreno. O tome se, ako i uvek, može raspravljati na organima stranke, ali ne tako što će se praviti cirkus. Nova stranka nije završila posao zbog kojeg je formirana: zajedno sa ostalim istinskim opozicionim partijama nismo smenili „light“ radikale i svako olako odustajanje od zacrtanog cilja ovu vlast ne ostavlja na mestu na kojem je.

Da li bi širi opozicioni savez, koji se najavljuje, mogao doprinijeti ostvarenju tog cilja?

Naravno. Ukrupnjavanje opozicije, i to u formi koja bi bila više od koalicije, manje od potpunog ujedinjenja stranaka, u ovom bi momentu okupilo postojeći demokratski i opozicioni potencijal, koji, ruku na srce, nije naročito veliki.

I vama se čini da je predsjednik Vučić nepobjediv?

Niko nije nepobediv. Uostalom, Milošević je novembra 1995, odmah nakon Dejtona, u očima međunarodne zajednice tretiran kao „garant mira i stabilnosti na Balkanu“; ipak, koalicija Zajedno ga je 1996. pobedila na izborima u svim velikim gradovima u Srbiji. Isto tako, nakon NATO bombardovanja SRJ 1999, Miloševićev rejting je, zahvaljujući homogenizaciji društva, ponovo porastao; godinu dana kasnije, „nepobedivi“ Milošević izgubio je predsedničke izbore.

Sudeći po rezultatima beogradskih izbora, građani očito i dalje podržavaju ovu vlast, još veruju u laži i obmane Vučićevog režima. Što ne čudi, budući da, ponavljam, živimo u društvu bez slobodnih medija i sa zloupotrebama svake vrste. Drugi je problem to što, takvi kakvi smo, danas manje ličimo na ozbiljnu alternativu Vučiću nego što smo te 1999. ličili na ozbiljnu alternativu Slobodanu Miloševiću.

Predsjednik Vučić kaže da izbora neće biti do 2020. godine. Vjerujete li mu?

Naravno da mu ne verujem. Zašto? Zato što se zna da Vuči laže čim otvori usta. Bez obzira na to, naš zadatak je da se za izbore pripremimo kao da će oni biti održani krajem godine. Zar nije strašno toliku moć dati u ruke čoveku sa izraženom ne samo političkom, nego i sa, kako tvrde stručna lica koja ga okružuju, veoma jasnom psihijatrijskom dijagnozom?

Čekajte! Ko to tvrdi?

Psihijatri ili psiholozi koji su bili ili koji su danas deo Vučićeve vlasti. Dakle, Vučić je glavna prepreka normalizaciji društva. Naravno, nije bilo sjajno ni pre njega, ali ovo što živimo, ovo je Srbija devedesetih. Ceo sistem je blokiran: Ustavni sud, Vrhovni sud, tužioci, mediji... Sve zavisi od Vučićevog trenutnog raspoloženja i volje. On je mera stvari. On je od parlamenta napravio cirkus u kojem pet ili šest klovnova, za velike plate, imaju zadatak da sve obesmisle. Tokom skupštinskih zasedanja, posebno dok govori neko od nas, poslanici vladajuće koalicije doslovce arlauču, laju, vrište, vređaju, prete, prave cirkus, daju amandmane na predloge Vlade samo da bi nama iz opozicije uskratili i to malo vremena predviđenog za komentare... Znate, Kaligula je konja uveo u parlament; Vučić je uveo celu ergelu. Ja te ljude ne vređam; oni se zaista tako i ponašaju. Zbog čega će, ali ne samo zbog toga, jednog dana odgovarati.

Kako će odgovarati?

Smena Vučića podrazumeva i pokretanje krivičnih postupaka protiv njega i njegovih saradnika.

Kada ste govorili o povratku u devedesete...

Nedavno je u nekom đubretu od nedeljnika objavljen intervju sa čovekom koji je bio prijatelj Zorana Đinđića i koji danas o njemu iznosi najgoavnije, najsramnije laži, optužujući ga za sve i svašta. Zašto je, dakle, oskoba koja dolazi iz takvog miljea dobila prostor u svim Vučićevim medijima, koji je onda iskoristila za to da svog navodnog prijatelja, Zorana Đinđića, razvlačila po blatu „istinama“ koje su lako proverljive? Uzgred, kao filozof i radoznao čovek, Zoran je voleo da ponekad pređe granicu; zato se povremeno viđao i sa ljudima koji, po prirodi stvari, nisu mogli biti njegovo društvo.

Videli ste da se poslednjih dana govori da će Vlada Srbije, blagodareći Vučićevoj humanosti i velikom srcu, donirati čak 13 miliona dinara za postavljanje spomenika Zoranu Đinđiću u Beogradu. Samo da se zna: tih famoznih 13 miliona, svega je desetak procenata više od vrednosti beogradske jelke; reč je, najzad, o dvostruko manjem iznosu od honorara koji je dobio pevač-narkoman za doček ove Novegodine. Zašto su Beograđani to prihvatili, zašto su na sve to pristali, nikada neću razumeti. Neko se gadi Zorana Živkovića, kaže – neću glasati za njega, on je „bunda“, „vinograd“, što opet razumem, bez obzira na to što je reč o izmišljotinama. Uostalom, loš glas se daleko čuje, zar ne... Međutim, pored Zorana Živkovića, imali ste pet, šest drugih opozicionih opcija, a opet niste galsali ni za jednu. Zašto, pobogu?! Zato što ne želite da glasate za „manje zlo“?! Stvarno?! Gledano filozofski, to obrazloženje veoma lepo zvuči; istovremeno, ono u stvarnosti nema nikakvog osnova. Uostalom, ko to od nas ima privilegiju da ne mora u životu da pravi kompromis? Izvinite, svi gotovo uvek biramo manje zlo! Ako neko sedi kod kuće i čeka da se pojavi kandidat pametan kao Aristotel, lep kao Apolon, jak i hrabar kao Ahilej, šarmantan kao Džordž Kluni... Da ih odmah razuverim: takav se neće pojaviti, takvoga nema.

Ove godine je obilježeno petnaest godina od ubistva Zorana Đinđića. Jeste li očekivali da se, recimo, mural sa Đinđićevim likom na beogradskom Filozofskom fakultetu, dan nakon što je postavljen, prefarba i oskrnavi?

Jesam. Kod Vučića, kod njegovog užeg i šireg okruženja, kao i kod onih u javnom životu koji pred predsednikom Srbije „lako kleknu“, prepoznajem strah od mrtvog Zorana. Otuda ti napadi na njega; otuda skrnavljenja, laži, haranga koju kreiraju Vučićevi mediji, njegovi saradnici, podzemlje i polusvet.

Naravno, nedopustivo je i neoprostivo to što Zoran Đinđić, tokom vlasti Demokarstke stranke, nije dobio spomenik u Beogradu. To neću i ne mogu da im oprostim. Sa druge strane, etički je neprihvatljivo da spomenik Zoranu Đinđiću podiže onaj koji je gvoorio da se napio kada je čuo da je Zoran ubijen.

Pobjednici na „Vesićevom konkursu“ za spomenik Zoranu Đinđiću kažu da je važno podići spomenik, a ne moralisati o tome ko ga podiže. Šta vi kažete?

Kažem da je neprihvatljivo da spomenik podiže onaj ko je slavio smrt Zorana Đinđića. A pobednici? Naprosto, reč je o licemerima.