Prenosimo intervju sa Zoranom Živkoviće, predsednikom Nove stranke, za magazin Nova ekonomija.
Razgovor vodila Tamara NikÄević.
Sudeći po rezultatima nedavno zavrÅ¡enih izbora za SkupÅ¡tinu grada Beograda, izgleda da je narodni heroj Jugoslavije, akademik i publicista Vladimir Dedijer, imao pravo kada je, krajem Å¡ezdesetih godina proÅ¡loga vijeka, odgovarajući na pitanje legendarne novinarke londonskog Tajmsa, gospoÄ‘e Dese Trevisan, hoće li u SFRJ konaÄno biti organizovani viÅ¡estranaÄki izbori, kazao da jugoslovenskim narodima nikad nije ni bilo mnogo stalo do viÅ¡epartizma.Â
„Mi nećemo pluralizam, kako ne razumete?!", Äudio se Dedijer. „Nama je nekomforno to stalno preletanje iz opozicije u stranku na vlasti. Ovako, jedna partija… Å to je sigurno, sigurno je!"Â
U to vrijeme „jedna partija" bila je Savez komunista Jugoslavije (SKJ); danas je to Srpska napredna stranka (SNS) Aleksandra VuÄića, koja je na izborima u Beogradu osvojila Äak Äetrdeset i pet procenata glasova graÄ‘ana izaÅ¡lih na biraliÅ¡ta.Â
„U Srbiji danas postoji viÅ¡e od stotinu registrovanih stranaka, tako da, makar formalno, ne možemo govoriti o jednopartijskom sistemu. Istovremeno, sudeći po dominaciji i uticaju jedne stranke, odnosno jednog Äoveka, ovo zaista liÄi na jednopatizam", kaže predsjednik Nove stranke Zoran Živković. „Za razliku od opozicije, Aleksandar VuÄić je i za beogradske izbore uspeo da sve svoje biraÄe izvede na biraliÅ¡ta."Â
Zašto to vama nije uspjelo?
Prvo, od poÄetka viÅ¡estranaÄja, Srbija je podeljena na dve grupe: na liberalnu i na konzervativnu. Ne verujem da onaj ko je devedesetih godina glasao za Demokratsku stranku danas podržava Aleksandra VuÄića...
Ne vjerujete?! A Goran Vesić, Nebojša Krstić…
Da, da, imate pravo… Ti preletaÄi ipak su malobrojni. Isto tako, verujem da je veoma malo nekadaÅ¡njih glasaÄa Slobodana MiloÅ¡evića i Vojislava Å eÅ¡elja koji danas podržavaju DS. Ako smo, dakle, decenijama ukopani u iste rovove – a jesmo – pitanje svih izbora je ko će uspeti da izvede viÅ¡e glasaÄa na biraliÅ¡ta. Ko ih izvede viÅ¡e, taj je pobednik.
Pitala sam vas zaÅ¡to opozicija ne uspijeva da izvede dovoljan broj biraÄa i da tako pobijedi stranku predsjednika VuÄića.
OÄito da opozicija radi loÅ¡e, tj. da joj ne polazi za rukom da u dovoljnoj meri motiviÅ¡e svoje glasaÄe. DoduÅ¡e, naÅ¡e politiÄko delovanje ozbiljno otežava Äinjenica da nam je, ukidanjem prava na objektivno informisanje javnosti, uskraćena mogućnost da javno iznesemo svoj program, svoje planove i stavove koje zastupamo. Kontrolisani mediji neprekidno vode najprimitivniju, najbrutalniju kampanju protiv opozicije i njenih lidera. Neki će reći – da, ali tako je bilo i devedesetih. Nije!
Kako nije?
Prvo, devedesetih su graÄ‘ani imali dobro miÅ¡ljenje o opoziciji; verovali su nam uprkos režimskoj propagandi. U meÄ‘uvremenu, napravljene su mnoge greÅ¡ke, povuÄeni su brojni pogreÅ¡ni potezi; neki od tadaÅ¡njih opozicionih politiÄara uÅ¡li su Äak i u kriminal… Kada na sve dodate hajku koju VuÄićeva vlast konstantno vodi protiv nas i kada onda Äujete „argument" – ma, svi su isti, dobijate rezultat koji smo dobili 4. marta 2018. Nije tajna da se u druÅ¡tvu oseća opravdana apatija, beznadežnost. Ljudi misle da njihov glas ne može niÅ¡ta da promeni. A može! Na kraju, moram da kažem i to da se bojim da se iza odluke o bojkotu glasanja krije i izvesna neodgovornost graÄ‘ana, koji oÄito veruju da na taj naÄin kažnjavaju VuÄića, Äilasa, mene… Ne, oni tako kažnjavaju sebe; ne utiÄu na naÅ¡u, već na svoju sudbinu i na sudbinu svoje dece.Â
Mislite da sve Å¡to ste rekli u dovoljnoj mjeri objaÅ¡njava poražavajuću Äinjenicu da je koalicija stranaka koje predvode bivÅ¡i predsjednik Srbije u dva mandata, nekadaÅ¡nji premijer, kao i bivÅ¡i ministar odbrane, u Beogradu osvojila svega 2,2 procenta podrÅ¡ke?
Taj rezultat je zaista teÅ¡ko objasniti. LiÄno, nisam mogao ni da pretpostavim da će u Beogradu naÅ¡a koalicija ostati ispod cenzusa. Pre izbora smo razgovarali, pokuÅ¡ali da predvidimo rezultate i dobro se sećam da sam rekao da bi za naÅ¡ politiÄki savez sve ispod deset procenata bilo loÅ¡e i neoÄekivano. A opet… Možda ljudi nisu mogli da razumeju neÅ¡to Å¡to je u neku ruku zaista delovalo nespojivo.
Å ta to?
Recimo, koalicija u kojoj smo zajedno Boris Tadić i ja. S druge strane, Äinjenica je da su beogradski izbori predstavljeni kao svojevrsni referendum, na kojem se zapravo biralo izmeÄ‘u dva kandidata: vuÄića i Äilasa. Hajde da glasamo za onoga ko ima viÅ¡e Å¡anse, rezonovali su opozicioni biraÄi. U toj atmosferi je Dragan Äilas uspeo da se predstavi kao jedina prava alternativa VuÄiću.
Uzgred, moram da priznam da, ma koliko se trudio, ne mogu da obajsnim rezultat Aleksandra Å apića. Å apić je odliÄan sportista, pristojan Äovek, ali – za Å¡ta se taÄno on zalaže? Å ta želi, kakav to Beograd? Koju politiku taj Äovek zastupa, kakvu ideologiju, koje politiÄke ciljeve? Nažalost, ta su pitanja ostala bez odgovora.
Da, ali je Šapić ipak osvojio desetak procenata podrške.
O tome vam i govorim.
Jeste li pogrijeÅ¡ili kada ste odluÄili da na izbore izaÄ‘ete u nekoliko kolona?
Niko nije ni nudio jednu kolonu.
Kako da nije?! Dragan Äilas kaže da se o tome razgovaralo.
Demokratska stranka i Nova stranka na takve razgovore nisu bile pozvane. Ali, da odgovorim na vaÅ¡e prethodno pitanje. OÄito smo pogreÅ¡ili kada smo procenili da će barem dve ili tri opozicione liste same preći cenzus i da ćemo, nakon toga, u odnosu na izborne rezultate, moći da napravimo postizbornu koaliciju. Dve su najveće žrtve te loÅ¡e procene: naÅ¡a koalicija i koalicija Dveri i Dosta je bilo.
Rukovodstvo DS-a je, ubrzo nakon beogradskih izbora, podnijelo ostavku. Vi ne razmišljate o ostavci?
Ne. Tim pre Å¡to za ovako loÅ¡ rezultat ne vidim preterano veliku odgovornost ni Nove stranke, ni svoju. Odluku da uÄ‘emo u predizbornu koaliciju doneli smo demokratski i kolektivno. UÄešće u kampanji svih naÅ¡ih kandidata, posebno Vesne Rakić – Vodinelić, bilo je izuzetno i u tom smislu nemamo Äega da se stidimo. Ipak, ne bežim od pitanja liÄne odgovornosti; ono je otvoreno. O tome se, ako i uvek, može raspravljati na organima stranke, ali ne tako Å¡to će se praviti cirkus. Nova stranka nije zavrÅ¡ila posao zbog kojeg je formirana: zajedno sa ostalim istinskim opozicionim partijama nismo smenili „light“ radikale i svako olako odustajanje od zacrtanog cilja ovu vlast ne ostavlja na mestu na kojem je.
Da li bi Å¡iri opozicioni savez, koji se najavljuje, mogao doprinijeti ostvarenju tog cilja?
Naravno. Ukrupnjavanje opozicije, i to u formi koja bi bila viÅ¡e od koalicije, manje od potpunog ujedinjenja stranaka, u ovom bi momentu okupilo postojeći demokratski i opozicioni potencijal, koji, ruku na srce, nije naroÄito veliki.
I vama se Äini da je predsjednik VuÄić nepobjediv?
Niko nije nepobediv. Uostalom, MiloÅ¡ević je novembra 1995, odmah nakon Dejtona, u oÄima meÄ‘unarodne zajednice tretiran kao „garant mira i stabilnosti na Balkanu“; ipak, koalicija Zajedno ga je 1996. pobedila na izborima u svim velikim gradovima u Srbiji. Isto tako, nakon NATO bombardovanja SRJ 1999, MiloÅ¡evićev rejting je, zahvaljujući homogenizaciji druÅ¡tva, ponovo porastao; godinu dana kasnije, „nepobedivi“ MiloÅ¡ević izgubio je predsedniÄke izbore.
Sudeći po rezultatima beogradskih izbora, graÄ‘ani oÄito i dalje podržavaju ovu vlast, joÅ¡ veruju u laži i obmane VuÄićevog režima. Å to ne Äudi, budući da, ponavljam, živimo u druÅ¡tvu bez slobodnih medija i sa zloupotrebama svake vrste. Drugi je problem to Å¡to, takvi kakvi smo, danas manje liÄimo na ozbiljnu alternativu VuÄiću nego Å¡to smo te 1999. liÄili na ozbiljnu alternativu Slobodanu MiloÅ¡eviću.
Predsjednik VuÄić kaže da izbora neće biti do 2020. godine. Vjerujete li mu?
Naravno da mu ne verujem. ZaÅ¡to? Zato Å¡to se zna da VuÄi laže Äim otvori usta. Bez obzira na to, naÅ¡ zadatak je da se za izbore pripremimo kao da će oni biti održani krajem godine. Zar nije straÅ¡no toliku moć dati u ruke Äoveku sa izraženom ne samo politiÄkom, nego i sa, kako tvrde struÄna lica koja ga okružuju, veoma jasnom psihijatrijskom dijagnozom?
ÄŒekajte! Ko to tvrdi?
Psihijatri ili psiholozi koji su bili ili koji su danas deo VuÄićeve vlasti. Dakle, VuÄić je glavna prepreka normalizaciji druÅ¡tva. Naravno, nije bilo sjajno ni pre njega, ali ovo Å¡to živimo, ovo je Srbija devedesetih. Ceo sistem je blokiran: Ustavni sud, Vrhovni sud, tužioci, mediji... Sve zavisi od VuÄićevog trenutnog raspoloženja i volje. On je mera stvari. On je od parlamenta napravio cirkus u kojem pet ili Å¡est klovnova, za velike plate, imaju zadatak da sve obesmisle. Tokom skupÅ¡tinskih zasedanja, posebno dok govori neko od nas, poslanici vladajuće koalicije doslovce arlauÄu, laju, vriÅ¡te, vreÄ‘aju, prete, prave cirkus, daju amandmane na predloge Vlade samo da bi nama iz opozicije uskratili i to malo vremena predviÄ‘enog za komentare... Znate, Kaligula je konja uveo u parlament; VuÄić je uveo celu ergelu. Ja te ljude ne vreÄ‘am; oni se zaista tako i ponaÅ¡aju. Zbog Äega će, ali ne samo zbog toga, jednog dana odgovarati.
Kako će odgovarati?
Smena VuÄića podrazumeva i pokretanje kriviÄnih postupaka protiv njega i njegovih saradnika.
Kada ste govorili o povratku u devedesete...
Nedavno je u nekom Ä‘ubretu od nedeljnika objavljen intervju sa Äovekom koji je bio prijatelj Zorana ÄinÄ‘ića i koji danas o njemu iznosi najgoavnije, najsramnije laži, optužujući ga za sve i svaÅ¡ta. ZaÅ¡to je, dakle, oskoba koja dolazi iz takvog miljea dobila prostor u svim VuÄićevim medijima, koji je onda iskoristila za to da svog navodnog prijatelja, Zorana ÄinÄ‘ića, razvlaÄila po blatu „istinama“ koje su lako proverljive? Uzgred, kao filozof i radoznao Äovek, Zoran je voleo da ponekad preÄ‘e granicu; zato se povremeno viÄ‘ao i sa ljudima koji, po prirodi stvari, nisu mogli biti njegovo druÅ¡tvo.
Videli ste da se poslednjih dana govori da će Vlada Srbije, blagodareći VuÄićevoj humanosti i velikom srcu, donirati Äak 13 miliona dinara za postavljanje spomenika Zoranu ÄinÄ‘iću u Beogradu. Samo da se zna: tih famoznih 13 miliona, svega je desetak procenata viÅ¡e od vrednosti beogradske jelke; reÄ je, najzad, o dvostruko manjem iznosu od honorara koji je dobio pevaÄ-narkoman za doÄek ove Novegodine. ZaÅ¡to su BeograÄ‘ani to prihvatili, zaÅ¡to su na sve to pristali, nikada neću razumeti. Neko se gadi Zorana Živkovića, kaže – neću glasati za njega, on je „bunda“, „vinograd“, Å¡to opet razumem, bez obzira na to Å¡to je reÄ o izmiÅ¡ljotinama. Uostalom, loÅ¡ glas se daleko Äuje, zar ne... MeÄ‘utim, pored Zorana Živkovića, imali ste pet, Å¡est drugih opozicionih opcija, a opet niste galsali ni za jednu. ZaÅ¡to, pobogu?! Zato Å¡to ne želite da glasate za „manje zlo“?! Stvarno?! Gledano filozofski, to obrazloženje veoma lepo zvuÄi; istovremeno, ono u stvarnosti nema nikakvog osnova. Uostalom, ko to od nas ima privilegiju da ne mora u životu da pravi kompromis? Izvinite, svi gotovo uvek biramo manje zlo! Ako neko sedi kod kuće i Äeka da se pojavi kandidat pametan kao Aristotel, lep kao Apolon, jak i hrabar kao Ahilej, Å¡armantan kao Džordž Kluni... Da ih odmah razuverim: takav se neće pojaviti, takvoga nema.
Ove godine je obilježeno petnaest godina od ubistva Zorana ÄinÄ‘ića. Jeste li oÄekivali da se, recimo, mural sa ÄinÄ‘ićevim likom na beogradskom Filozofskom fakultetu, dan nakon Å¡to je postavljen, prefarba i oskrnavi?
Jesam. Kod VuÄića, kod njegovog užeg i Å¡ireg okruženja, kao i kod onih u javnom životu koji pred predsednikom Srbije „lako kleknu“, prepoznajem strah od mrtvog Zorana. Otuda ti napadi na njega; otuda skrnavljenja, laži, haranga koju kreiraju VuÄićevi mediji, njegovi saradnici, podzemlje i polusvet.
Naravno, nedopustivo je i neoprostivo to Å¡to Zoran ÄinÄ‘ić, tokom vlasti Demokarstke stranke, nije dobio spomenik u Beogradu. To neću i ne mogu da im oprostim. Sa druge strane, etiÄki je neprihvatljivo da spomenik Zoranu ÄinÄ‘iću podiže onaj koji je gvoorio da se napio kada je Äuo da je Zoran ubijen.
Pobjednici na „Vesićevom konkursu“ za spomenik Zoranu ÄinÄ‘iću kažu da je važno podići spomenik, a ne moralisati o tome ko ga podiže. Å ta vi kažete?
Kažem da je neprihvatljivo da spomenik podiže onaj ko je slavio smrt Zorana ÄinÄ‘ića. A pobednici? Naprosto, reÄ je o licemerima.
Leave a Reply