Nakon pročitane kolumne gospodina Zorana Janića, prevodioca i esejiste, objavljene u dnevnom listu Politika 18. septembra, pod naslovom "Prazne pretnje lustracijom", kao neko koje direktno pomenut i na izvestan način i optužen, osetio sam potrebu i dužnost da autoru teksta, čitaocima, ali i svim građanima Srbije iznesem pravu istinu, zasnovanu na činjenicama.

Ne želeći da verujem da iza Janićeve tvrdnje da je Vlada, na čije čelo sam došao pod nesrećnim okolnostima, nakon ubistva prvog demokratski ubijenog premijera Srbije, "opstruisala sprovođenje Zakona o lustraciji", stoji loša namera, već samo puka neinformisanost, smatram da domaća javnost treba da zna i pamti pravi razvoj događaja. Naime, mnogi nažalost zaboravljaju da sam upravo ja, kao tadašnji premijer, stavio potpis na odobrenje Predloga Zakona o lustraciji 2003. godine. On je potom poslat u Parlament i usvojen sa rokom važenja od 10 godina, nakon čega je formirana i Komisija za njegovo sprovođenje. I to je bio jedini pravi osnov za lustraciju, koja ne predstavlja nikakvo krivično gonjenje, već eliminaciju iz javnog i političkog života onih ljudi koji su se ogrešili o čast, etiku, pa i pojedine zakone tokom 90-tih godina. Ali 10 narednih godina nije započet ni jedan jedini postupak. 

Podsećam da je lustracija sprovedena u celoj Istočnoj Evropi, te negde još uvek traje, što je dobro. Jedan od primera je i Bugarska, gde su smenjivani čak i episkopi Bugarske pravoslavne crkve, jer su sarađivali sa raznim službama, a kamoli državni činovnici, zaposleni u pravosuđu, policiji, u državnom vrhu... Ponavljam, dakle, da je isti zakon donet i u Srbiji 2003. godine, mojim potpisom, ali izvesni "mangupi iz naših redova”, koji su potom nasledili vlast, nisu sproveli niti jedan jedini postupak, te je samim tim optužba autora pomenutog teksta, da sam ja "jedan od onih koji su prazno pretili lustracijom", u najmanju ruku rečeno besmislena i uvredljiva. I danas sam uveren, da je tada sprovedeno barem 50 odsto onoga što je moralo biti sprovedeno, danas ne bi postojala ni teorijska šansa da, ne na vlasti, nego ni na biračkim mestima, imamo ni Aleksandra Vučića, ni Tomislava Nikolića, ni Ivicu Dačića, ni Aleksandra Vulina, kao ni mnoge druge odgovorne za uništenje ove države u 90-tim godinama. Ali nažalost, oni koji su nasledili Vladu Zorana Đinđića, koju sam ja vodio do marta 2004. godine, nisu završili svoj posao. Iz kojih motiva, nije moje da sudim. 

Ipak, i to je još jedan od razloga zašto je novi Zakon o lustraciji neophodan, isto kao što je neophodna nova borba protiv kriminala i korupcije, koju simbolično nazivam "Sabljom 2", jer je najgori talog ovog društva ponovo isplivao na vrh. Tokom prve Sablje, profesionalci, gde ne govorim o političarima, već ljudima iz policije, BIA, tužilaštva, pravosuđa, slobodno su radili svoj posao, i niko, pogotovo ne neko iz politike, nije smeo da ih ometa. I to mora da se ponovi.

Zato smatram da je dužnost svih nas, i nas koji se bavimo politikom, i onih koji pišu za medije, ali i čitaju tekstove poput ovih, da se zajedno izborimo za to. I da nikada više ne dozvolimo da bilo ko, kako to poštovani gospodin Janić pominje, "opstruiše" pravdu, ali ni da protok vreme iskrivi i učini da zaboravimo istorijske činjenice i ciljeve nečijeg rada. Na svoj rad, napore, ali i rezultate, oduvek sam bio i ostajem ponosan.

Zoran Živković, predsednik Nove stranke