U nastavku pročitajte intervju sa predsednikom NOVE stranke Zoranom Živkovićem za "Slobodnu Bosnu".

Zoran Živković, bivši premijer Srbije, poslanik u Skupštini Srbije i predsjednik Nove stranke, za Slobodnu Bosnu govori o razlozima zbog kojih Vučić ne želi da prihvati rezoluciju o Srebrenici, hapšenju Nasera Orića, odlasku Vučića u Potočare i odnosu rukovodstva Srbije prema Miloradu Dodiku

Razgovarala MIRHA DEDIĆ

Rezolucija o Srebrenici koju je predložila Velika Britanija izazvala je burne reakcije srbijanskog rukovodstva. Premijer Aleksandar Vučić tvrdi da ona nije u interesu ni Srbije ni regiona jer ne doprinosi pomirenju već stvaranju novih tenzija.

Situacija u Savjetu bezbjednosti UN-a znatno se iskomplikovala i nije jasno kakva će biti sudbina britanskog nacrta rezolucije o Srebrenici nakon što je Rusija podnijela prijedlog kontrarezolucije. Paralelno sa prijedlogom ruske kontrarezolucije o Bosni i Hercegovini, Beograd će na adrese 15 članica Savjeta bezbjednosti poslati novo pismo sa porukom da britanska inicijativa nije prihvatljiva za Srbiju.

Zoran Živković, bivši premijer Srbije, u razgovoru za naš list kaže da Srbija nema niti jedan razlog zbog kojeg treba da odbije britanski nacrt rezolucije.

Gospodine Živkoviću, kako komentarišete odluku Srbije da izričito odbije tekst engleske rezolucije?

- Rezolucija je predložena povodom obeležavanja 20 godina genocida u Srebrenici, koji je dokazan na suÄ‘enju u Hagu generalu Radislavu Krstiću, Ljubišu Beari i u još nekoliko predmeta. Dakle, sudski je dokazan genocid u Srebrenici i tu nema nikakve dileme. Rezolucija koja se predlaže Savetu bezbednosti i EU je legitimni akt. Iz teksta koji je dostupan javnosti ja ne vidim ništa sporno za Srbiju, ali ne vidim ni ništa epohalno što bi moglo da promeni prošlost. I po toj rezoluciji jasno je da je u Srebrenici počinjen genocid. Srbija nije ni u toj rezoluciji ni u sudskim presudama osuÄ‘ena, nego su osuÄ‘eni pojedinci. Generalno, Srbija i Srbi kao narod, po mom mišljenju, nemaju čega da se plaše s tom rezolucijom.

Zbog čega je Beograd pokrenuo inicijativu o ruskoj kontrarezoluciji i zbog čega je u Srbiji napravljena atmosefera da je prihvatanje britanske rezolucije jednako nacionalnoj izdaji?

- To je još jedna posledica demagoškog politikanstva i licemerja  srpskih vlasti. Ni Vučić ni Nikolić ni Dačić nisu iskreni proevropljani, njima je još uvek daleko bliži epski mit o majčici Rusiji. TakoÄ‘e, oni nastavljaju politiku progona veštica, odnosno izdajnika, a to su svi oni koji su im se suprotstavljali devedesetih godina prošlog veka i oni koji im se danas suprotstavljaju. Njihova je procena da je šovinizam i dalje bolja ponuda srpskim biračima od doslednosti, tolerancije i demokratije. Ja sam uveren da se duboko varaju.

Srbija je istovremeno aktivirala potjernicu protiv Nasera Orića i iz ladica izvadila dokaze za krivična djela za koja je on već procesuiran u Haškom tribunalu?

- Srpsko tužilaštvo je po saznanjima i po nekim dokazima mislilo da ima osnova  da se pokrene optužnica. To tužilaštvo je osnovano u vreme kada sam ja bio premijer Srbije i u izboru tužioca Vladimira Vukčevića ja sam posredno učestvovao. Da li neka optužnica garantuje da je neko kriv? Naravno da ne. Za to postoje sudovi koji bi trebalo da sude profesionalno, bez političkih pritisaka. Ukoliko se sudi na adekvatan način, onda postoji velika mogućnost da se utvrdi realno postojanje ili nepostojanje krivice.

Sve je manje razloga da vjerujemo Sudu za ratne zločine Srbije s obzirom da je donio nekoliko krajnje sumnjivih oslobađajućih presuda već presuđenim ratnim zločincima?

- Slažem se sa vama. Koliko imam poverenja u Tužilaštvo za ratne zločine, toliko nemam poverenja u srpski Sud za ratne zločine. Posebno u poslednjih nekoliko godina. Oni su odbili da prihvate kao dovoljne i osuÄ‘ujuće dokaze koji su bili očigledni i laiku, a kamoli pravnim ekspertima. Srpski sud za ratne zločine je daleko ispod nivoa koje ima Tužilaštvo.

Da li političari koji su trenutno na vlasti u Srbiji imaju uticaj na Sud za ratne zločine?

- Taj politički pritisak nikada nije vidljiv i transparentan, ali je sigurno da tu ima neke veze, pa makar ona bila i posredna. U Srbiji su danas na vlasti ljudi koji su vladali '90-ih godina. Tada ni Vučić i Dačić nisu nareÄ‘ivali bilo kakve ratne zločine, ali su bili deo političke elite koja je aktivirala balkansko bure baruta i sigurno imaju političku krivicu za ono što se dešavalo.

Prije nekoliko godina imali smo potjernice iz Srbije za generalom Jovanom Divjakom i ratnim članom Predsjedništva BiH Ejupom Ganićem. Da li Vam je poznato, koji su to centri moći iz kojih se često fabrikuju potjere ove vrste. Da li su to vojni, civilni, akademski ili neki drugi centri i da li imaju veze sa politikom koja se vodila devedesetih?

- Sigurno je da postoji uticaj pojedinih vojnih i policijskih bezbednosnih službi zbog pokušaja da se zaštite pojedinaca koji su učestvovali u tim ratnim zločinima, a koji su bili pripadnici jedne ili druge službe. A to je posledica toga što nisu do kraja otvoreni dosijei tajnih službi iz '90-ih, a pre svega što nije sproveden Zakon o lustraciji. Taj zakon je donet u vreme kada sam ja bio premijer sa rokom trajanja od deset godina, ali su ga različite vlasti u tih 10 godina, neke kvazidemokratske i ove sada patriotske ili kvazipatriotske, odbijale da sprovode. Taj zakon nikada nije sproveden zbog opstrukcija vlasti. To je ono što je Srbiji potrebno i zbog odnosa sa susedima u regionu, ali i pre svega zbog same Srbije i njenih graÄ‘ana.

Premijer Aleksandar Vučić bio je dva puta u zvaničnoj posjeti Sarajevu nakon čega se stekao utisak da se njegov odnos prema BiH i Bošnjacima u velikoj mjeri promijenio u odnosu na  '90-te. Na "Sarajevo Business Forumu" dogovorena je i zajednička sjednica Vlade Srbije i Vijeća ministara BiH na kojoj bi trebali biti potpisani brojni sporazumi u različitim oblastima. MeÄ‘utim, nakon odbijanja usvajanja rezolucije u BiH se počelo sumnjati u njegove dobre namjere, naročito nakon konferencije za štampu na kojoj je rekao kako je Orić vadio oči živim Srbima, što je podsjetilo na njegovu ratnohuškačku retoriku iz devedesetih?

- Vi iz Bosne i Hercegovine Vučića i njegove konferencije za štampu gledate uglavnom kada se tiču BiH. Mi u Srbiji, nažalost, moramo da ih gledamo uvek. Napadi njegovog tako čudnog ponašanja nisu retki. Ja politiku Aleksandra Vučića zovem politikom na nervnoj bazi, a njegovu spoljnu politiku zovem politikom muve bez glave. To je smešno kada se kaže, ali to, nažalost, izaziva tragične posledice. Pre svega po nas koji živimo u Srbiji,  a naravno da  se to reflektuje i na region. Bilo bi jako dobro da je Vučić potpuno promenio svoju politiku, svoj sistem vrednosti, svoj način razumevanja onoga što se dešavalo '90-ih. Ali da je to učinio iskreno. MeÄ‘utim ni tada ne bi bio neko kome bih ja dao pravo da Srbiju vodi napred. Znači, to što se neko pokaje, iskreno ili neiskreno, ne znači da je time svoju krivicu iz prošlosti poništio. Ja Aleksandru Vučiću ne verujem ni jednu reč. On je dugo  u srpkoj politici i imao je pretrčavanja sa jedne na drugu stranu i pokušaja da se prikaže u drugom svetlu. Ja volim Srbiju i upravo zbog toga mislim da takvi ljudi ne treba da je predstavljaju na bilo kom nivou.

Zbog čega je, po Vašem mišljenju, tekst rezolucije sporan za Srbiju kada se ni u jednom poglavlju ne spominje odgovornost Srbije za genocid u Srebrenici, niti je za Srbiju ona po bilo čemu obavezujuća?

- Srpska vlast poslala je  pismo Savetu bezbednosti u kojem kažu da ne rezameju ni smisao ni cilj rezolucije. I da je to tačno, ne smete to da napišete nego da se potrudite da je razumete, a da onda zauzmete stav. To je posledica dnevne politike. Spoljna politika se ovde vodi zbog potrebe unutrašnje politike. Moj stav je da ta rezolucija ne može da smeta Srbiji upravo zbog toga što se u njoj nigde ne pominje osuda Srbije ili bilo kakva obaveza Srbije. Njeno prihvatanje značilo bi stav graÄ‘ana Srbije da nisu bili za genocid u Srebrenici. Sigurno je da ogromna većina graÄ‘ana srbije nije bila za takvu politiku ili bilo kakav genocid. tako da ta rezolucija Srbiji ne može ni po čemu da smeta. Naprotiv.

Zbog čega Srbija i nakon dvadeset godina ne može da se suoči sa prošlošÄ‡u?

- Zato što su ljudi koji se nalaze na mestu predsednika, na mestu premijera, na mestu ministra inostranih poslova i na mestu predsednika Skupštine Srbije, jedna politička opcija koja ja zagovarala i aktivno radila na političkom projektu koji se zvao Velika Srbija, a posledice tog političkog projekta su stotine hiljada žrtava po celom regionu i u Srbiji. Ja ne delim žrtve po nacionalnosti, ali samo hoću da kažem da je Srbija propatila od tog režima. Žrtve u Hrvatskoj, BiH, Kosovu, pa i Sloveniji, ali i žrtve u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Novom Pazaru, posledica su politike '90-tih u kojima su vrlo aktivno učestvovali Milošević i TuÄ‘man, na kojima je najveća krivica za ono što nam se dogodilo.

Do kada će ratna prošlost opterećivati odnose dvije zemlje i koliko će, po Vašoj procjeni, biti potrebno vremena da se u Srbiji pojavi neko ko će radi bolje budućnosti i Srbije i BiH biti u stanju suočiti se s činjenicom da je u Srebrenici počinjen genocid, a ne da broji koliko se puta genocid spominje u britanskoj rezoluciji?

- Važno je da to suočavanje sa istinom mora da bude rasterećeno od dnevne politike. Naravno da svi nosimo rane iz prošlosti, kao narodi i kao države, mnogi kao pojedinci zbog gubitaka svojih najbližih. Uticaj dnevne politike, politikanstva i demagogije koji je prisutan na političkoj sceni svih država u regionu vrlo je intenzivan i neće dovesti do toga da te rane zacele. Naravno da niko na ovim prostorima neće da zaboravi prošlost, ali je sigurno da samo razumom možemo da kreiramo dobru budućnost za sve naše graÄ‘ane. Vrlo je važno da se o zločinima govori u udžbenicima. Ja u tome vidim najkraći put ka suočavanju s istinom, a nakon toga svi Srbi, Bošnjaci, Hrvati i Albanci mogu da vide da oni ne nose nikavu ličnu, ni nacionalnu krivicu, nego da je to krivica jasno definisanih pojedinaca koji su imali preveliku moć i zloupotrebljavali tu moć na štetu svih oko sebe. Potrebna je jedna odgovorna politika aktuelnih vlasti u Srbiji, u BiH i Hrvatskoj koja neće koketirati ni sa četnicima, ni sa ustašama, ni sa balijama. To je moguće postići za nekoliko godina uz politiku antifašizma, politiku verske i nacionalne tolerancije. Prvi korak je da se osnuje jedna zajednička komisija ozbiljnih istoričara, koji će biti rasterećeni nacionalnih ili nacionalističkih predubeÄ‘enja i koji će napisati zajedničku istoriju ovih prostora od 1918. godine  kada smo počeli da živimo u zajedničkoj državi. Da vidimo šta se dešavalo od tada pa do 1990. godine kada nam se država raspala.

Da li poslije izjava datih u zadnjih sedam dana premijer Vučić uopšte treba da posjeti Potočare 11. jula?

- To bi bilo značajno i to bi trebalo da bude test iskrenosti. Po mom mišljenju on bi trebalo da dobije poziv iz Bosne i Hercegovine.

Na takve događaje niko, pa ni visoki zvaničnik se ne poziva.

- Ipak je to poseta jednog premijera. Ukoliko premijer ulazi u jednu zemlju sa diplomatskim pasošem, onda je ta poseta meÄ‘udržavnog protokola. Vučić zapravo treba da isposluje da bude pozvan, a onda da ode tamo otvorenog srca i kaže nekoliko rečenica koje će imati šansu da postanu istorijske. Njegova  formulacija je -  ja ću otići ako sam dobrodošao. Pa mora da izgradiš to da si dobrodošao. Ko želi da bude ozbiljan državnik nema prava da poteže dnevnopolitičku demagogiju, a sve punih usta razumevanja, tolerancije i evropejstva. To ne ide jedno s drugim.

Hapšenja Nasera Orića po potjernici Srbije bitno je poremetilo odnose BiH i Srbije. Kao posljedica toga otkazana je posjeta Tomislava Nikolića Sarajevu.  Da li je otkazivanje posjete Nikoliću bilo opravdano?

- Ako su ga pozvali, trebalo je da ga prime. Nije on uhapsio Nasera Orića. Ja ću sada da preÄ‘em granicu koja je uobičajena za jednog ozbiljnog političara i kažem ono što već godinama pričaju i oni koji rade u Haškom tribunalu i oni koji su tamo bili u pritvoru, a to je da je Orić osloboÄ‘en uz pomoć Slobodana Miloševića. Tako što je Milošević uticao na neke svedoke optužbe da promene svoj iskaz ili da od njega odustanu. A zašto je to uradio? Zato što je Orić bio deo njegovog obezbeÄ‘enja na početku devedesetih godina i to posebno zadužen za obezbeÄ‘enje njegovog sina. I tu ulazimo u jednu špansku seriju. No, bilo kako bilo, genocid u Srebrenici je počinjen. Presudio je to MeÄ‘unarodni sud za ratne zločine i MeÄ‘unarodni sud pravde u Hagu i to niko ne može da ospori.

DVOSTRUKE IGRE RUKOVODSTVA RS-a I SRBIJE

Milorad Dodik, predsjednik RS-a, takoÄ‘e je protiv rezolucije o Srebrenici. On već godinama zagovara referendum i otcjepljenje Republike Srpske, da li za takve stavove dobija i podršku aktuelnog rukovodstva Srbije?

- Kada je Republika Srpska potrebna srpskim politikantima u Beogradu, onda je Milorad Dodik svakodnevni i rado viÄ‘en gost Beograda. Kada dobiju upozorenje iz Brisela, onda se pravi distanca prema Dodiku. S druge strane, i Dodik zbog svojih političkih potreba  u Republici Srpskoj igra igru s njima kad mu šta odgovara. Tako da je njihov odnos krajnje neiskren. Mislim da je to posledica nezrelog rukovodstva koje ima i Republika Srpska i Srbija u ovom trenutku. 

Kako komentarišete postavljanje spomenika Gavrilu Principu u centru Beograda koji je poklon Milorada Dodika srpkoj prijestolnici i čitavoj ceremoniji koju su pratili članovi dviju Vlada?

- Nemam razumevanje za podizanje spomenika nekome ko je izvršio atentat, bez obzira na tadašnje političko stanje i motive. Ako dinastija KaraÄ‘orÄ‘ević, Tito i Milošević nisu spomenik Principu smatrali  potrebnim, teško je naći razlog da do toga doÄ‘e 2015. godine. Politički, ali i umetnički i esteski, ta figura ne donosi ništa Beogradu. Sramota je što glavni grad Srbije još uvek nema spomenik dr Zoranu ĐinÄ‘iću, iako ga je još pre devet godina napravio moj prijatelj, akademski vajar Boban Ilić iz ÄŒikaga. Organizovao sam transport spomenika iz USA i bio spreman da pomognem oko postavljanja, ali to se nije desilo do dana današnjeg. Spomenik je danas u prostorijama Nove stranke, a mesto mu je na nekom od gradskih trgova. Memorijalno obeležje i sećanje na ĐinÄ‘ića je mnogo potrebnije i primerenije Beogradu nego spomenik Principu.