Živković za Svedok: Dvadeset godina prođe, a zlo ostade

Živković za Svedok: Dvadeset godina prođe, a zlo ostade

U Srbiji je svaki dan istorijski bitan, ali je četvrti maj vazda bio posebno važan datum. Najviše ga pamtimo po tome što nas je tog dana 1980. napustio Broz, nakon punih 35 godina neograničene vlasti. Da od jednog zla ima veće, shvatili smo već za manje od jedne decenije. Desili su nam se Slobodan Milošević i njegovi verni julovsko - radikalski  trabanti. Oni su nam stvorili krvavo Kosovo, rat na prostorima bivše države, hiperinflaciju, sankcije, razaranje,  glad i beznađe. Stvoreni su ratnohuškački mediji koji su narodu između restrikcija električne energije servirali tzv. patriotske sadržaje, prizore rata, jeftine pevaljke i pornografiju. Režimske novine žarile su i palile Srbijom i podstrekivale već ostrašćenu omladinu da gubi glave zbog tuđih bolesnih ideala.

Nekoliko meseci pre Dejtonskog sporazuma i zvaničnog završetka rata, na medijskoj sceni pojavio se Svedok, list koji je svedok svih političkih dešavanja već punih dvadeset godina. Imao je o čemu i da svedoči –  najpre, još pet godina istorije koju ne pamtimo samo po porodici Milošević. Pamtimo je i po Šešeljevom snu o Velikoj Srbiji, radikalu iz Bajčetine Tomislavu Nikoliću, ali i po političkim počecima Aleksandra Vučića. Te 1995. gledali smo ih kako haraju Srbijom i okolinom u džipovima koji su na haubama, umesto brenda vozila, imali figure lobanja sa šlemovima...

Bili su aktivni i za skupštinskom govornicom. Pored niza šovinističkih i ratnohuškačkih govora, iz opusa Aleksandra Vučića izdvojila se čuvena rečenica – „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana.“ Drugi Šešeljev tragični junak bio je i ostao Tomislav Nikolić. Svojim izjavama o „odlasku u rat“ načeo je temu komplikovanih, ali neraskidivo bliskih odnosa između socijalista i radikala. Tako je u godinu dana izjavljivao da je „u rat pošao jer ga je Milošević pozvao“, da bi nedugo zatim objasnio kako su radikali učili socijaliste partiotizmu i ratovanju. I kao što su u mnogim lošim brakovima izgovor deca, tako su neraskidive veze između radikala i socijalista bili zločini, kriminal i interesi.

Bilo je to vreme kada se kralo na izborima više nego posle izbora. Građanima Srbije preostalo je da pravdu traže na ulicama. Ponosan sam što sam stajao ispred tridesetak hiljada Nišlijki i Nišlija, od novembra 1996. do februara 1997. Svakog dana. Pištaljke su bile najjače i najefikasnije oružje protiv režima. Miloševićeva vlada priznala je pobedu opozicije okupljene oko koalicije Zajedno u mnogim gradovima Srbije. Ali, kao što to i danas biva, politička prostitucija usporila je promene.

Radikali su i dalje bili bitan faktor na političkoj sceni Srbije. Tada mlađani Vučić po prvi put u životu osetio je da je - sila. Ostaće upamćen kao ministar koji je 1998. doneo Zakon o informisanju kojim se kršilo Ustavom zagarantovano pravo na slobodu mišljenja, govora i javne reči. Prvo su ubijani mediji, zatim i novinari. Slavko Ćuruvija, ubijen na kućnom pragu, postao je simbol brutalnosti režima. Sadašnji predsednik Srbije govorio je da mu zbog tog ubistva nije žao, a Vučić je putem svojih medija, još pre atentata na Ćuruviju, nagoveštavao odmazdu. Danas se ti isti ljudi licemerno bave „rasvetljavanjem“ ubistva novinara.

Želja za vlašću Slobodana Miloševića i ljudi kojima se okružio, bila je važnija od života svih građana Srbije. Dvadeset četvrtog marta 1999. počelo je bombardovanje. Dok je narod u strahu sklanjao decu u skloništa i podrume, Vučić i Nikolić su se useljavali u prostrane stanove u Beogradu koje im je obezbedilo „službovanje“. Sećam se tih dana, sirena, mojih Nišlija u strahu... Bio sam uz njih, ne zbog toga što me je obavezivala funkcija gradonačelnika, nego zato što sam bio i sam jedna od nekoliko miliona žrtava režima. Pitam se gde je tih dana bio sadašnji premijer Srbije... Možda je već tada, u nekom skloništu uz sveću, čitao Vebera.

Nakon velike izborne krađe septembra 2000, desio se 5. oktobar. Više desetina i stotina hiljada ljudi krenulo je ka Beogradu i pokazalo da Srbija ima hrabrosti, pameti i lepote...

Zoran Đinđić, vođa koalicije koju je činilo 18 stranaka, postao je premijer, a Srbija je dobila šansu da postane moderna evropska država. Nažalost, samo dve godine kasnije, san o uređenoj zemlji srušio je pucanj. U Zorana. Znao sam da više ništa neće biti isto, ali da će opet zavladati Miloševićevi i Šešeljevi omladinci – nisam očekivao ni u najgorim noćnim morama.

Demokratska stranka prepustila se tada političkim manekenima koji su „istorijskim pomirenjem“ sa socijalistima od Đinđićeve ideje da Srbija bude uređena zemlja napravili – Banana republiku. Tadić i Dačić 2008. potpisuju deklaraciju o pomirenju, a obojica duboko u sebi kriju tajnu o Banani.

Manekenskom politikom rehabilitovani su radikali na izborima 2012. To nije bio neželjeni sticaj okolnosti, bila je to kazna za sve koji su pod maskom demokrata vodili lične borbe zarad ličnih interesa, ali i za one koji su godinama ćutali. Kažnjavajući njih opravdano, narod je kaznio i sebe.

Asocijacije na naprednjačku vlast ostaće kupovina diploma, lažni magistri i doktori, neispunjena obećanja, helikopter, Asomacum, šizofreno ponašanje, Beograd na vodi, nepismeni poslanici, loši zakoni, poskupljenja, smanjene penzije i plate, ruinirano zdravstvo, lažne pobede, partokratija... A Vučiću nikad bolje. U svojim redovnim obraćanjima naciji, hvali se „uspesima“ uz napomenu da danas „opozicija živi u devedesetima“. I to je tačno. Ali ne samo opozicija, svi živimo u devedesetima. Zahvaljujući njemu i hordama presvučenih radikala. Deo „zasluga“ pripada i Dačiću, večitom petoparcu za političko potkusurivanje, ali i vojsci izgubljenih duša koje su dostojanstvo prodale za fotelje. Izbori koji se najavljuju idealna su prilika da ih zajedničkim snagama izvučemo iz fotelja i vratimo tamo gde pripadaju – na smetlište istorije. To je zadatak Nove stranke, ali i zadatak svih vas koji želite da Srbija napokon bude zemlja dostojna pametnih, vrednih i poštenih ljudi.

mm

Press služba

Ostavi komentar

Zatvori