- U nastavku pročitajte intervju sa predsednikom NOVE Zoranom Živkovićem za nedeljnik Vreme -

 

Kao dva politička antipoda, period u prvim godinama posle Petog oktobra i period koji obeležava nekoliko poslednjih godina u političkoj istoriji Srbije, razlikuju se po mnogo čemu, a pre svega odstupaju jedan od drugog po stepenu demokratije. Kako su se krupne odluke političkog sistema donosile onda, a kako se rešavaju danas, kako izgleda današnja struktura moći i kakav je odgovor opozicije u njoj, za "Vreme" govori Zoran Živković, predsednik Nove stranke i bivši premijer Vlade Srbije, izabran na tu funkciju odmah nakon ubistva Zorana Đinđića. Ostajući veran svom tonu, pre svega direktnom opisu stanja stvari, Živković kaže da i pored toga što se to nekima ne dopada, njegove ocene ostaju upamćene i kao iskrene i kao tačne.

"VREME": Nedavni prijem povodom inauguracije predsednika nazvali ste cirkusom, potom početak skupštinskog zasedanja farsom. Šta nas očekuje ove nedelje?

ZORAN ŽIVKOVIĆ: Sve je to jedna loša operetska predstava koju gledamo svaki dan, bilo da su to vanredne konferencije za štampu, koje su inače redovne, bilo da je to sednica vlade koja više liči na probu amaterskog pozorišta, bilo da je sednica parlamenta gde se skupštinska većina vrlo uspešno pravi glupom, neveštom, iznenađenom i gde pokazuje svoju bahatost. Za sam prijem, svečanost, neko je već rekao da je to kulturno-estetska matrica ove vlasti. Takvog događaja nema ni u Ustavu ni u zakonu, nema ni u tradiciji, to ovde niko nije radio. S jedne strane, imali smo preuveličavanje značaja tog događaja, kao i gostiju, a sa druge, mogli smo da vidimo estradno-vašarski saziv koji sigurno ne može da bude predstavljen kao veliki događaj i dokaz ugleda Srbije i Aleksandra Vučića u okruženju, regionu, svetu. Kažite mi jedno ime srpske kulture koje je tog dana bilo u SIV-u? Od tih 5000 ljudi međusobno su mogli samo da se prepoznaju botovi i članovi gradskih, opštinskih odbora SNS-a. Iz onoga što se moglo videti, nije bilo nijednog akademika, književnika, nijednog vrednog imena srpske kulture.

Šta nas čeka dalje? Čeka nas još jedna loša predstava, a to je izbor vlade, pri čemu je najvažnija tema to što je mandatarka žena i njena seksualna orijentacija, i da li to služi afirmisanju Srbije u svetu ili je to nešto loše. Naravno, ni jedno ni drugo nije toliko bitno, mene interesuje šta su kvaliteti te osobe, šta je to što nju kvalifikuje za taj posao. Prema svemu do sada, nova premijerka će samo biti malo neobičan poltron Aleksandra Vučića, u odnosu na obične poltrone koje smo do sada imali. Njena stručnost – u čemu? Šta je to ona radila? U poslednjih godinu dana, koliko je ministarka za lokalnu samoupravu i državnu upravu, ne vidim da se u toj oblasti nešto promenilo. U njenom prethodnom poslovnom životu postoji samo jedna činjenica za koju se zna, a to je afera sa vetrenjačama, sa vetroparkom, gde je bilo reketiranja i gde je ona sakrila pred nadležnim organima da je bilo ucene i traženja mita. Pre toga, kako je rekla, delila je flajere po Londonu. Ovde je London već postao novi Kumrovec. Tamo je Vučić radio u gvožđari, ona delila flajere, i sad valjda treba videti ko prodaje semenke na Ridžent stritu jer će i on sutra postati neko u ovoj zemlji.

Predsedništvo SNS-a, kako je rečeno, dalo je Vučiću slobodnu volju i odrešene ruke u izboru mandatara. Je li to uobičajena pojava kod nas, uostalom i sami ste bili izabrani za premijera u jednom trenutku?

Nije dobro poređenje, jer sam ja postao premijer usled nesrećnih okolnosti. Posle ubistva Đinđića na mesto premijera trebalo je da dođe njegov naslednik, da to bude drugi čovek najveće stranke u koaliciji, i to sam bio ja. Ta odluka je doneta istog dana kada se dogodilo ubistvo i mislim da ju je prvi izrekao Čanak. Međutim, naravno da smo imali predsedništvo koje je isto to odlučilo. I inače, najveći broj odluka, ne samo u koaliciji koja je bila velika i komplikovana kao što je DOS, nego i u samom DS-u, bio je donesen na osnovu činjenica i posle rasprave. Nikada Zoran Đinđić nije imao ovlašćenje da donosi odluke u ime predsedništva, a pritom je nekoliko desetina puta bio preglasan.

Ako imate stranku koja ima organe, i nemate spahiluk i spahiju koji ima sva prava, onda imate i predsedništvo. U suprotnom, za šta će vam predsedništvo?

Koliko je dobro da premijer bude izabran sa pozicije resornog ministra? U smislu autoriteta i kontrole nad ostalim ministrima. Opet se pozivam na vaše iskustvo jer ste na mesto premijera došli sa pozicije saveznog ministra policije.

Bajka o ekspertima na mestu premijera samo je bajka i ne postoji nigde. Svuda u svetu, premijeri su prvi ljudi ili prvi do prvog u stranci koja pobedi na izborima. Ljudi su i glasali za to, nisu glasali za nestranačke ličnosti. Uz sve poštovanje nestranačkih ličnosti, nevladinih organizacija, ovih ili onih seksualnih orijentacija – ljudi na izborima glasaju za političare.

Najvažnija činjenica kojom premijer mora da raspolaže jeste da je on politički autoritet. Naravno, uz sve prethodne uslove, pre svega da je normalan čovek. I zato predlažem lekarski pregled i za premijera i za članove vlade, što je Đinđić i uradio sa prvom vladom 2001. godine. Da biste imali politički autoritet, morate da imate i iskustvo u poslovima koji se tiču liderstva i poznavanje mehanizama na kojima funkcioniše država. I to se ne uči tako što ste osnivač prorežimskog NALED-a i što delite letke po Londonu, ili što ste deo korupcionaške afere vetropark ili pak što ste godinu dana u državnoj upravi, već morate da imate duže iskustvo.

Moje iskustvo sa mehanizmima rada državne uprave u trenutku kada sam izabran za premijera, ponavljam, nesrećnim slučajem nakon atentata na Zorana, bilo je veliko. Od januara 1997. do oktobra 2000. bio sam gradonačelnik Niša, drugog po veličini grada u Srbiji, i to opozicioni gradonačelnik. Od novembra 2000. do marta 2003. ministar unutrašnjih poslova savezne države, što je već minimum šest godina iskustva. Pored toga, od 1994. sam potpredsednik najveće stranke u koaliciji koja je tad, 2003, imala vlast, a od 1997. pa do trenutka kad postajem premijer bio sam zamenik predsednika stranke. S ponosom mogu da kažem, Zoran Đinđić nije imao drugog zamenika, uvek kad je imao zamenika to sam bio ja. To iskustvo je nemerljivo sa iskustvom sadašnje mandatarke.

Kako vi onda vidite buduće funkcionisanje vlade sa Anom Brnabić na čelu?

Mislim da će imati problem da joj se odazovu svi na sednicu vlade, verovatno će mahom da joj šalju zamenike i državne sekretare. Mislim da će imati nekoga ko će imati taj dodeljeni autoritet Vučića, nekog "žbira", "specijalca", možda će to da bude i Siniša Mali, koji će da ide od kabineta do kabineta, da zavrće uši i da ubeđuje neposlušne ministre, koji će naravno imati mnogo drugačiji odnos prema predsednici Vlade nego što su imali kada je na toj funkciji bio Vučić. Vučić je imao nesumnjiv politički autoritet kao premijer, s tim što ja sumnjam da bi prošao lekarski pregled koji bi ga kvalifikovao da bude član vlade, premijer ili predsednik, a on neka dokaže suprotno.

Druga stvar je još važnija: koji program Vlade će se sprovoditi? Da li se menja program koji je Vučić pre devet meseci izneo pred poslanike – u šest sati čitanja, bez izlaska na pauzu čak ni do toaleta u narednih 16 sati, te da li je taj istorijski ekspoze propao? Zašto se on sad menja? Evo, vidim, imamo dva nova ministarstva. Kako je moguće da Vučić pre devet meseci nije mogao da prepozna neophodnost ministarstava za zaštitu životne sredine i za evropske integracije? Zašto bi evropske integracije bile nešto različito od spoljne politike Srbije? U ovom trenutku jeste važno naglasiti važnost evropskih integracija kao opredeljenje, ali ne i kao posebno ministarstvo.

Međutim, broj ministarstava je proširen zbog namirivanja SPS-a, jer će navodno Vučić da sredi stanje u SPS-u tako što će navodno nezadovoljni Ružić koji izigrava kritičara režima, ali samo po estradnim novinama i u opštim mestima, da dobije neku zadovoljštinu. Time Vučić istovremeno slabi Dačića jer njegovom potencijalnom oponentu u partiji daje veći značaj. No, da se ja ne bavim time, to je njihova stvar, osim što sve to generalno nije dobro za građane Srbije. U Srbiji su penzionerima i dalje delom otete penzije, lekari specijalisti koji su pred penzijom ovde rade za 70.000 dinara, što je malo iznad prosečne plate o kojoj govori Vučić od nekih 500 evra, što je isto laž. Policajci koji treba da nas zaštite od kriminala mahom rade za nešto što je oko 300–320 evra. Prosvetni radnici kao da su kažnjeni zbog toga što treba da uče našu decu. Primera radi, navešću sledeće: od 5. oktobra 2000. do kraja 2003. plate prosvetnih radnika u Srbiji povećane su sedam i po puta. Bile su i dalje male, ali sedam i po puta povećane. A te male, nikakve plate mi smo bili nasledili od Vučića, Dačića, Vulina i njihovih patrona Mire, Voje, Slobe.

Imate li predstavu kako će da funkcioniše vlada u takozvanom eksperimentu, gde će Brnabić biti ekonomski, a Dačić politički premijer?

To je, kao prvo, protivzakonito. Osim toga, među članovima vlade svi su političari bez obzira na to da li su članovi stranaka ili nisu.

Da li će Dačić da donosi političke odluke kao politički premijer? Političke odluke o svemu donosiće Vučić, kao i sada. Dačić u ovom trenutku ima pravo da u Ministarstvu inostranih poslova zapošljava do određene kvote starlete iz SPS-a, ove što se fotkaju po klozetima i liftovima, i koje postaju savetnice, saradnice ne znam čega, a za sve ostalo mora da sedne na kanabe, da sačeka pola sata da Vučić reši neku svetsku krizu i da onda dobije trenutni odgovor šta treba da se radi. Da nije tako, ja bih pitao Dačića šta je sa Libijom: troje mrtvih u poslednje dve godine, dvoje saradnika i ambasador? Zašto i dalje imamo ambasade gde ih niko iz Evrope nema, zašto mi ljude tamo držimo kao taoce, kao žrtve, koji su to veliki poslovi koje imamo u tim državama? Mi nemamo pojma o tome, to je sve "koferče", isto što i Lazarević koji će ući u zastarenje, isto kao i Subotić, Karić i još mnogi, jer navodno ne može sud da ih nađe. A evo ih na cirkusu povodom inauguracije, svi kojima je zastareo slučaj, ali i mnogi drugi o kojima javnost ne zna mnogo. Vi meni postavljate logično pitanje kako će da funkcioniše država, i ja ne mogu da dam logičan odgovor. Zato što imamo situaciju koja se kod Srba decenijama definisala kao izreka "uš’o Vulin u tenak".

Kada je posle 18 godina u posetu Srbiji prvi put došao jedan nemački kancelar, 2003, vi ste ga kao premijer primili. Bio je to Gerhard Šreder. Kako ste tada na njega gledali, a kako danas, budući da je on sada velika podrška Vučiću?

I Zoran Đinđić i ja smo pre toga bili više puta gosti kod njega i to na veoma važnim skupovima. Zoran je imao poseban status u Nemačkoj, bio je visoko cenjen političar, i zahvaljujući tome i Srbija i kasnije ja kao njegov naslednik takođe smo imali dobre veze sa Nemačkom. Šreder sada radi za Severni tok, honorar mu daje Putin, a za nastup na mitingu podrške postoji tarifa od oko 100.000 evra, i to se zna. Sada je to njegovo ekspertsko angažovanje.

Večito pitanje koje će vam novinari postavljati jeste zašto niste raspisali izbore tokom Sablje. Sad kad vidite kako ih Vučić često raspisuje, da li vam se propuštanje te prilike ipak čini kao greška?

Evo, dajem vam na uvid istraživanje javnog mnjenja, rađeno u vreme Sablje, koje je radio Institut društvenih nauka, odnosno Zoran Lutovac. Podrška Sablji, više od 70 odsto, ali podrška DS-u je bila ista kao i na prethodnim izborima. DS – 31 odsto. DOS – 32 odsto. Sa tim rezultatima dobio bih isti položaj u parlamentu kao što sam imao i tada. Nikakav napredak ne bi bio, čak bismo možda i lošije prošli, jer u anketi uvek računate na broj ljudi koji se uvek izjašnjavaju za stranku na vlasti.

Ono što jeste bila moja greška i za šta sam kriv i što ima svoje posledice i dan-danas, a to opet nisam uradio iz poštovanja prema Zoranu, jeste što nisam zakazao izbornu skupštinu DS-a mesec dana nakon okončanja vanrednog stanja. Stranka nije imala predsednika, trebalo je da se izabere novi, i 95 odsto sam siguran da bih to bio ja. To je značajno zbog toga što bi to bila garancija kontinuiteta politike DS-a koju je utemeljio Zoran Đinđić.

Prošla su četiri izborna ciklusa od osnivanja Nove stranke. Da li je opozicija izvukla neku pouku iz tih izbora i da li tu ima ikakve pouke?

Mogu da govorim samo kao predsednik Nove stranke. Opozicija mora da bude bolja, aktivnija, mora brže da reaguje i to nedvosmisleno, upravo kako to radi Nova stranka.

Beogradski izbori su test za opoziciju koja mora naći najbolji metod da se Beograd izvuče iz prljavih ruku Vučićevih malih "kompletnih idiota", kako ih je on nazvao u slučaju Savamale. Taj metod podrazumeva zajednički nastup. Sve ono što može s pravom da se nazove demokratskom proevropskom opozicijom treba da napravi jednu listu, i ja to pričam već dva meseca. Na koga mislim? To su DS, SDS, iskreno više zbog Marka Đurišića, a sam Tadić neće se ni kandidovati na ovim izborima, pokret Saše Jankovića, Ne da(vi)mo Beograd i Nova stranka.

Imate li u vidu i nekog zajedničkog kandidata?

Beogradski izbori su jako važni ne samo za Beograd nego i za celu Srbiju. To je najbolje mesto odakle treba da počne borba protiv režima Aleksandra Vučića. Ne treba da obećavamo nemoguće, kao što je metro, i da lažemo ljude. Ajde da rešavamo nešto drugo, problem korupcije. Na primer, treba osnovati Komisiju za kontrolu trošenja budžeta na osnovu koje će građani svakodnevno na sajtu grada Beograda moći da imaju uvid u to koliko je para potrošeno, šta je plaćeno, kome je plaćeno. I tako svaki dan. Sve javne nabavke takođe moraju da budu javne i po tenderskoj proceduri... Zašto to nije urađeno 2003? Zato što internet nije imao te mogućnosti i nije bio toliko rasprostranjen. U ovom trenutku mi iz Nove stranke vidimo Vesnu Rakić-Vodinelić kao našeg kandidata za mesto gradonačelnika. Gradonačelnik treba da bude simbol, ali i neko ko ima dovoljno znanja i autoriteta i kredibiliteta za tako nešto. Naravno, ako se pojavi bolji kandidat po realnim kriterijumima, podržaćemo boljeg kandidata koalicije, ako ona bude napravljena.

Iskustvo kaže da Vučićeva opozicija sarađuje samo pred izbore, dok se posle izbora, bez obzira na rezultat, ta saradnja urušava.

Saradnja zavisi od svih članova. Mogu da pričam u ime Nove stranke. Prvi smo podržali kandidata Sašu Jankovića za predsedničke izbore i učestvovali u motivisanju njega da se kandiduje. Nakon izbora pridružili smo se protestima zbog izborne krađe, davali kroz naš rad, pre svega Vesne Rakić-Vodinelić i Ljiljane Šantić, pravni aspekt izborne krađe, što je i obnarodovano. Podržali smo proteste i tada, podržavamo ih i danas, pri čemu gospođa Tepić i ja imamo aktivne nastupe u srpskom parlamentu.

Sve u okviru vaše stranke. Ali, gde je zaškripalo, recimo, u odnosu sa Sašom Jankovićem?

Ne vidim da druge stranke rade dovoljno, ali nije moje da se mešam u njihove poslove. Pre mesec dana sam rekao da do kraja ovog meseca treba da zaokružimo priču o tom šta radimo za beogradske izbore, da praktično počnemo pripreme za kampanju, da leto iskoristimo za bazične pripreme i da do 1. septembra uđemo u kampanju. Imaćemo manje para, manje medija, sve manje od Vučića i njegovih satrapa, zato moramo da ustanemo i krenemo ranije. I to je nešto na šta nisam dobio adekvatan odgovor od svojih kolega. Moj poziv je otvoren i dan-danas. Očekujem od svih koji su zabrinuti za stanje u Beogradu i u Srbiji, koji misle da njihovim političkim aktivizmom to stanje može da se promeni, da to pokažu odmah. Da li su to političke stranke, pokreti, udruženja građana, inicijative, to je manje važno.

Bez namere da potcenjujem bilo koga drugog, nudim Novu stranku kao lakmus za to ko je prava opozicija ovom režimu, zato što smo mi neupitni. Nema mogućnosti da neko misli za mene ili za nekog drugog iz stranke da nešto muvamo sa vlašću, da je razumemo i da hoćemo da budemo konstruktivna opozicija tako što ćemo da klimamo glavom na sve što Vučić kaže. Mi moramo da vratimo tu energiju – da se bude protiv i da se to vidi.

Na protestu povodom prijema bilo je tek oko 200 ljudi. Šta vam to govori?

Bilo ih je oko 200-300, to je tačno. Zašto nije bilo više ljudi, to nije pitanje za mene. Ja sam jedini političar koga ne treba to pitati jer sam pozvao svoje članove i simpatizere, i od ljudi koji su bili tamo oko 90 odsto njih bilo je iz Nove stranke. S druge strane, koliko je bilo ljudi kada je Vučić, koristeći sve resurse države, pravio svoju prvu inauguraciju u Skupštini? Oko 3000. Dovezeno je oko 20.000 u Beograd, ali od toga mnogi su otišli po tržnim centrima. Naprosto, protesti tog tipa su malo preživela forma, ali u toj preživeloj formi mi koji to radimo smo ili neko ko ne zna gde živi i potpuno smo promašili temu, ili smo mi oni hrabri koji misle da treba da se pokažeš i da fizički budeš tu kad treba. Uz sve poštovanje društvenih mreža, Fejsbuka, Tvitera, nekad postoji situacija kad se pojave kombinovani odredi – kriminalac, policajac, "kobra" – kao što je i bilo, pa ti ne daju da izađeš iz podzemnog prolaza, pa se i fizički guraš kako bi im pokazao da ih se ne bojiš. I da ne može rulja, da li u uniformi ili bez nje, da spreči slobodne građane da šetaju u svom glavnom gradu. Ponosan sam na sve ljude koji su bili tamo, i organizatore i ljude iz stranke, koji nemaju skrupula da kažu šta misle i imaju dovoljno hrabrosti da to i pokažu.

Ako niko ne prođe kroz taj vaš opozicioni lakmus, to znači da sami izlazite na izbore?

Učinićemo apsolutno sve što je korisno za ostvarivanje cilja, a to je pobeda na beogradskim izborima. Ne prelazak cenzusa, nego pobeda prave opozicione liste za zdrav, normalan Beograd. Ako toga ne bude bilo, a ne bih voleo da se to desi, moraćemo sami na izbore.

Imate li recept protiv Vučićeve izborne mašinerije?

Isto kao i protiv Miloševića. Dosledno prikazivanje svih prljavština, gluposti i ludila koje vlast pokazuje i nuđenje alternativa za sve što vlast loše radi. Recept je biti dosledan, kompetentan za to što radiš i hrabar. Hrabrost je sada neophodna. Ne smemo da se uplašimo policijskog kordona ili nekoga ko se dere sa televizije, sa redovne ili vanredne konferencije za štampu.

Preuzeto sa: Vreme