Život u laži

Život u laži

Lingvisti koji sastavljaju britanski Oksfordski rečnik odlučili su da za reč 2016. godine izaberu pridev post-truth (post-istina). Ta reč odražava stanje u kome su činjenice manje važne od emocija, kao što se videlo na primeru posle odluke Velike Britanije o izlasku iz Europske unije i nakon pobede republikanca Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi. Po službenom tumačenju, prefiks "post" nema uobičajeno značenje perioda "posle" nečega, kao na primer "post-war" (posleratni), ili „post-industrial“ (postindustrijski), već označava "period u kome je određeni koncept postao nevažan".

Uprošćeno govoreći, „određeni koncept“ koji je postao nevažan je – istina. Živimo u eri gde je ona proterana kao nepoželjna i gde su činjenice prinuđene da ustupe mesto emocijama. Poznato je da laž, ma kakva bila, izaziva, na prvu loptu, mnogo više emocija kod običnog konzumenta vesti nego istina. A vođen emocijama on klikće tražeći nove informacije koje će mu podići nivo adrenalina i time naseda na clickbait, oružje izmišljeno da kreatorima lažnih vesti donese više novca od sponzora.

Društvo post-istine postaje dominantno i vlada po svojim pravilima, a oni koji trenutno upravljaju Srbijom potrudili su se da ne ostanu mimo sveta i da još više unaprede novu društvenu tekovinu. Za razliku od drugih aspekata, gde ne mogu da se mere sa razvijenim zemljama, u ovoj oblasti su postigli značajan napredak koji im obezbeđuje visoko mesto na rang listi zemalja kojima vlada gola i nekažnjena laž. Laž kao pravilo i modus operandi vođenja celog društva.

Naravno, predvodnik tog talasa je čovek koji se predstavlja kao predsednik republike. Aleksandar Vučić će ostati upamćen kao egzemplar fascinantnog, urnebesnog i bestidnog lažova kome je zaobilaženje istine, odnosno drsko i svakodnevno laganje, jednostavno, manir i način ponašanja. Lista njegovih laži koje je izgovorio od dolaska na vlast do danas je tolika da bi, verovatno, zauzela prilično obimnu knjigu. Jedostavno rečeno – čovek laže kad zine. Međutim, ono što je fascinantno u svemu tome je to što te laži prolaze, nalaze svoje mesto u svesti ljudi, čak i onda kada su toliko očigledne da oni koji ih slušaju doživljavaju transfer blama. Sigurno vam se desilo da nekada sedite u društvu čoveka koji vas bezočno laže, izmišlja bez stida i zazora, kiteći svoju priču do besmisla, pritom vas gledajući u oči tražeći odobravanje i divljenje. Ono što pristojne ljude sprečava da takve tipove prekinu i saspu im u lice da su lažovi, jeste vaspitanje i tolerancija kojom su neki od nas zadojeni od malena i pravilo da je budalu bolje pustiti da ispriča to što ima, nego se raspravljati s njim.

I tako, dok pristojni i vaspitani ljudi ćute, laž upravlja njihovim životima. Preselila se u sve sfere društva, prekrila Srbiju kao crni pokrov i guši je kao teška jesenja magla. Vođeni i instruisani od vrha države, i mediji igraju istu igru dovodeći stanje do besmisla. Više ne postoji nijedan relevantan izvor informacija kome se može verovati. Svi se utrkuju u tome ko će plasirati više lažnih vesti koje žive nekoliko sati ili dana. Hiperprodukcija je tolika da fake news (opet nije naš izum) zatrpavaju jedna drugu praveći konglomerat ludila iz koga se čovek teško može iščupati. Novinarska pravila po kojima se nekada svaka informacija, pre nego što se pusti u javnost, morala proveriti kod više izvora, odavno su pala u vodu. Treba reagovati brzo, najbrže, i, po mogućstvu, što luđe i bombastičnije.

Ono što predstavlja najveću opasnost je nekažnjivost takvog ludila koje je obuzelo celo društvo. Potpuno je dozvoljeno, a i poželjno, da političar svoje oponente naziva lopovima, ubicama, prevarantima i neprijateljima zemlje, bez ikakvog dokaza i bez trunke moralnog skrupula. Jezik ulice, najgori i najprostiji, preselio se u javni prostor zagađujući sve oko sebe, stvarajući atmosferu da je apsolutno sve dozvoljeno. Novi medijski radnici, koji sebe nazivaju novinarima, verovatno nisu ni čuli za prezumpciju nevinosti, pa tako nikada ne možemo pročitati da je policija uhapsila osumnjičenog, već ubicu, lopova, prevaranta, silovatelja… Presude se donose unapred u mračnim redakcijama srpskih tabloida. Sud je tu da samo potvrdi ono što je već odlučeno u vrhu vlasti i da zadovolji krvožedne konzumente navučene na dnevnu dozu „ekskluzivnih“ informacija.

Laž kao pravilo, kao način života i kao način vladanja postala je sila koja upravlja ovim društvom.  Gola, neskrivena, bezočna i otrovna laž dominira i šalje poruku kako je sve dozvoljeno i prihvatljivo. Važan je samo cilj. Međutim, kao i u mnogo čemu drugom, oni koji su ovde oberučke prihvatili novi svestski trend, ne umeju da stanu na loptu i svedu to u koliko-toliko prihvatljive okvire. Oni se trude da budu veći katolici od Pape i da pokažu kako je moguće vladati nekažnjeno u sistemu zasnovanom na bezgraničnoj i ogoljenoj prevari. To će ih, pre ili kasnije, koštati gubitka onoga do čega im je najviše stalo. Vlasti. Neumereni, alavi i bahati, očigledno nisu svesni da laž izbačena napolje ima osobinu bumeranga. Uvek se vraća onom ko ju je lansirao. Na najgori i najbolniji mogući način.

 

Autor: Nebojša Milosavljević, pisac, novinar, koordinator Resornog odbora za kulturu Nove stranke Beograd

Nebojša Milosavljević

Rođen 1962. u Kruševcu. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 1988. godine i narednih nekoliko godina radio kao novinar u kući "Politika". Sredinom 1995. preselio se u Kanadu gde je, pored drugih poslova, nastavio da se bavi novinarskim i književnim radom. Od decembra 2013. godine živi u Beogradu. Član je Gradskog odbora Nove stranke Beograd.

Ostavi komentar

Zatvori