Kolumna predsednika Saveta Nove stranke Arisa Movsesijana, na 16. godišnjicu od atentata na prvog demokratski izabranog premijera Zorana Đinđića.

Svakog 12. marta se sećamo najvećeg reformatora u Srbiji u dvadesetom veku. Naravno, reč je o Zoranu Đinđiću. Na ovim prostorima je ubijanje „vladara“ nekako ustaljena pojava. Ja volim to daporedim sa oceubistvom iza koga ništa dobro ne sledi, niti može da sledi. Kada je Zoran Đinđić u pitanju, ostaje dosta nejasno šta je izazvalo toliko negativnih reakcija na ovog čoveka, šta je prethodilo ubistvu i njegovoj skoro neverovatnoj difamaciji posle koje ni ubistvo nije čudno? Šta se desilo posle, jer Zoran je uvek bio zagledan u budućnost, pa je na mestu i pitanje: Gde smo sada?

U svakom poslu, pa i poslu političara, postoji potreba za mistifikacijom posla koji se obavlja. Iz jednog ideološkog integrativnog faktora, kao što je to bilo u SFRJ, prešlo se u drugi nacionalistički dezintegrativni. Šta je zajedničko takvim društvima? Zajedničko je postojanje misterije kojom se zamajavaju građani kako njihovim životima vladaju neke mračne i tamne sile, bilo da su one unutrašnje ili iz neke čak veoma daleke zemlje. I tako nastaju Ilije Čvorovići*, uvek sumnjičavi, uvek uplašeni, oni koji znaju sve i po čijem mišljenju ceo svet jeste jedno manje ili više uspešno režirano mesto. Naravno da iz svega toga proizilazi da se samo „čvrstom rukom“ može razrešiti ovakav problem i da se iza svakog pomaka ka demokratiji u stvari krije slabost. „A dobro znamo“, rekao bi Ilija Čvorović, „kome je potrebna ta slabost“.

Đinđić je baš radio suprotno. Kroz svoj politički rad, moglo bi se reći da je isključivo težio demistifikaciji „velikih tema“ koje su po pravilu nametane da zaštite razne ideologije od truljenja. Danas se jasno vidi da je taj talas demistifikacije uspeo da zađe i dopre do širokog broja ljudi, a to ume da boli. Kako biti Ilija Čvorović, ako nema slike Staljina u podrumu, ako država nije „napadnuta“, ako unutrašnji neprijatelj postaje lenština koja samo pokušava da izbegne lako dokazive činjenice: da je nesposoban da živi bez mistifikacija?!

Zato što živimo na Balkanu, Đinđić je uvek sagledavao problem Srbije kroz prizmu naših dobrosusedskih odnosa. Pa kako, pobogu?! Kako Čvorović, koji je naprasno postao nacionalista, jer zna on ko sve nama tu u komšiluku radi o glavi i šta su nam sve kroz istoriju radili u savezništvu sa onim nekim tamo, a zna se ko su ti tamo, kako dakle taj Ilija Čvorović da prihvati demistifikaciju mogućeg saživota komšija? On će svuda videti neprijatelja, ukazivati na tog neprijatelja, ukazivati na nepravde, a ako ga se sete na Dan bezbednosti, sete. I tu je Đinđić jasno postavio stvari, pokušavajući da nametne takmičenje naroda na Balkanu, gde je normalno navijao da Srbija bude pobednik. Naravno, pobednik u ekonomskom smislu, pobednik u vladavini prava, pobednik u dostizanju civilizacijskih normi za kojima je ceo ovaj region kasnio. Nema misterije. Daj da radimo, da budemo bolji, najbolji. „A Dan bezbednosti“ zapitaće se Ilija Čvorović.

Hajde da vidimo kako je na ubice Zorana Đinđića delovala ta demistifikacija? To su bili lažni heroji izgubljenih ratova, mnogi sa teškim kriminalnim dosijeima, momci koje je samo misterija skrivala od tačne definicije ko su i šta su. U stvari su bili ništa i iz tog ništavila su crpili bes koji je osvetlio reflektor Đinđićevih poteza. U normalnom društvu u kome sa jedne strane postoji pravna država, ona koja poštuje prava građana i sa druge strane tržišna ekonomija, nema mesta za misterije kriminalnih grupa, koje postaju isključivo ono što jesu: kriminalci. Koliko god takav sistem delovao nesavršeno, toliko je on lek za demistifikaciju baziranu na izmišljanju nekakvog „posebnog rešenja“ za Srbiju. Nema posebnih rešenja. Dovoljno je primeniti dobra iskustva uspešnih zemalja i to je to. Đinđić je hteo to odmah i brzo, a Ilija Čvorović se kolebao, tražeći ko li mu je naložio takvo uništenje ideologije, pa i nacionalne izmišljene istorije?! Odmah se videlo da je u medijima promišljanje Ilije Čvorovića imalo pozamašan uticaj. Razapet pre razapinjanja, Đinđić je postao „nesnosna“ figura, koja s jedne strane uništava „našu“ ideologiju, a s druge strane radi protiv „naših“ nacionalnih interesa. Pa da. Radio je. Smatrao je da je to pogrešan put. Nije imao zakopanu sliku Staljina u podrumu, niti Titovu bistu na tavanu, pa ni Dražinu sliku u novčaniku. Ne. To je trebalo da ostane u istoriji, a istorijom se bave istoričari. Njegovo zaduženje je bila budućnost. I tako smo tog 12. marta ubili budućnost. Istoričari su se uhvatili za glave, komšije u regionu su odahnule (jer takvog reformatora nisu imali ni u tragovima), svet je lupio još jednu recku na dokaze o zaostalom Balkanu, a Ilija Čvorović je počeo sve očiglednije da vadi onu Staljinovu sliku iz podruma.

I tu smo danas. Mnogi mistifikuju razloge ubistva Zorana Đinđića, neshvatajući da je u ovom „filmu“ koji živimo Ilija Čvorović odneo pobedu. Lično verujem da je ta pobeda jalova. Pa nikako da ga se sete na taj tako željeni Dan bezbednosti. Pre mi se čini da mu umesto toga, u snove, tu i tamo dolazi Zoran Đinđić. I dok se Ilija Čvorović komeša i znoji, jasno mu kroz snove odzvanja: „Gledaj Ilija u budućnost. Tamo ćemo se ti i ja sastati“.

*Ilija Čvorović je lik iz drame Dušana Kovačevića „Balkanski špijun“