Piše Zoran Živković o "Vranjskim", povodom 1000. broja.

Nekada su ulogu svedoka “vunenih vremena” imala književna dela, često zabranjivana, spaljivana, osuđivana. Onda su došla neka nova vremena, opet vunena, ali i čupava, a važnu ulogu svedoka preuzeli su retki mediji koji nisu brinuli i pitali koja je cena istine. Vrlo često su tu cenu plaćali i preplaćivali, ali nikada nisu odustajali. Istina, takvih medija nikada nije bilo dovoljno, uvek nam je nedostajao bar još jedan medijski bastion, bar još jedna utvrda slobodnog i objektivnog novinarstva, pre svega etičkog. Tako je bilo devedesetih, tako je i danas kada regionalni i lokalni mediji iz skuta države, lošom i prljavom privatizacijom prelaze u ruke naprednjačkog režima.

Jedna od retkih tvrđava profesionalnog novinarstva koji je, svima je jasno, teško preživeo političke udare i egzistencijalnu nesigurnost, jesu Vranjske novine. Važno je podsetiti da su te časne stranice sve do 2000. godine bile, pored niške TV5, jedini nezavisni medij na jugu Srbije. One su svedočile o naizgled malim regionalnim temama, ali i o velikoj borbi za demokratiju i rušenju Miloševićevog režima. Iako su oduvek pokrivale lokalne teme, važne za svakog građanina i građanku južno od Niša, novinari ovog nedeljnika otvarali su priče od interesa za mnogo širu javnost. Od 1994. do danas, svakog četvrtka dobijamo regionalni političko-informativni pregled, a pod novinarskom lupom i javnom kritikom bili su svi odreda.

Kao poslanik i gradonačelnik Niša, pre svega kao zakleti i posvećeni borac za demokratiju, imao sam privilegiju da više puta posetim redakciju Vranjskih, razgovaram sa Vukašinom, novinarima, građanima… Sećam se velikih protesta 1996/97 i posete Vranju. Velja Ilić i ja smo nakon ulične šetnje i protesta posetili redakciju. Sećam se da je policija tada privela nekoliko ljudi sa ulica, među njima i Žuću, kolportera Vranjskih. Iz redakcije otišli u zgradu SUP-a i zahtevali razgovor sa tadašnjim načelnikom. Proveo sam sate čekajući u hodniku, dok se nije pojavio načelnik policije i dok nisu oslobodili uhapšene građane. Morao je da ih pusti jer smo zapretili da ćemo ostati u toj zgradi dok i poslednji ne bude pušten. Naša snaga se ogledala u poslaničkom statusu, ali i u onome što se dešavalo napolju… Ispred je čekao Vukašin Obradović, novinari i novinarke Vranjskih sa stotinak sugrađana. Bila je to naša mala zajednička pobeda i početak velikih promena.

Vranjske se mogu pohvaliti privilegijom kojom, sticajem tužnih okolnosti, neće moći niko više. Davnog 8. decembra 1994. građani i građanke s juga čitali su intervju sa Zoranom Đinđićem, najvažnijim opozicionim političarem koji je svojom hrabrošću, uz pomoć svih nas, građana Srbije, promenio istoriju. Ovaj intervju, u prvom broju, postavio je standarde, ali i postao obaveza svakog novinara i novinarke Vranjskih da ne odstupaju od demokratskih načela, odbrane slobode govora i profesionalnog novinarstva. I ne samo to, njihova obaveza bila je da prežive i nastave misiju koju su započeli – da objektivno i istinito izveštavaju javnost, poštujući sva pravila novinarskog kodeksa i etike. I da hrabro i otvoreno analiziraju i kritikuju sve segmente života, da prave razliku između javnog i političkog interesa, da ukazuju na kriminal, korupciju, partokratiju i sve pošasti koje u Srbiji puštaju korenje i ruiniraju čitavo društvo decenijama.

U moru režimskih medijskih glasnogovornika, tvoraca jeftinih komercijalnih tabloida, u vremenima kada se ne može napraviti razlika između estradnih rijalitija i političkih emisija, u svetu u kojem ne postoji kultura javnog govora, svaki bastion profesionalnog novinarstva moramo čuvati i negovati. Zato je 1000. broj Vranjskih razlog za iskrene čestitke. Na snazi, istrajnosti i hrabrosti. Čestitam svim novinarima i novinarkama što su svojom profesionalnošću, stavom i rečju sačuvali ovaj jedini pravi regionalni informativno-politički nedeljnik. I što su iza svakog napisanog reda, kao garant istine, ostavljali ono najvrednije što imaju – svoja imena i kredibilitet.

Neka četvrtak u Vranju i dalje bude pokazna vežba novinarske profesionalnosti i ljudske čestitosti Vukašina i ekipe koja potpisuje Vranjske! Čast i prkos neka budu vaša obeležja - bar još u hiljadu izdanja!