Internet borci

Olja Bećković je nedavno, na tribini „Sloboda govora tokom 25 godina višestranačja u Srbiji“, pomenula i „uticajne tviteraše“ u Srbiji, kako javlja Blic.[1]

Lično, nemam ništa protiv društvenih mreža. Kao i mahom sve na ovome svetu, i one mogu biti korišćene kako kao potpora demokratiji, tako i kao potpora diktaturama. Novinar iz Belorusije, Evgenij Marozov, pisao je još 2013. kako instrumentalno korišćenje novih tehnologija može da bude veoma opasno.[2]Pišući o tome kako „internet pomaže diktaturama“, obznanio je kako se danas bilo kakav „aktivizam“ svodi na online kliktanje i „lajkovanje“, čime je pravi građanski aktivizam zamenjen desnom rukom na mišu. Ne bila ovo Srbija, naravno, između dve mogućnosti – podršci demokratije na jednoj strani, te uništavanju pravog građanskog aktivizma – izabrali smo ovu lošiju.

I tu je Olja Bećković u pravu.

„Vi tviteraši ste strašno odgovorni za ovo ćutanje i taj osećaj da vi nešto strašno važno radite što sedite 24 sata i tvitujete. Za Kokana Mladenovića je isto krenulo tvitom: Idemo svi ispred suda! Ispred suda je bio jedan čovek, njegov kum Bane Trifunović, od svih tih tviteraša koji su išli u bespoštednu borbu“. Od manijalnih ego-tripova (postavljanje „selfija“ na svakih sat vremena), preko prosto dosadnih instanci fotografisanja neuspelih sarmi i postavljanja istih na Instagram i Facebook (#njamnjam), pa sve do besomučnog „lajkovanja“, nekadašnji aktivizam se sveo na „internet aktivizam“, to jest na jedno veliko Ništa.

Kako rekoh, nemam ništa protiv društvenih mreža, ali mi je odista muka već ustanovljenih, pa još i izanđalih kolokacija tipa „uticajni tviteraš“. „Bloger“ je nešto od čega mi se diže kosa na glavi. Kao što je danas svako fotograf ako ima smartphone (a pritom ne zna ni šta je otvor blende, ekspozicija, a ako biste ga pitali za ASA ili DIN, ne bi znao o čemu govorite), te otvori Facebook profile Pera Perić PHOTOGRAPHY TM, tako je danas putem interneta svakom šarlatanu omogućen određeni pristup određenoj publici putem „bloga“. Ima i kvalitetnih blogera, ruku na srce. Ali malo. Uglavnom će se „blogerski“ i „tviteraški“ pseudoaktivizam svesti na to kako niko nikome ne valja, „svi su oni isti“, i tako unedogled. Dragi moji online aktivisti – ako vam neko ne valja, uradite nešto sami.

Molim? Komplikovano? Teško? Teže od nesuvislog pljuvanja po svemu? Teže od besomučnog kliktanja?

Pravog građanskog aktivizma možemo da dobijemo samo na kašičicu.

Protest protiv Beograda na vodi mi je ulio nešto malo nade, žaleći što sa distance od oko hiljadu kilometara nisam bio u stanju da mu prisustvujem – ipak je bilo ljudi koji su se odlučili da dignu ruke od kliktanja i da umesto samo ruku iskoriste i noge. Možda ima nade.

Da završim citirajući Olju Bećković još jednom:

„Koliko je ljudi bilo tamo? Deset! Moj angažman na Tviteru ne znači ništa. Znači samo da ubacimo još jednog da zajedno, oprostite na izrazu, dokoličarimo. Ako neko hoće da ozbiljno skuva ručak, ja ne mogu da shvatim kako će da ga skuva ako je u toku tog ručka napisao 62 tvita.“