Sistemski problem

Profesor Ljubiša Rajić, jedan od najaktivnijih kritičara režima (bilo kog), proponent sekularizacije i građanskog društva, pre nekoliko godina je pričao o sistemu. Krenuo je od sistema obrazovanja – jednog kriminalno lošeg sistema – koji je kritikovao praktično na dnevnoj bazi, što je i razlog iz kojeg mu je trebalo odista dugo da postane redovni profesor, kao i razlog iz kojega je njegov Odsek za skandinavistiku stalno bio blokiran, bez šanse za proširenje (setimo se i opisa sistema obrazovanja Nenada Stevanovića sa Kragujevačkog univerziteta: socijalni sistem za zbrinjavanje dece bez elementarnih instanci jednog pravog sistema edukacije). No, to sve već znamo.

Rajić je potom sa sistema obrazovanja prešao i na Sistem, onaj sa velikim „s“. Društveno-politički sistem. Da parafraziram, govorio je kako se priča da sistem „ne radi“, da „ne valja“. Onaj stari, komunistički, primera radi. On toliko nije „radio“ da je jednu malu kliku održao na vlasti sedamdeset godina. Nije, dakle, da sistem ne valja, već da valja, no samo za neke. Samo za elitu koja je na vlasti.

Nadovezujem se ovde u potpunosti na tekst Aleksandra Roknića „Sistemsko urušavanje“ (odličan tekst), u kojem autor lucidno primećuje jednu varijantu ovog načina razmišljanja, u kojoj sistem biva okarakterisan kao „dobar, ali ne radi“. Čini se da smo, na jednom širem socijalnom nivou, došli do toga da od jednog lošeg shvatanja sistema („ne funkcioniše“, „ne radi“) došli do još besmislenijeg („dobar, ali ne funkcioniše“), što nam više nego dobro govori o nedostatku elementarne društveno-političke svesti u društvu. Ovde se vrlo lako vraćamo i na sam početak ovog teksta, u jednom začaranom krugu, circulus malus, kako bismo shvatili zašto: zbog apsolutnog nedostatka edukacije i pismenosti.

Kako možemo očekivati od građanina da shvati bilo kakve šire društveno-političke momente, ako je, recimo, funkcionalno nepismen? Od sedam miliona ljudi, barem je preko milion njih funkcionalno nepismenih. Kako možemo bilo šta očekivati ukoliko su nam se škole svele na bejbisiting – deca danas idu u školu čisto kako bi roditelji dobili malo mira u kući, nešto poput free babysitting servisa. I vrapci na grani znaju da se u školi malo šta može naučiti. Kao što i vrapci na grani znaju da se danas studira samo da bi se što kasnije svrstalo u kategoriju „nezaposlen“, što je praktično jedina opcija za studenta koji dobije diplomu. Osim, naravno, ako je ne plagira. Onda ima veće šanse.

U ovakvoj „državi“, na osnovu svega gore navedenog, nije realno očekivati ni pravu demokratiju, koja se i u političkim naukama definiše kao uspešna jedino ako postoji solidna baza edukovanog građanstva,prevashodno u okviru srednje klase. One srednje klase koja je u Srbiji sistemski i planski ruinirana. Isto tako ne možemo očekivati ni edukovan izbor opcija na glasačkom listiću.

Zato se moramo boriti, nema druge.