Savamalska inauguracija

Savamalska inauguracija

Možda će 31. maj 2017, dan inauguracije/intronizacije Aleksandra Vučića biti istorijski: dan kada je autoritarna vlast postala otvorena diktatura.

Jer, toga dana:

  • preteći je, na javnom skupu koji je organizovala politička stranka SNS, nastupila grupa ljudi (mahom) u crnom, ostavivši utisak dobre organizovanosti;
  • niko, za koga su ti ljudi pretpostavili da nije spontani ili organizovani obožavalac lika i dela inaugurisanog ili bar Partije, nije mogao biti pred Narodnom (sic!) skupštinom;
  • preteća grupa ljudi je primenila fizičku silu protiv građana – bili oni novinari ili ne;
  • grupu ljudi (mahom) u crnom očigledno su ignorisali (uniformisani) policajci, iako su dužni da na javnom prostoru štite građane od fizičkih napada, tj. da čuvaju javni red i mir;
  • neki od napada na novinare i na jednog građanina koji to nije, fotografisani su, poneke dnevne novine i aktivisti na društvenim mrežama fotografije su objavili, ljudi u crnom su prepoznati kao telohranitelji, da li inaugurisanog, da li Partije (pod uslovom da to nije jedno isto);
  • ljudi u crnom su postupali kao privatna – lična ili partijska parapolicijska formacija.

Među tzv. poslove privatnog obezbeđenja, pored brojnih drugih, spada i obezbeđenje lica i imovine na javnim skupovima (čl. 6. st. 1. tačka 2. Zakona o privatnom obezbeđenju, donetog 2013, izmenjenog i dopunjenog 2015. godine). Privatni redari mogu obezbeđivati javne skupove, ali tada su dužni da nose odeću koju Zakon o privatnom obezbeđenju neobično detaljno opisuje: oni moraju „biti u uniformi i opremljeni jednoobraznim jaknama ili prslucima sa svetloodbojnim trakama i natpisom „Redar“ i „Steward“ ili „Security“. Naši 31. maja nisu imali ni jakne ni svetloodbojne trake, a kamoli stjuardsku oznaku ili manire. Delili su, umesto bombona, šake oko vrata ili oko struka.

Da bi neko bio delatnik privatnog obezbeđenja mora ispuniti zakonske uslove (npr. državljanstvo Srbije, najmanje srednju stručnu spremu, psihofizičku sposobnost, položen stručni ispit, licencu – detaljnije u čl. 12. Zakona o privatnom obezbeđenju). Ispit se, dakako, polaže u Ministarstvu unutrašnjih poslova (čl. 14. st. 2. Zakona, a ono izdaje i licencu – čl. 15. Zakona). Budući da su neki od stjuarda identifikovani, prvo što se očekuje od Ministarstva unutrašnjih poslova jeste izveštaj o ispunjenju uslova i izdatim licencama.

Potom, stjuardi, za razliku od novinara ne mogu biti frilenseri: oni svoj posao smeju obavljati za pravna lica ili preduzetnike koji, opet, moraju imati posebnu licencu za delatnost privatnog obezbeđenja. Koje je to pravno lice, ili ko je taj preduzetnik za koga su 31. maja radili ljudi u crnom?

Ali tu nije kraj. Pravno lice ili preduzetnik licencirani za delatnost privatnog obezbeđenja, ako rade za određenog korisnika (pravno ili fizičko lice), moraju zaključiti ugovor u pismenoj formi. Sadržina ugovora je prilično detaljno uređena Zakonom o privatnom obezbeđenju, čl. 20. I ne samo to – obaveštenje o zaključenom ugovoru mora se dostaviti „nadležnoj policijskoj upravi“ u roku od osam dana. Da li je organizator javnog skupa – pravno lice SNS – sa nekim zaključilo ugovor i da li je obavestilo nadležnu policijsku upravu? Ili je pak sama SNS, a možda i njen predsednik neposredno „licenciran“ za delatnost privatnog obezbeđenja?

Još nije kraj. Jer spomenuti Zakon reguliše i način vršenja ove suptilne delatnosti. Opšti princip o tome kako se privatno obezbeđenje sprovodi, sadržan je u čl. 19. Verujem da ga valja doslovno citirati, iako posle 31. maja to zvuči samo cinično i nema nikakvu pravnu vrednost: „Poslovi privatnog obezbeđenja lica, imovine i poslovanja vrše se na način kojim se ne ometa rad državnih organa i ne narušava spokojstvo građana“. Zaista nas ostavljaju spokojnim fotografije dotičnog javnog skupa, sa španskim i srodnim kragnama. Ništa kao davljenje i prinudno odnošenje ne čini građane dostojanstvenim, mirnim, a naročito spokojnim. Uslov koji je ovde bio ispunjen jeste da sve ovo nasilje nije ometalo rad državnih organa, u ovom slučaju policije. Fotografisani uniformisani policajci su, ničim ometeni, okretali glave od uterivanja spokoja u odabrane građane. Otuda i naslov ovog teksta i neotklonjiva funkcionalna sličnost sa rušenjima u Savamali.

Ima toga još o načinu „vršenja poslova“. Na primer, čl. 22. st. 1. Zakona o privatnom obezbeđenju: „Izuzetno, poslovi fizičke zaštite lica (lično obezbeđenje) mogu se vršiti na javnom mestu i u neposrednoj blizini lica koje se obezbeđuje, na predlog organa državne uprave, organa jedinice lokalne samouprave, organizacija ili udruženja i fizičkih lica i uz saglasnost Ministarstva“. Radi se, naravno o Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ko je dao ovu izuzetnu saglasnost? Od koga je potekao predlog – od organa državne uprave, jedinice lokalne samouprave, od nekog udruženja, možda od nekog fizičkog lica, a onda kog?

Ima toga i još. Na primer, kad se sme upotrebiti fizička sila?

„Fizičku snagu službenik obezbeđenja može upotrebiti u obavljanju poslova obezbeđenja samo ako na drugi način ne može odbiti:

1) istovremeni neskrivljeni protivpravni napad kojim se ugrožava njegov život ili život lica koje obezbeđuje;

2) istovremeni neskrivljeni protivpravni napad usmeren na uništenje, oštećenje ili otuđenje imovine koju obezbeđuje.“

Kakav protivpravni, i to skrivljeni napad je izvršila, na primer, novinarka Lidija Valtner svojim mobilnim telefonom i čiji život je ugrozila tim istim aparatom?

Nije ovde rečeno ništa o stavovima Evropskog suda za ljudska prava o obavezama države prilikom obezbeđivanja javnih skupova. Nije spomenut ni Zakon o javnom okupljanju Srbije. A sve zajedno ima mnogo poučnih stavova i normi. Poučnih i obaveznih najpre za državu. Ali ova neće ništa da uči.

Ovo su samo neka od pitanja koja se moraju postaviti i na koja bi se morao dobiti odgovor, kada bi u ovoj državi vladalo pravo, a ne samovolja. Građanska je dužnost postaviti ih i nastojati da se dobije specifičan i suvisli odgovor. Mnogi građani i mediji su ova pitanja već postavili. Ali, ona se moraju postaviti ne samo u skladu sa medijskim, nego i sa drugim pravnim pravilima. Država u svojim raznim oblicima, kao i organizatori ovog skupa duguju odgovore.

Dosadašnji razvoj događaja, međutim, obećava najviše toliko da se fingira, možda i realizuje prekršajno kažnjavanje prepoznatih parapolicijskih nasilnika, uz eventualno disciplinsko kažnjavanje policajaca koji su okrenuli glave.

Prava pitanja, međutim, glase: ko je organizovao ili angažovao ove parapolicijske snage? Koliko ih ima i ko im izdaje naređenja? Zašto su one upotrebljene kad redovnom policijom faktički upravlja ministar i doktor Nebojša Stefanović, neporecivo lojalan glavnom obezbeđivanom fizičkom licu, a policijske snage u ovoj zemlji nikad nisu bile malobrojne? Zar redovna policija nije mogla obaviti taj zadatak? Ako ona nije bila dovoljna, treba podsetiti da Beograd ima još jednu preteću formaciju fizičke sile – komunalnu policiju. Nije li ni njena pomoć  bila dovoljna? Milošević je poveo rat i izgubio ga, iako je imao faktičku kontrolu nad JNA, iako je imao paravojsku koju je eufemistički „legalizovao“ pod nazivom dobrovoljaca. Izgubio je rat, koji je navodno vodio u ime zaštite naroda. Šta će to izgubiti Vučić, uz svu legalnu policijsku silu i preteći prezentiranu privatnu/partijsku parapoliciju? Preostalo je da izgubi mir, ne samo unutrašnji – njega on već odavno nema – već običan svakodnevni građanski mir do koga građani, uprkos svemu, drže daleko više nego predsednik njihove države? Ali ono što je važnije i nije retoričko pitanje: šta će sve izgubiti građani Srbije u lažnom spokoju stabilnosti, koja je prazna parola, jer nema stabilnosti bez demokratije, vladavine prava i tog svakodnevnog građanskog mira?

 

Autorka: Vesna Rakić-Vodinelić, predsednica Saveta Nove stranke

Preuzeto sa: Peščanik

mm

Vesna Rakić-Vodinelić

Rođena je 1950. godine. Profesorka pravnih nauka iz Beograda. Radila je kao nastavnica u svim zvanjima na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Autorka je dvadesetak knjiga i oko dve stotine naučnih članaka i eseja. Članica je Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Udata, majka sina Luke.

Povezane vesti

2 Komentara

  1. Nada Zamurovićspe
    16.06.2017 u 18:49
    Odgovori

    Gospođo Rakić- Vodinelić,
    Zar Vam još nije jasno da nikakvi citati iz zakona i pravila, objavljeni na Peščaniku, u Danasu i sličnim nestima, kako Vi radite, ništa ne znače i niko ih ne vrednuje i ne uzima u obzir. Znam da je sve što ste napisali autentično i da su prekršaji privatne policije nedopustivi i morali bi biti kažnjeni naručioci i moralo bi sve biti obelodnjeno. Meni lično to je neshvatljivo, nepodnošljivo, to nije samo diktatura nego fašistička diktatura , užas, pakao, grozomorija, ne mogu da spavam, ne ogu da gledam ni jednu TV . Čak ni N1, koji u Dnevnicima objavljuje glupe opširne priče o maloj maturi, na pr. – koga to interesuje, a toliki problemi nam se lupaju o glavu. ŠTA je sa novinama i novinarima, zar je sve zastrašeno i korumpirano !!! Šta je sa nama – ljudima? ima li ljudi u ovoj zemlji? Gde su protesti? Treba li da se spaljjemo na trgovima!

    • Vesna Rakic-Vodinelic
      18.06.2017 u 13:53
      Odgovori

      Tacno je, gospodjo Zamurovic, o pravnom poretku ovde VLAST ne vodi racuna. Uverena sam ipak da ima mnogo gradjana, ne samo pravnika, koji razumeju znacaj prava za gradjanski mir svih nas. Sigurna sam da je neophodno predociti I objasniti pravni okvir, da je potrebno zabeleziti i zapamtiti na koje se sve bezobzirne nacine ova vlast kocka sa Ustavom, sa nasim zivotima, sa svaakodnevnim mirom. Ne mogu oni odgovarati odmah, jer nema pristojnog pravosudja koje bi to omogucilo, ali jednom ce ta odgovornost – I za Vase ocajanje – doci na red. Naucila sam od jednog vrsnog pravnika koji vise nije ziv, da je izvesno sa ovde vladavine prava nema, vec, umesto toga obesne samovolje, ali da se moramo ponasati kao da je ima, jer ako to ne cinimo, nikad vladavine prava nece ni biti.
      V. Rakic-Vodinelic

Ostavi komentar

Zatvori