Ovih dana čitam tekstove o nekakvom planu “zamene stanovništva” u Srbiji. Naime, spočitava se da će režim Aleksandra Vučića, one koji emigriraju iz Srbije zameniti imigrantima iz dalekih zemalja zahvaćenih ratovima i drugim problemima.

Ako Vučić to i planira, mora mu se priznati da je i sam poverovao u svoje laži o blagostanju u Srbiji. U državi iz koje bukvalno beže više ne samo mladi ljudi, teško je zamisliti da bilo ko želi da dođe na njihovo mesto. I na tome je baziran Vučićev populizam, kojim očigledno želi da pokaže svoju lažnu liberalnost. S druge strane se taj njegov populizam, baziran na nekakvim lažnim parametrima, koristi za suprotni populizam, plašenjem građana Srbije koji će eto bukvalno biti proterani da bi se naselili “tamo neki” koji dolaze od “tamo negde”. I jedna i druga pretpostavka zamenjuju osnovnu tezu, a to je da ljudi iz Srbije odlaze zato što se ovde loše živi, a na mestima gde odlaze se očigledno značajno bolje živi. Tako dolazimo do skoro rasističkog stava, da ti imigranti u stvari nemaju pojma kako se gde živi ili čak dolaze iz nekakvih okupacionih planova skrojenih u nevidljivim centrima moći. Pokazalo se da eksplicitni stavovi “sve primamo” (mada ne znamo ni da li neko uopšte želi da ostane ovde) ili “nikog ne primamo” (što neće usporiti odlazak naših građana ni na koji način), postaju samo političke floskule koje pokušavaju da demagoški pridobiju pristalicu više za politički rejting.

Da su u pitanju ljudi koji sa sobom donose kapital, verovatno većina ne bi imala ništa protiv njihovog ulaganja u Srbiju. Ovako, ti ljudi su samo na proputovanju, ne zadržavaju se i za sada ostaje da Srbija napravi kvalitetan plan i strategiju šta će činiti po ovom pitanju, kao i po pitanju odlaska ogromnog dela stanovništva koje traži bolji život na drugom mestu. Cela Evropa je nastala na migracijama ljudi, ova Evropa kakvu danas poznajemo. Taj se trend nikad nije prekidao, niti je izvesno da će se prekidati. Pokušala je EU i sa preciznim kvotama i ta politika je tiho odbačena usled protivljenja članica koje su u EU ušle bežeći od ruskog uticaja. I sada, kad im je to uspelo, te iste države insistiraju na svom identitetu kako kulturnom, tako i verskom. Kreiraju se lažne vesti i laži kao vid odbrane od ugrožavanja identiteta. Ekonomija je tu u drugom planu. Prepričavaju se zavere čiji obim raste dodavanjem svakog sledećeg prenosioca lažne vesti, „znalaca“ koji tobož vide u svojim nedovršenim rečenicama gde sve ovo vodi. Na kraju, o svemu ovome, građani Srbije moraju doneti odluku, mada to pretpostavlja postojanje demokratskih pravila igre, od kojih je Srbija danas daleko.

Nova stranka se zalaže za Srbiju koju će poštovati. Za Srbiju u kojoj je ekonomija osnažena na realnim osnovama, a ne na nečijim lažima. Za Srbiju koja je decentralizovana, i u kojoj se potrebe svakog regiona mogu lako sagledati. U takvoj Srbiji će građani imati i jasan uvid u ono šta im u njihovom okruženju nedostaje, pa će se lako tržišno odrediti da li postoji potreba za ljudima i njihovim radom. U takvoj Srbiji bi i ljudi mogli imati potrebu da žive i privređuju. Dakle, ne samo da odlaze, nego i da dolaze. Ukoliko bi tržišno bilo poželjno da imamo i nove komšije, ukoliko bi kulturni identitet u Srbiji izbegao da se anahrono definiše kao srednjevekovni, ukoliko bismo se pozicionirali tamo gde nam je mesto u odnosu na veličinu, broj stanovnika i jačinu privrede, siguran sam da bi manje ljudi napuštalo Srbiju. Isto tako sam siguran da bi u tom slučaju bilo i mesta za novopridošle iz bilo koje tačke na svetu. Ovako, niti su imigranti rešenje za probleme Srbije, niti je Srbija rešenje za probleme imigranata. U državu u kojoj se dobro živi se dolazi. Takva nam Srbija treba. Ne ksenofobična koje svoje slabosti pripisuje nekim strancima. Na kraju, kakvi smo mi to onda domaćini?

Takođe, ovaj globalni problem se ne može rešavati odvojeno od ostalih. Ako je Srbija već deli sudbinu EU, onda bi bilo najbolje da na tu sudbinu može da utiče tako što će u najskorije vreme postati njen ravnopravni član. Do tada, nedostaje nam za samo jedno: demokratija. Ali, biće i toga. Nije Srbija toliko loša, niti su laži večne. A populizam, pa, kako da vam kažem, on se ne jede.

Aris Movsesijan
Predsednik Saveta Nove stranke
(i treća generacija nekog ko je zbog muke došao i naselio se u Srbiju)