Da je Zoran Đinđić živ, Srbija bi već pet godina bila u Evropskoj uniji. To bi danas bila država u kojoj bi sudovi radili svoj posao, parlament bi bio hram demokratije, gde bi vlade padale na izborima, ali bez bilo kakvih prizemnih manira koje ima današnja vlast, kaže lider Nove stranke Zoran Živković u intervjuu za dnevni list Kurir.

Razgovor sa novinarkom Milkom Radović prenosimo u celini:

Najbliži saradnik Zorana Đinđića, koji je i jedan od šestorice koji su izneli kovčeg sa telom ubijenog premijera iz Hrama Svetog Save, ali i čovek u koga je Đinđić imao najviše poverenja, za Kurir priča o svom poslednjem susretu s njim, gde bi Srbija danas bila da nije ubijen, da li Đinđić ima naslednika, zašto sebi i njemu ne oprašta 6. oktobar, ali i šta prvo pomisli kad se seti njega!

Gde bi Srbija bila danas da Zoran Đinđić nije ubijen?

- Bila bi već pet godina u Evropskoj uniji. Tada, 2003. godine, nakon njegovog ubistva, na Solunskom samitu je prvi put obećana budućnost narodima i državama sa Balkana, ali istovremeno je postojala ideja da Bugarska, Rumunija, Hrvatska i Srbija zajedno budu primljene, i siguran sam, da je Zoran ostao živ i da je nastavljena politika, da bi to bilo sprovedeno, jer su Bugarska i Rumunija u tom roku primljene. To bi danas bila država u kojoj bi sudovi radili svoj posao, parlament bio hram demokratije, gde bi vlade padale na izborima, ali bez bilo kakvih, velikih, dramatičnih, prizemnih i izjavnih manira koje ima današnja vlast. Srbija bi bila ono što je danas Slovačka.

Kakav je bio poslednji susret s Đinđićem, kad je bio?

- Poslednji put sam ga video u ponedeljak, dva dana pre ubistva. Sedeli smo u tadašnjem Saveznom parlamentu na radnoj večeri kod tadašnjeg predsednika parlamenta veća građana Dragoljuba Mićunovića. Sedimo Zoran, ja, Svilanović iz Srbije i Milo Đukanović, Filip Vujanović iz Crne Gore i razgovaramo o diplomatiji, budućim poslovima koje treba da vodi Savet ministara Državne zajednice Srbija i Crna Gora, koji je trebalo da bude formiran za sedam dana. U tom Savetu ministara trebalo je da budem ja ministar odbrane i da nakon nekoliko nedelja posle formiranja počnemo akciju koja se verovatno ne bi zvala „Sablja“, ali bi imala isti cilj - obračun sa organizovanim kriminalom u Srbiji, jer mi je tog dana Zoran rekao da je zaštićeni svedok opet negde u Slovačkoj dao izjave i potpisao zapisnik koji je pravna osnova za početak konačne borbe protiv organizovanog kriminala u Srbiji, a bilo je važno da ja budem ministar odbrane jer nismo znali sa čije strane je vojska. Završava se večera, Zoran ustaje na štakama zbog povrede koju je i dalje imao, žene koje skupljaju to sa stolova ga pitaju: „Kako ste, predsedniče, je l‘ boli?“, a on kaže: „Da, boli, ali čuo sam da je Kenedi imao problem s kičmom i da ga je bolela kičma 20 godina, pa kad je mogao on da trpi, mogu i ja.“ Pitao sam tada Zorana da li ima neko bolje poređenje, jer znamo da je Kenedi ubijen u atentatu. Poslednji put sam ga tad video, a čuo sam se s njim sutradan.

Da li Đinđić ima naslednika?

- Niko ne može da se meri sa Zoranom, ni po kapacitetu, ni po mudrosti, ni po hrabrosti, ni po bilo čemu što bi moglo da bude poređenje s njim, i tu nema nikakve sumnje. Ja se trudim, kao neko koga je on dva puta birao za svog zamenika, da koliko je to u mojoj moći, bez ikakve želje i mogućnosti da se poredim s njim, da nastavim bar deo onoga što se zove politička filozofija i praksa Zorana Đinđića.

Rekli ste jednom da ne opraštate ni sebi ni Đinđiću 6. oktobar. Šta ste tačno mislili?

- Da, trebalo je da napravimo jedan jasan, radikalan raskid s prljavom prošlošću devedesetih, što naravno ne znači da bi bilo nekakve harange ili osvete, već bi novim ustavom bio izvršen diskontinuitet prljavih 90-ih, sa svim posledicama. To je lustracija, ispitivanje porekla imovine, obračun s kriminalom i sve ono što, nažalost, manje ili više, opterećuje budućnost Srbije.

Šta prvo pomislite kad se setite njega?

- Nedostaje mi.