Stigao je izveštaj Evropske Komisije (EK) i ponovo se najmanje priča o poglavlju 28 u kome je izneto stanje u zdravstvu Srbije. Nekako postaje već normalno da se u izbornim kampanjama najmanje govori o zdravstvu, da bi se odmah nakon izbora pokazalo da je zdravstvo u Srbiji u veoma lošem stanju.

Prošla 2017. godina je bila proglašena godinom zdravstva od strane Aleksandra Vučića (tadašnjeg premijera) i ministra zdravlja Zlatibora Lončara. Pompezno su najavljivani zakoni iz oblasti zdravstva, od kojih je do sada na dnevni red Skupštine došlo samo par (Zakon o medicinskim sredstvima, Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji, Zakon o transfuzijskoj medicini). Ostalo je nedonešeno nekoliko važnih, bolje reći najvažnijih zakona (Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju, Zakon o apotekarskim ustanovama itd).

Zbog toga je i izveštaj EK ispunjen terminom „no progress“. Izdvojiću nekoliko segmenata koji mi se čine važni.

Kao prvo, održivost zdravstvenog sistema je obeležena sa „no progress“. Napominje se da nacionalni plan za ljudske resurse još uvek nije adekvatno primenjen, što utiče na povećani odlazak lekara i zdravstvenog osoblja iz Srbije. Kao da je to nečija tuđa briga, a ne naša?! Izgleda da EK više vodi računa o tome nego naša Vlada.

Takođe se pominje i primena centralizovanog informacionog sistema u zdravstvu, koji očigledno nije primenjen niti je zaživeo na adekvatan način. Naravno da je EK i te kako zainteresovana za implementaciju informacionog sistema, u najmanju ruku zato što je najvećim delom finansiran od strane EU.

„No progress“ stoji i pored pripreme nove strategije u kontroli konzumiranja duvana.

Blagi pomak je učinjen donošenjem Zakona o medicinskim sredstvima, koji je takođe nedovoljno usklađen sa standardima EU. Naime, kao što je Nova stranka upozoravala i podnosila amandmane, pored standarda koji su usaglašeni sa standardima EU i preporukama EK, delovi ovog zakona zadržavaju potpuno drugačije kriterijume kada su u pitanju domaći proizvodi i proizvodi iz zemalja koje ne pripadaju EU, a samim tim i ne podležu njenim standardima. Neke procedure su na papiru uprošćene, a na terenu se skoro ništa nije promenilo.

Slično je i sa Zakonom o transfuziji, gde je primećen napredak, ali je primena ovog zakona još uvek nešto na šta se čeka.

EK konstatuje i da je mnogo više pažnje potrebno posvetiti strategijama vezanim za specifične bolesti, uključujući nacionalnu strategiju u borbi i prevenciji protiv HIV/AIDS-a (gde se, gle, konstatuje upozoravajući porast oboljenja). Ovaj deo se odnosi i na probleme pokrivenosti vakcinacijom, kao i nepostojanje strategije u borbi protiv infekcija izazvanih sve većim brojem pacijenata rezistentnih na antibiotike.

Da stvar do kraja bude začinjena neuspešnom „godinom zdravstva u Srbiji“, pominje se nedovoljan skrining raznih oblika karcinoma, uz isticanje izostanka adekvatne sistematizacije podataka.

Bolno je i da, kada su u pitanju ishrana i fizička aktivnost, prethodnica i opis stanja jeste upravo „no progress“, kao i kada je u pitanju prevencija bolesti zavisnosti.

Nikome nije jasno da li ova Vlada sprovodi decentralizaciju u zdravstvu ili baš naprotiv - stavlja sve pod svoju „kapu“. S jedne strane postoji namera da se decentralizacija sprovede, a dalje kroz zakone, a posebno kroz implementaciju zakona, sve više toga se sa lokala povlači ka republičkom nivou.

Za kraj, želim da istaknem konstatovanu nejednakost u dostupnosti zdravstvenoj zaštiti i odnosu prema osetljivim grupama, kao što su osobe sa invaliditetom, osobe koje žive sa HIV-om, zavisnici od narkotika, osobe na izdržavanju zatvorskih sankcija, prostitutke, LGBT populacija, raseljena lica i Romi.

Jasno je da 2017. nije bila „godina zdravlja“ u Srbiji. Jasno je da je zdravstvo ponovo marginalizovano, da se koristi isključivo u cilju političkog marketinga (slikanje pored kupljenih aparata i na otvaranju zdravstvenih ustanova) i da je ponovo nepovratno izgubljeno tako neophodno vreme za reformu zdravstva.

Ako samo izdvojimo da Zakon o apotekarskoj delatnosti skoro dve godine čeka da bude uvršten u skupštinsku proceduru, da se o korupciji u zdravstvu borba vodi samo kroz pojedinačne slučajeve (što čini najmanji deo korupcije), da se ogroman broj direktora zdravstvenih ustanova i dalje postavlja u famoznom v.d. statusu isključivo po partijskoj opredeljenosti, dolazimo do toga da je možda najbolje na svaku zdravstvenu ustanovu staviti natpis: „Ne daj bože da se razbolite!“

Autor: Aris Movsesijan, koordinator Saveta za zdravstvo Nove stranke