Do 2015.godine, kad je nastala ekspanzija građevinskih radova ,s ciljem da prestoni grad bude centar Jugoistočne Evrope, u centralnim gradskim opštinama, posebno na Vračaru i Starom gradu, gradska vlast je prepustila investitorima da razvijaju grad kako njima odgovara, a ne kako je razvoj grada predviđen urbanističkim planovima. Podobni investitori uspevali su radi ličnih interesa da menjaju
planove detaljne regulacije za odabrani urbani prostor, pa čak i neke odredbe iz Plana generalne regulacije, koji je Ustav urbanizma. Kad se prekine kontinuitet donetih planova i zavlada urbanizam, kome zapoveda sticanje što većeg profita u korist investitora, uz prećutnu saglasnost nadležnih u gradskoj vlasti, nastaje urbanistički haos. Uz prethodnu promenu lokacijskih uslova, niču glomazni objekti, naslanjajući se jedni na druge, zaklanjaju prodor sunčeve svetlosti, blokiraju vazduh, zatvaraju vidik, sužavaju se trotoari. Za novonastale objekte u gusto naseljenim urbanim sredinama, poput vračarske i starogradske opštine, postojeća infrastruktura je neodgovarajuća ( kanalizacija, vodovod, nedostatak zelenih površina, objekata javne namene, parking prostora), kao posledica
lošeg planiranja.

Pomenuta „blagonaklonost“ čelnika gradske vlasti prema investitorima, stvara osnovnu sumnju na pojavu korupcije. „Korupcija dovodi do obaranja kvaliteta projekta, krađe na količini i kvalitetu ugrađenog materijala“ ( Vito Tanci, zvaničnik MMF-a ). Korupcija često diktira projekte i iznos investicija, jer se navodno gradi radi budućih generacija, za „našu decu“.

Zbog nezajažljive potrebe za što većim profitom, neodgovorni investitori ne poštuju odobrene projekte i radi „manjeg koštanja“ građenja, uskraćuju potrebne radnje predviđene projektom, čime ugrožavaju živote građana. Najbolji primer je nedavno urušavanje zgrade iz 1939 godine, u ulici Vidovdanska 2a. Investitor nove zgrade u Vidovdanskoj 4 imao je građevinsku dozvolu za izgradnju
stambenog objekta površine 1442,08m2, od kojih 891,86m2 nadzemne gradnje. Prema lokacijskim uslovima iz 2019.godine, na istoj parceli bila je dozvoljena gradnja objekta površine 700m2, zbog
dovoljne udaljenosti od susednih zgrada i bez podzemne garaže. Prilikom kopanja temeljne jame za novi objekat, duboke preko deset metara, urušilo se prizemlje i sprat susedne stare zgrade u Vidovdanskoj 2a. Građevinska inspekcija je utvrdila posle uviđaja, da je temeljna jama novog objekta bila obezbeđena suprotno propisima i odobrenom projektu, usled čega je došlo dourušavanja. Neodgovorn i investito r je hteo da „uštedi“ ( propisno obezbeđenje temeljne jame ne predsatvlja mali iznos u odnosu na ukupnu investiciju), a licencirani nadzorni organ investitora, zadužen da kontroliše svaki potez odgovornog izvođača, očigledno nije radio svoj posao. Na ozbiljnim projektima, iskusni izvođač vrši merenje deformacija ( tzv. oskultacija) temeljne jame, da bi se predupredilo urušavanje, ukoliko dođe do nekog pomeranja i da bi se sačuvali okolni objekti.

Slični primeri neodgovornog ponašanja investitora i urušavanja i oštećenja starih zgrada zbog kopanja temeljnih jama za nove objekte u neposrednom susedstvu , desili su se u Dubljanskoj 35 na Vračaru, Dubrovačkoj 6 na Dorćolu, Paštrovićevoj 7 na Čukarici itd.

Da bi se udovoljilo uzurpatorskoj gradnji određenih vlasnika kapitala, srušena su nažalost, važna zdanja, koja predstavljaju gradsko kulturno nasleđe, čime je gradska vlast suspendovala član 7. Zakona o kulturnim dobrima koji glasi: „Kulturno dobro i dobro koje uživa prethodnu zaštitu ne sme se oštetiti, uništiti, niti bez saglasnosti, u skladu sa odredbama ovog zakona, može menjati njegov izgled, svojstvo ili namena“. Tim bahatim činom je „izbrisan“ prepoznatljivi identitet određenih urbanih prostora.

Zdanja u Resavskoj 25 iz 1908.godine i Mišarskoj 3 iz 19 veka, izgrađena po projektu arhitekte Jovana Ilkića, statusa kulturnih dobara pod prethodnom zaštitom, srušena su radi izgradnje stanbeno poslovnog objekta; vila u Topolskoj 15,delo arhitekte Milana Šlanga, prvi projekat moderne arhitekture u Beogradu, srušena je radi izgradnje stanbene zgrade; vila u ulici Internacionalnih brigada 47 izgrađena 1930.godine
delo poznatog arhitekte Đure Borišića, planom Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove, predviđena je za rušenje radi izgradnje četvorospratnog objekta. Vila je bila pod prethodnom zaštitom. Udruženje građana zahteva da se proces zaustavi dok se ne usvoji plan zaštite Neimarske padine, kao kulturno istorijske celine; kuća jevrejske porodice Baruh iz 19 veka, u Gospodar Jovanovoj 47, iako pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture, uklonjena je 2014.godine radi izgradnje novog objekta; Zgrada u Karađorđevoj 7, delo arhitekte Konstantina Jovanovića, posle dva nerazjašnjena požara, „naznačena“ je za rušenje. Pripadala je celini „Stari Beograd“ koja ima status spomenika kulture. Na tom mestu predviđena je izgradnja poslovno stanbenog objekta površine 1690m2; u ulici Gospodara Vučića
br. 49 nalazi se jedinstveno spomen obeležje iz 1921.godine, posvećeno romskim borcima iz Balkanskog i Prvog svetskog rata. Pripadnici Udruženja beogradskih Roma svećara su 2019. godine sprečili rušenje spomenika, tražeći od vlasti da se spomenik, spomen ploča i kapela svetice Bibije (po predanju zaštitnica dece, koja je u 15 veku spašavala romsku decu od kuge) proglase nepokretnim kulturnim dobrom. Na
pitanje redakcije BBC da li će pomoći da se spomen obeležja sačuvaju, gradska vlast, koliko je poznato, još nije dala odgovor; Zavod za fotogrametriju u ulici Admirala Geprata 14, odakle je pucano na premijera Zorana Đinđića pre 18 godina, prema PDR je određen za rušenje. Zavod se nalazi u okviru celine „Područje uz ulicu Kneza Miloša“, koja je bila pod prethodnom zaštitom . Celina je upisana u kuturno dobro, što nije bila prepreka da se zgrada predvidi za rušenje, radi izgradnje poslovno –komercijalnog objekta površine 10000m2.

Dok se ne promeni aktuelna gradska vlast na sledećim gradskim izborima,zaslužna za stvaranje koncepta „investitorski urbanizam“, neophodno je da građani neprestano vrše pritisak na gradsku vlast, da se izmeni regulativa u delu koji se odnosi na učešće građana u donošenju odluka, koje se tiču urbanističke politike i da insistiraju na uvođenje krivične odgovornosti za urbanističko planiranje na štetu građana.

Građani moraju da se bore za zaštitu kvaliteta urbanog života, počevši od stanbene zajednice do većih građanskih inicijativa, kako bi naterali vlast da svoj posao obavljaju u njihovu korist, a ne u korist povlašćenih investitora.

„Pravo na grad“, ( slogan francuskog filozofa Anria Lefevra iz 1968. godine ) je dragoceno ljudsko pravo za uređenjem i opremanjem urbanog prostora, kako bi njegovi stanovnici kvalitetno živeli.

Ljubinka Ganja Bajčetić
Koordinatorka Saveta za urbanizam Nove stranke