Istraživački centar Evropskog parlamenta početkom maja objavio je izveštaj o stanju u Srbiji, koji režim, na čelu sa samozvanim predsednikom Aleksandrom Vučićem, panično pokušava da sakrije od javnosti. Pod naslovom "Srbija pod rizikom od autoritarizma?", dokument razotkriva sve mehanizme kupovine glasova, kontrole medija, urušavanja slobode govora, kao i aktivizma civilnog sektora.

U nastavku je preveden suštinski deo izveštaja, dok kompletan dokument možete pročitati na sledećem linku:

http://www.europarl.europa.eu/RegData/etudes/BRIE/2019/637944/EPRS_BRI(2019)637944_EN.pdf

Među zemljama Zapadnog Balkana koje pretenduju da budu članice Evropske unije, Srbija je viđena kao vodeća u sferi demokratičnosti institucija, nivou ekonomske razvijenosti i generalno spremnosti za napredak.

Međutim, u novembru 2018. opozicionog političara Borka Stefanovića su fizički napali nasilnici, što je izazvalo talas protesta koji su se proširili celom zemljom. Iz nedelje u nedelju, hiljade ljudi izlazilo je na ulice, optužujući srpskog predsednika Aleksandra Vučića i njegovu Srpsku naprednu stranku za autoritativnu vlast, napade na nezavisnost medija, izborne prevare i korupciju. Iako su protesti počeli nedavno, oni su dokaz zabrinjavajućih pretenzija i u budućnosti. Sloboda medija je opadala godinama unazad, posebno od kada je Vučić postao premijer 2014. godine. Veliki deo medija je sada direktno pod kontrolom države ili pojedinaca bliskih SNS. Nezavisni novinari su suočeni sa pretnjama, čak i nasiljem, a oni koji im prete se retko krivično gone. U Narodnoj skupštini, vladajuća koalicija koristi svoju parlamentarnu većinu da sistemski blokira rasprave o reformi pravosuđa. Tokom protesta, opozicija je započela i bojkot sednica, u februaru 2019.

Jezik verbalnih napada SNS političara i njihovih pristalica upućenih nezavisnim medijima, opozicionim političarima i civilnom sektoru je često vrlo neprijateljski. Kritika politike Vlade Srbije je označena kao izdaja srpskih interesa. Cilj je da se marginalizuje kritički stav dok se sva moć koncentriše u rukama Vlade koju vodi SNS. Izabran samo za reprezentativnu figuru predsednika 2017. Vučić je ipak postao dominantna figura. Ako Srbija nastavi da ide putem autoritativne vlasti, to može postati glavna prepreka na putu evrointegracija za koje je 2025. godina spomenuta kao mogući datum ulaska u EU.

U februaru 2019. Fridom haus, američka nevladina organizacija, je svela Srbiju od "slobodne zemlje" na "delimično slobodnu". Fridom haus objašnjava pomenuti pad slabom kontrolom izbora, kontinuiranim napadima vlasti i medija  pod njenom kontrolom koji teže da potpuno unište nezavisno novinarstvo kroz kampanju ocrnjivanja, i Vučićeva de fakto akumulacija izvršne vlasti koja nije u saglasju sa Ustavnom odredbom njegove funkcije. Sloboda izražavanja je proglašena za ono što najviše zabrinjava u izveštaju Evropske komisije iz 2018. ukazujući da ni proteklih godina nije bilo nikakvog napretka. Reporteri bez granica idu dalje, ističući da zvanični Beograd "ne ispunjava standarde EU po pitanju slobode medija", kao i strmoglavi pad u rangiranju zemlja po stepenu slobode medija sa 66. na 76. mesto, od ukupno 180 zemalja. Sudeći po Reporterima bez granica, Srbija više nije bezbedna zemlja za novinare. Iako u skorije vreme nije bilo slučajeva ubistava novinara, njih sedmoro je fizički napadnuto 2018. godine, dok je njih 23 bilo meta verbalnih pretnji. Kuća jednog izveštača koji se bavio istraživanjem na temu korupcije je spaljena, dok je pojedinima prećeno smrću. Iako policija tvrdi da daje svoj maksimum kako bi rešila ovaj problem, često podbace u istrazi, jer su u samo par slučajeva nasilnici privedeni licu pravde.

Kritičari tvrde da Aleksandar Vučić, bivši ministar informisanja za vreme Slobodama Miloševića, nije učinio dovoljno da pomenuto nasilje osudi. Naprotiv, preteća retorika režimskih političkih lidera ohrabruje napade na novinare. Na primer, nije slučajnost da je televizija N1 primala preteće poruke nakon što se Vučić javno žalio da taj medij 24 časa dnevno napada vlast. Političar vlasti i i provladini mediji redovno optužuju kritičke medije da izdaju srpske interese. Pored nasilja i pretnji, pojedini novinari se žale na pravnu zloupotrebu, na primer kroz slanje učestalih poreskih inspekcija.

Privatizacija medija rezultira provladinom orijentacijom. Uprkos cilju koji je postavljen 2011. da se država povuče iz medija do 2015. godine, neki od najvažnijih emitera, poput RTS-a, čiji je prvi kanal najgledaniji, i novinske agencije Tanjug, ostaju u rukama države. Ostali, poput onih iz Novosti grupe, su samo delimično privatizovani, ostavljajući državu sa značajnim ulogom. Ostale su kupili biznismeni bliski Vučiću. Takva kontrola je često rezultirala pristrasnim izveštavanjem. Na primer, na predsedničkim izborima 2017. godine, nacionalne televizije su dale 10 puta više prostora Vučiću nego sto su svi ostali kandidati imali zajedno. Mnogi od navedenih problema reflektuju slabu implementaciju srpskog legalnog okvira na medije. Prateći državnu medijsku strategiju iz 2011. godine, novi zakoni, inspirisani direktivama EU, definišu medijske standarde i uspostavljaju mehanizme za njihovo sprovođenje, uključujući Regulatorno telo za elektronske medije (REM). Međutim, kritičari tvrde da ovo telo nije dovoljno aktivno i da retko kažnjava ozbiljne prekršaje, na primer, ne reagujući na pristrasnost Vučićevih i SNS medija tokom izveštavanja o izborima 2016. i 2017.

Manjak kontrolne uloge Parlamenta nad radom Vlade i njenim finansijskim resursima je rezultirao još manjom nezavisnošću od Vlade. U praksi Vučićeva pozicija lidera vladajuće SNS daje mu kontrolu nad Parlamentarnom većinom, pa samim tim i nad Vladom. Brnabićeva ima sve manju moć, a ostaje samo verni sledbenik predsednika.  Posmatrači, uključujući Evropsku komisiju, Fridom haus i CRTA, saglasni su da Narodna skupština nema efektivnu kontrolnu ulogu nad radom Vlade Srbije. Vlada zadržava monopol nad pravnim inicijativama, što dokazuje 97% odsto usvojenih zakona od 2016. u odnosu na 62% između 2005. i 2010. godine. Obaveza članova Vlade da odgovaraju na pitanja poslanika postala je retkost. Nije bilo plenarnih rasprava o izveštajima nezavisnih organa, poput Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja, još od 2014. godine. Kao rezultat toga, manje su šanse da predlozi ovih organa postanu deo legislative.

Javna slušanja mogu pomoći Narodnoj skupštini da poboljša kvalitet svog rada, dajući zainteresovanima mogućnost da iznesu svoje mišljenje. Međutim, i ona su sve ređa, jer je broj javnih slušanja, od prosečno 15 godišnje od 2011. do 2015, pao na samo dva održana od 2017.

OSCE/ODIHR posmatrači na parlamentarnim izborima 2016. i predsedničkim 2017. godine utvrdili su da su oba procesa glasanja ponudila raznovrstan izbor kandidata, mada je u oba slučaja pobedila koalicija oko SNS i Aleksandar Vučić. Takođe su primetili da je bilo slučajeva kupovine glasova kroz nuđenje hrane i zdravstvenih usluga za uzvrat, kao i "Bugarskog voza". Takođe je izražena zabrinutost zbog prihvatanja nevažećih listića. Posmatrači iz srpskog civilnog sektora primetili su slične probleme i na martovskim parlamentarnim izborima 2018. kao i decembarskim lokalnim izborima u Lučanima. Poverenje javnosti u izborni proces je samim tim poljuljano. U istraživanju sprovedenom oktobra 2018. godine, 33% ispitanika uvereno je da su ozbiljne neregularnosti ugrozile izborne rezultate. S druge strane, s obzirom na rezultate izbora 2016. i 2017. neregularnosti su imale samo marginalne efekat. Veću zabrinutost izaziva zloupotreba dominantne pozicije Vučića i njegove stranke u predizbornom periodu. Osim medijske pristrasnosti, bilo je i slučajeva u kojima su SNS kandidati zloupotrebljavali svoje administrativne funkcije i resurse u svrhu kampanje (npr. deljenje stranačkog materijala tokom zvaničnih poseta ministara). Čak su i pojedini zaposleni u javnom sektoru bili primorani da učestvuju u mitinzima SNS-a.

Kritičari srpskog pravosudnog sistema, uključujući i same sudije, tvrde da pravosuđe nije u stanju da efektno vrši svoju funkciju. Politički uticaj i nedovoljne plate su takođe neki od mnogih problema. Mnogo je nerešenih slučajeva, koji se odugovlače dok ne zastare, što rezultira nekažnjavanjem. Nezavisnost sudstva je u korelaciji sa političkom kulturom. Srpski režimski političari često komentarišu slučajeve koji su u proceduri i kritikuju rad sudova, što je praksa koja će se nastaviti bez obzira na ustavne promene.

Stanje u Srbiji umnogome ne ide u korist aktivizmu civilnog sektora. Jedan od slučajeva je manjak adekvatnog pravnog okvira. Nacionalna strategija za razvoj civilnog društva je u zastoju godinama, dok većina objava na web sajtovima datira još od 2015. Državno finansiranje se zasniva na kreditima (u budžetu za 2019. godinu, taj iznos je 124 miliona dinara, tj. blizu milion evra) i finansiranju socijalnih usluga koje obezbeđuju organizacije civilnog društva, stoji u pomenutom dokumentu koji je dat na uvid evropskim parlamentarcima.